DW: Zlo koje u Srbiji ubija i posle rata

Pre tačno devetnaest godina su avioni NATO na Niš bacili stotine kasetnih bombi. Smrtno je stradalo 15 ljudi.

Izvor: Dojče vele
Podeli
EPA PHOTO/SERBIAN TV
EPA PHOTO/SERBIAN TV

Mnoge kasetne bombe su ostale da i danas budu pretnja. Pa ipak, vlasti u Srbiji kao da su na njih zaboravile, piše Dojče vele.

Sedmog maja 1999. Nišlijka Gita Jović otišla je na posao kao i svakog drugog dana. Bio je petak i dan kada je poslednji put bila stomatološka sestra. “Bio je tmuran neki dan“, priča Gita (59) za DW. “Čuli su se mlazevi aviona, neka galama. Mislila sam, negde će da odu. Odjednom, u desnoj nozi sam osetila jak bol. Tog trenutka mi ništa nije bilo jasno, a onda sam shvatila da nas bombarduju. Vidim jednu ženu koja kao da pliva u vazduhu, i shvatam da je pogađaju geleri.“

“Dozivala sam pomoć, pokušavala sam da puzim. Tog trenutka nisam ni znala da sam povređena. A onda sam povukla svoju nogavicu – vidim samo kosti. Tada sam shvatila, od noge nema ništa. I dalje su padale neke grudve – te kasetne bombe. Jedna padne ispred mene. Jedna koleginica je konačno čula dozivanje. Posle mi kaže da me nije prepoznala jer sam bila crna k’o gar“, kaže ova žena.

Sve ovo trajalo je deset minuta kada je centar Niša bombardovan na tri lokacije. Pogođena su mesta gde je najveća gradska pijaca, zgrada Univerziteta, niški kej i tvrđava, gradska bolnica – mesta sa pregršt ljudi. Poginulo je 15 ljudi.

“Sutradan kad sam se probudila... Nisam znala koliko će morati da me seku... Zavirila sam ispod čaršava. Vidim umotan patrljak umesto desne noge. Leva puna fiksatora. Tada su mi objasnili – druga noga je visila na koži, oni su pokušavali da je spasu da ne ostanem u vidu trupa. Luda sreća, telo nije odbacilo nogu“, dodaje Gita.

Kaže da i danas ima puno problema zbog mnogo gelera u telu, teško joj je da koristi protezu jer je žulja. Ne može da hoda ni sa štakama dugo, pa njih koristi samo kod kuće. Tek je u prethodnih nekoliko godina počela da izlazi iz svog stana jer su sedam stepenika u zgradi u kojoj živi bili nepremostiva prepreka.

“Strašno osuđujem NATO. I nikada nisam volela tadašnjeg predsednika Miloševića, njegovu politiku, ali to ratovanje – šta će nam to? Ako nekog treba da napadaju, nek napadaju njega, zašto nas nedužne ljude?! Mi smo radili sve isto što i svakog dana, išli na posao, živeli kako smo znali i umeli“, kaže ova žena.

Bomba broj 107

EPA PHOTO EPA/SASA DJORDJEVIC
EPA PHOTO EPA/SASA DJORDJEVIC

Gita Jović bila je jedna od brojnih povređenih nedužnih Nišlija. Obična građanka kojoj je kasetna bomba promenila fizički opis, otežala život njoj i porodici. To se međutim desilo i iskusnom demineru Vojske Jugoslavije.

Takođe posvećen svom poslu, Slađan Vučković, vazduhoplovno-tehnički zastavnik prve klase, već 19 godina je u invalidskoj penziji, iako ima samo 51 godinu. Vučković je ranjen nedelju dana ranije, 25. aprila.

“Tog dana sam na Kopaoniku razminirao 106 bombi. Ostala je još jedna, poslednja, i nakon toga nam je naređeno povlačenje. Čujem eksploziju. Ležim na zemlji. Ustajem, pogledam, nemam desnu ruku, krv lije“, priča Vučković za DW. “Sećam se da sam ustao i trčao, ekipa je bila na 150 metara od mene. Kroz zujanje u glavi čujem njihovo navijanje 'To Vučko!' Zato što sam ustao. Posle takve eksplozije niko ne ustaje.“

Nakon operacija bio je načisto: amputirana mu je desna podlaktica, leva šaka, pokidani su mu mišići i ligamenti desne noge, povređena leva strana lica i ogluveo je na levo uvo. Kasnije je čuo da je sanitet koji ga je prevozio do bolnice imao udes i da su se “tumbali“ i upali u jarak, a da su ga do najbliže kruševačke bolnice prevezla policijska kola. Tog dana je dvaput preživeo.

Bilo je dana kada je kao i Gita živeo povučeno. Tek 2007. u njemu je nešto prelomilo kada je dobio poziv za učešće na Konferenciji zemalja ugroženih kasetnom municijom koja se održavala u Beogradu, a tada je nastala i inicijativa da se pokrene Konvencija o zabrani kasetne municije. Slađan Vučković je tada odlučio da svoje vreme posveti tome da se Srbija, ali i ostale zemlje očiste od preostale kasetne municije i da se ona više nikada ne upotrebljava.

“Jer ona nije odbrambeno sredstvo. Ona je dizajnirana tako da može i mnogo godina nakon što je bačena da ubije, i to nedužne. Ima ih raznih, u zavisnosti od proizvođača, ali sve one su u bojama – narandžasta, žuta, ljubičasta da izazovu radoznalost kod ljudi, posebno dece“, kaže Vučković. “Namerno su napravljene da ne eksplodiraju prilikom udarca u zemlju da bi u borbenim dejstvima bili zapreka, dakle minsko polje ili da stradaju nedužni ljudi. Statistike pokazuju da od kasetnih bombi stradaju civili, više od 90 odsto, a od toga više od 80 odsto deca. Pa vi vidite koje je to zlo!“

“Kasetna bomba je kontejner u kojem se nalazi do 800 bombica. Svaka od tih bombi pokriva površinu otprilike fudbalskog terena, a nikad ne bace jednu. Otprilike svaka od njih ima 2.000 malih gelerčića koji su težine do jednog grama i razvijaju neverovatnu brzinu oko 2.000 metara u sekundi, svaka od njih. Šta to znači? Prilikom udara svakog malog gelera sa velikom brzinom u telo, na svaki otpor bilo koje kosti, on dobija uvijajuću putanju i apsolutno razara kompletan organizam“, objašnjava bivši deminer.

Srbija zaboravila kasetne bombe

EPA PHOTO/SASA STANKOVIC/as/kr
EPA PHOTO/SASA STANKOVIC/as/kr

U okviru Handicap International iz Belgije, Slađan Vučković je postao zagovarač zabrane i od te 2007. bori se da i Srbija potpiše Konvenciju o kasetnoj municiji. Ni danas mu nije jasno zašto je ovu Konvenciju potpisalo 120 zemalja sveta, ratifikovalo 103, a Srbija kao zemlja žrtva to još nije uradila.

Jedine u regionu nisu potpisale Rumunija i Srbija, a Srbija je i dalje pokrivena neeksplodiranim kasetnim bombama: mnogi zemljoradnici ne mogu da obrađuju zemlju, ne zna se koliko je bombi u Dunavi i Savi kao plovnim putevima, prave problem i šumarima. Smatra se da je u Srbiji tri miliona kvadratnih metara i dalje kontaminirano kasetnom municijom“, kaže Vučković za DW.

Srbija se odavno više ne bavi ovim problemom, a potpisivanjem Konvencije morala bi da očisti teritoriju i prestane da skladišti zaostatke koje ima iz prethodnih ratova. “Zašto ih čuva ako se one ne upotrebljavaju na svojoj teritoriji za odbranu, već isključivo na tuđoj?“, pita se glasno.

Na to pitanje nema odgovora. Samo venci koje političari svakog sedmog maja polože u Nišu, kao što drugih dana polažu na drugim mestima.

Društvo

strana 1 od 144 idi na stranu