"Sramota me je i 80 godina kasnije"

Novinar Feliks Štajner daje za "Dojče vele" veoma lični osvrt.

"Moj otac je bio hodajući leksikon lokalne istorije. I umeo je da priča zaista uzbudljivo. To što znam o svojoj domovini i poreklu, naučio sam od njega.

Više puta mi je pričao kako je on doživeo 10. novembar 1938. godine. U varošici, u južnoj Nemačkoj, u kojoj sam odrastao, progon Jevreja nije počeo 9. novembra uveče, već početkom popodneva sledećeg dana. Moj otac je tada išao u prvi razred osnovne škole. Po završetku nastave, učitelj je deci savetovao da na putu kući bolje zaobiđu sinagogu i jevrejske kuće, jer bi tamo moglo da bude opasno.

Naravno da su moj otac i njegovi prijatelji – tipično za šestogodišnjake ili sedmogodišnjake – brižan savet učitelja shvatili kao direktan izazov i odlučili da vide šta bi tako opasno moglo da se dogodi u malom mestašcu usred bela dana. Naišli su na sinagogu koja je bila u plamenu, a nije bilo vatrogasaca da gase požar. Videli su razbijene izloge i opustošene radnje čiji su vlasnici bili Jevreji. I videli su kako se kroz prozor jednog jevrejskog stana na prvom spratu, na ulicu bacaju sve stvari koje su se nalazile u stanu.

To što se tada dešavalo u varošici u kojoj je živelo oko trideset jevrejskih stanovnika u međuvremenu je dokumentovano i o tome se može čitati. Ali ono što bih svog oca još rado pitao jeste kako su moji baka i deda reagovali kada su od oca čuli šta se toga dana dešavalo u gradu. Da li su pokušali da mu objasne to što je iz današnjeg ugla neobjašnjivo. Kako su komentarisali to da su tri stotine metara od naše kuće žene i deca ulazili u tuđe kuće i lomili sve što je bilo pred njima. Naime, jevrejski muškarci su već u jutarnjim satima 10. novembra bili uhapšeni i specijalnim vozom prebačeni i koncentracioni logor Dahau.

Da budem iskren sam sa samim sobom – bolje da ne znam. Ne moram ni da pitam, jer odgovore u principu znam. Ne – moji baka i deda nisu bili ubeđeni nacisti, to znam sigurno. Ali su okretali glavu i ćutali, poput miliona drugih Nemaca. Roditelji četvoro male dece retko kada budu heroji i mučenici. A to da je koncentracioni logor Dahau postojao i šta se u njemu dešavalo su znali, otkako su 1933. godine gradonačelnik i više socijaldemokratskih odbornika nedeljama bili hapšeni. Uostalom radilo se o Jevrejima – kakve veze mi kao katolici imamo sa njima? Zar zbog toga nešto rizikovati?

Sistematsko izopštenje i obespravljenje Jevreja nije počelo u novembru 1938. godine. Već nekoliko sedmica nakon što je Hitler preuzeo vlast, na jevrejske radnje počele su da se lepe poruke „Ne kupujte kod Jevreja“. Otpuštani su jevrejski službenici – poput lekara, advokata i novinara. Dobili su zabranu rada. Na to su kasnije došli rasni, nirnberški zakoni, oduzimanje imovine i mnogo toga još. Deveti i deseti novembar 1938. godine – to je bio prelaz na otvoreni teror pred očima čitavog naroda. I moja porodica je to ćuteći posmatrala. To me uznemirava i zbog toga me je sramota. I osamdeset godina kasnije", napisao je Štajner.