"Zar više voliš četnike nego svoje dete?"

Da su ćutale, to se ne bi dogodilo. One su članice Udruženja žena žrtava rata i odlučile su da javno govore, da bi se sačuvala istina na kojoj treba da počiva istorija.

Jedna od njih je Zora Kuljanin koja je živela u Bradini, kada su je kao Hrvaticu, zarobili Muslimani, jer nije htela da oda položaje Srba.

Niko od onih koji su nju zlostavljali, nije procesuiran za zločine koje su počinili, priseća se ona u emisiji.

Zorin muž, inače Srbin, njen dever i još nekoliko komšija, pobegli su u šumu. Zora je sa njima nekako uspostavila kontakt kako da im dostavlja hranu i to je trajalo 54 dana.

Tog 54-tog dana, 12. jula, Bradina je napadnuta drugi put. Zora je uhapšena i odvedena u seosku školu. Tamo su je prvi dan ispitivali da oda gde se u šumi kriju sedmorica Srba, među njima i njen muž. Zora je rekla da ne zna i da nema šta da krije.

Kada su je sutradan ponovo pozvali na saslušanje, u toj prostoriji je videla polomljene flaše, stolice, razbijene delove nameštaja, krv u svakom ćošku. Ispitivali su je gde joj je muž, dever i još nekoliko Srba. Govorila je da ne zna, iako je znala. Počeli su da je udaraju staklenom flašom po nozi, pištoljem u glavu i terali je da prizna gde su i da im je nosila hranu. Nije priznala. Nastavili su da je fizički maltretiraju, zlostavljaju i muče, čime god što im je bilo pod ruku. Ucenili su je da će joj oduzeti dete.

Screenshot/Prva

Zora nije ni tog trenutka poklekla. Pitali su je: Zar više voliš četnike, nego svoje dete? “Da znam gde su, ja bih vam rekla”, odgovorila je.

“Ustani sada, pozdravi se sa detetom, nećeš ga više nikada videti, odvešćemo ga u mučilište i dati mu ime Mato dok bude živ”, rekli su joj.

Zora kaže da ne zna šta je to bilo u njoj da ne prizna iako je znala da će joj uzeti dete.

“Nemam šta da priznam, sve ste mi uzeli, ja ništa ne znam”. Videla je kako joj odvode dete. “Kao da nisam bila ja”, kaže Zora.

Zatvorili su je u neku ostavicu. Ona razmišlja o svom detetu, šta će biti ako jetrva pod batinama prizna, jer je i ona znala gde su.

Kad su je izveli, neko joj je prišao i šapnuo da samo ćuti. U tom momentu je videla svekrvu kako joj donosi dete nazad, i daje joj u ruke. Nije imala snage da ga uzme. Vratili su je u učionicu, tada je i shvatila ko je njima rekao da Zora zna gde su, jedna žena isto tu zarobljena, Srpkinja.

Zamolila je da je niko ništa ne pita kako je bilo na ispitivanju.

Počeli su da puštaju žene sa malom decom, ali Zoru nikako. Rekli su joj: “Ti si Hrvatica, ti ne možeš da odeš”. Igrom slučaja, u taj logor je došao komandant te vojske, kojem se Zora požalila da je ne puštaju. Rekao im je da je puste, jer je žena sa malim detetom. I pustili su je.

Niko od tih koji su nju mučili tog dana, nije odgovarao ni za jedno zlodelo koje je učinilo nad tim zarobljenim ljudima.

Screenshot/Prva

Anđa Obradović iz Zvornika jedna je od onih žena koja je znala imenom i prezimenom svog mučitelja. Bio je drug njenog muža, sad živi u Americi i nikada nije odgovarao za svoja zlodela. Bila je mobilisana da kuva za srpsku vojsku, a zarobile su je, veruje - Zenge, kada je bila u trećem mesecu trudnoće.

Tukli su je, maltretirali i odveli je negde u Bajriće, u neku sobu. Dali su joj da obuče dimije, rekli joj da će se zvati Fata i da će roditi Turčina. Znala je tog čoveka, bio je komšija i poznanik njenog muža. Od posledica zlostavljanja je izgubila dete. Nije se okupala pet meseci. Tu je u Bajrićima bila zarobljena sama, a onda su je prebacili u Cersku, u neku štalu. I tamo su je zlostavljali i mučili glađu. Sa 57 kg spala je na 37 kg.

Na kraju je završila u zatvoru u Srebrenici. Puštena je posle šest meseci.

Sve ove žene i još stotine njih, čekale su od kraja rata pa do skoro da se napravi nacrt izmene Zakona o zaštiti žrtava ratne torture, i da se usvoji. Tek krajem 2017. godine nacrt je usvojen.