Dve decenije od nestanka prištinskog lekara: Spasavao je i Srbe i Albance bez razlike

Porodica još nema nikakve informacije o njegovoj sudbini.

"Ceo radni vek spasavao je živote i Albanaca i Srba, bio je narodni lekar, nikakve razlike nije pravio ni među bolesnicima ni među studentima kojima je predavao i nisam mogla da posumnjam da bi mogao postati žrtva. Svakog dana nekome je poklonio novi život, najteže slučajeve je odrađivao uspešno", rekla je za Tanjug supruga hirurga Tomanovića, Verica, predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih.

Dodala je da je njen suprug od čoveka koji je preuzeo bolnicu imao garancije da će biti siguran ako ostane.

Andrija je uprkos tome što su se, kako kaže, tih dana po okončanju bombardovanja i ulasku NATO snaga na KiM dešavale strašne stvari, i što su se mnogi Srbi iselili i otišli u bezbednije delove Srbije rešio da ostane u bolnici jer je smatrao da je potreban bolesnima.

"Tih dana grad je bio pun nepoznatih ljudi koji su autobusima dolazili. Nasilno su upadali u stanove, ubijali ljude, ulazili u tuđe kuće, bilo je haotično", rekla je ona i podsetila da je njen suprug verovao da mu se ništa ružno ne može dogoditi jer je ceo život posvetio drugima.

Andrija je, kaže, tog kobnog dana rano otišao na posao, nešto kasnije je zvao ćerku u Beograd i rekao da je umoran, da je imao sastanak u dekanatu i da je bila diskusija o tome da li će se ići iz Prištine ili ostati...

"Tog dana počela je neumrna borba za njegov život, zvala sam sve, osim njega nestalo je mnogo dece, porodica, ljudi sa radnih mesta, na putu do prodavnice .... čim progovoriš srpski postajao si meta za odstrel", rekla je ona i dodala da je i pored toga verovala da je njen suprug možda ostao u bolnici.

"Za vreme rata, 78 dana nije izlazio iz bonice", dodala je Tomanovićeva i navela da je od dana njegovog nestanka ulagala ogroman napor da sazna putokaz u kom pravcu da ga traži, ali da ga ni danas nisu našli.

Dodala je da nije pomoglo ni to što je nakon dva dana iz helikoptera bacan letak sa informacijom "Ovaj čovek je nestao".

Tomanovićeva podseća da je pomoć tražila i od brojnih domaćih i međunarondih institucija i od Crvenog krsta na čijem čelu je njen suprug bio godinama.

Ona je izrazila željenje zato što Kfor nije garantovao bezbednost, i što su Srbi zbog velikog pristiska morali da napuštaju domove.

Takođe, izrazila je žaljenje zbog toga što su albanski zločinci 2001. godine amnestirani iako su bili osuđeni za nedela koja su počinili, a ništa nije učinjeno da se nestali Srbi nađu, razmene.

"Od jednog oficira UNMIK-a saznali smo da je na KiM bilo 144 logora u kojima je bio ogroman broj kidnapovanih", rekla je ona i podsetila da su porodice nestalih imale velika očekivanja i od knjige Karle del Ponte, koja ih je veoma uznemirilia.

Tomanovićeva je podsetila da je od 2006. godine broj ekshumacija smanjen, da skoro nijednog identifikovanog godišnje nema, da se traga za još 572 osobe, i da je od tada sahranjeno 367 ljudi.

Prema njenim rečima, princip nekažnjivosti, koji je na snazi, doprinosi sumnji da će prodice nešto saznati o svojim nestalim.

"Ostaje nada da će ipak neko jednog dana reći gde je ili gde su njegovi posmrtni ostaci", navela je supruga nestalog profesora Medicinskog fakulteta, koji je znanje nesebično prenosio i na srpske i albanske studente.