"Videla sam Arkana u biblioteci, njegovi su ubijali"

Ona je rekla da su ubistva u aprilu 1992. počinili srpski paravojnici za koje je čula da su bili pod komandom Željka Ražnatovića Arkana.

Tadašnji visoki zvaničnik Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije Stanišić i operativac te službe Simatović optuženi su za zločine nad Hrvatima i Muslimanima u Hrvatskoj i BiH, 1992-95.

Po optužnici, Srpska dobrovoljačka garda pod komandom Ražnatovića Arkana bila je jedinica SDB Srbije.

Svedokinja, koja je muslimanske nacionalnosti, izjavila je da se 9. aprila 1992. zajedno s drugim civilima, krila u podrumu jedne stambene zgrade u Zvorniku.

Čuli su eksploziju spolja, a zatim su u podrum ušli srpski vojnici sa maskama na licima, navela je RFJ-019 u pisanoj izjavi čiji je sažetak u sudnici pročitala tužiteljka.

Maskirani vojnici izveli su potom iz podruma sve muškarce, dok su po žene i decu došli drugi uniformisani Srbi, koji nisu imali maske na licima.

Kada se našla napolju, svedokinja je, zajedno s drugim ženama, sprovedena pored muškaraca izvedenih iz podruma koji su bili postrojeni uza zid.

Nedugo zatim, RFJ-019 je, kako je izjavila, iza sebe začula pucnjeve.

Žene i deca sprovedeni su u lokalnu biblioteku, gde su im čuvari "rekli da su šešeljevci i da su oni dobri, a da su oni koji ubijaju - arkanovci", posvedočila je RFJ-019.

Svedokinja je u biblioteci videla Ražnatovića, a zatim su ona i druge žene i deca autobusima prebačeni u Karakaj i, potom, u Banju Koviljaču u Srbiji.

Kada se nedugo zatim vratila u Zvornik, RFJ-019 je na mestu gde su bili postrojeni muškarci izvedeni iz podruma videla krv. Te muškarce nikada više nije videla žive.

Iz iskaza svedokinje, koji je većim delom protekao iza zatvorenih vrata, nije bilo jasno da li je među tim muškarcima bilo članova njene porodice.

Stanišićev branilac Jan Edvards (Ian Edwards) izrazio je svedokinji saučešće "zbog vašeg gubitka" na početku unakrsnog ispitivanja.

U javnosti dostupnom delu unakrsnog ispitivanja, RFJ-019 je rekla da su srpski paravojnici ispred podruma nosili "zeleno-crne maskirne uniforme".

Kako je kazala, šešeljevci su bili obučeni u "zelene maskirne uniforme", dok je Ražnatović "nije nosio maskirnu uniformu, već plavu, malo tamnije plavu".

Iz pitanja Stanišićevog branioca Edvardsa moglo se zaključiti da je svedokinja 1996. na jednoj fotografiji identifikovala srpske paravojnike "koji su ušli u podrum", a da je 2003. izjavila da usled proteklog vremena na istoj slici može da prepozna samo Ražnatovića.

Haški tribunal je Ražnatovića optužio za zločine u Hrvatskoj i BiH, ali je on 2001. ubijen u Beogradu, pre nego što se našao pred sudom.

Stanišića (67), koji je od 1992. bio šef SDB Srbije, i njegovog pomoćnika Simatovića (67) optužnica tereti za progon, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, 1991-95. U četiri tačke optuženi su za zločine protiv čovečnosti, a po petoj za kršenje zakona i običaja ratovanja.

Zločini za koje su optuženi Stanišić i Simatović počinjeni su, kako tvrde tužioci, tokom sprovođenja udruženog zločinačkog poduhvata, čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje Hrvata i Muslimana sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, radi ostvarivanja srpske dominacije.

Na čelu zločinačkog udruženja bio je, po tužiocima, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Proces Stanišiću i Simatoviću poslednji je u kojem će sudije utvrđivati da li su bivši zvaničnici Srbije krivi za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Pred Haškim tribunalom nijedan državni funkcioner Srbije nije bio osuđen za ta zlodela.

Posle prvog suđenja, koje je posle jednog neuspelog pokušaja počelo 2009. prvostepeno veće Haškog tribunala oslobodilo je 29. maja 2013. Stanišića i Simatovića krivice po svih pet tačaka optužnice.

Apelaciono veće Tribunala usvojilo je 15. decembra 2015. ključne osnove žalbe koju je na tu presudu uložilo Tužilaštvo. Poništilo je oslobađajuću presudu i naložilo da proces bude ponovljen pred sudskim Mehanizmom.