Riječanka autobusom kroz BiH: "Da je Miško lud..."

Kako navodi, putovanje preko cele BiH, Jajca i Zagreba do Rijeke u pojedinim deonicama podsetilo ju je na scene iz filma “Ko to tamo peva”, pa je vozača u tekstu sve vreme oslovljavala sa Miško.

Njenu priču zagrebački “Indeks” prenosi u celosti:

"Obožavam film ‘Ko to tamo peva’, ali nikada ni u snu nisam zamišljala da će me likovi poput Miška provozati Bosnom. Krenem tako iz Mostara u cik zore, u sedam sati ujutro, prepuna predivnih uspomena u ne baš potpuno čistom i novom, ali gotovo praznom autobusu i sva presretna zbog toga, krenem da tražim poziciju u kojoj ću sledećih devet sati otkunjati do Zagreba.

Nisam smatrala potrebnim naoružavati se hranom jer mi je na takvim putovanjima uvek gušt gricnuti nešto putem, pa mi bude žao sendviča koje sam obično uzalud nosala sa sobom. Hvala Bogu i svim svecima pa sam u zadnji tren ponela bočicu s vodom.

Ušuškam se lepo na zadnjem sedišu. Uvek sam mislila da je to zadnje sedište nešto spektakularno, pošto se moji učenici lome i guraju da ga zauzmu pre svih, ali niti se išta vidi, niti išta čuje (verovatno upravo to smatraju prednošću) pa sam se ubrzo prebacila par sedišta napred.

Miško i njegov partner u početku nisu izgledali naročito sumnjivi. Istina, stajali su svako malo na nekim čudnovatim mestima koja baš i nisu izgledala kao autobuske stanice, ali opet, Bosna je to, ljudi su ponešto neformalniji, pa nek staju. Naravno, ta njihova stajanja nisu uključivala i stajanje za ostale putnike, uglavnom bi brzinski predali ili primili nekakav paketić pa bismo sretno krenuli dalje. Tamo negde oko Kupresa spazili su uz put parkiran BMW na kojem je pisalo: PRODAJE SE. Miško zaustavlja bus, on i partner fino poslikaju auto, opipaju gume, prepišu broj mobilnog i možemo da krenemo.

E sad, vozimo se već neka četiri sata, trebalo bi protegnuti noge, kupiti nešto za pojesti, otići do WC-a, ali ne vidim nikakve naznake pauze. I tamo negde usred Nigdjezemske, odluče njih dvojica da stanu kraj jedne benzinske (opet imaju nekakav poslić s ovima na pumpi, ali sad su blagonaklono pustili napolje i ostale putnike, 15 punih minuta). Odjurim prva u WC, pa u dućan u kojem nema ništa osim čokolade, a nakon toga u kafić naručiti kafu.

Tamo Miško i drugar već piju kafu i dok sam naručivala, Miško vikne: Može kava, ali za napolje! Nije mi baš bilo jasno zašto naručuje umesto mene jer nije prošlo ni 10 minuta, ali Miško je svoju kafu popio, ko je pišao, pišao je i Miško kreće dalje. Ajde dobro, u WC-u sam bila, kupila dve čokolade, a i imam kafu za napolje. Još uvek nije strašno.

Neću sad spominjati mesta na kojima je Miško stajao jer nemam pojma kako se zovu, a i tome ne bi bilo kraja, ali da je Miško potpuno lud, shvatila sam negde oko Jajca. Ja se patološki bojim brze vožnje, svatko ko me je ikada vozio zna da se žalim već iznad 80 i da je prilično nezahvalno imati me za suvozača. Ali kad se Miško dočepao gasa na onom strašnom putu kod Jajca u kojoj je s jedne strane nekakva provalija i reka, a s druge klisura, toliko sam se smrznula, da nisam imala snage da protestujem. Pomislila sam samo na koji će način mojoj mami javiti da sam se srondala usred Bosne, koliko će im trebati da me dopreme doma i kako je naprosto glupo poginuti kraj Jajca.

Neka sirota žena kraj mene grčevito se držala za naslon stolice i tupo zurila u prazno i to mi je bio siguran dokaz da sve ovo nije plod mog patološkog straha već Miškovog bezumlja. Nakon tog polustanog divljanja, ušli smo u srpski deo Bosne, pa se Miško pomalo smirio i više nije stajao na svakoj krivini. Ali sad više nije stajao nigde.

Ok, razumijem razloge zbog kojih Miško ne staje u tom delu sveta i zbog kojih nema putnika koji bi se ukrcali u bus, ali s druge strane, podne je, stali smo jedan jedini put i meni se već ozbiljno ide van. Na jednoj od naplatnih kućica, pokazalo se da Miško nema odgovarajuću valutu pa je krenuo busem žickati lovu jer nije imao da plati. Neka žena mu se smilovala i dala mu uz obećanje da će joj prvom prilikom vratiti (hm?!).

Oko 14 sati, eto nas na granici. E tu sad počinje deo kada meni pada zelena magla na oči, a krvava mi se penica pojavljuje u uglu usana. Svatko ko me zna, ne želi me poznavati u takvim stanjima. Na bosanskoj granici ulazi policajka i uzima nam lične karte. Miško i drugar vani opušteno ćaskaju.

Ja se fino obučem, izađem i zapalim cigaretu nasred granice. Miško sav preneražen prilazi i vrišti kako se na granici ne sme izlaziti iz busa, a kamoli pušiti. E tu sam ga čekala, zaboli mene i za granicu i za zabrane i za policiju i za Bosnu i za Hrvatsku i sve ove banana države i ako će mi ikad iko zabraniti da pušim onda to sigurno neće biti on. Usput mu pripomenem da je kompletni idiot koji ne zna da vozi i da u civilizovanom svetu ljudi obično pišaju svaka dva sata, a oni koji imaju ogromnu bešiku, ako ništa drugo imaju potrebu udahnuti svež vazduh.

Nakon te paljbe očekivala sam da me privedu (a ne bi bio prvi put da me privode na granici pa sam vična takvim situacijama), ali moj Miško podvio rep, pokupio se u bus, krenuo čim su nam dali lične karte, vozio nekih kilometar – dva pa lepo stao i zacvrkutao: Pauza od 20 minuta!

Došla sam u Zagreb u 15:45, uletela u bus za Rijeku u 16 sati (trebali smo stići u 16:30, ali ovi koji su sastavljali raspored valjda ne poznaju Miška), vozila se u busu u kojem je grejanje radilo na najjače pa su mi se istopile one čokolade, u Delnicama izjurila van u kratkim rukavima da ne umrem od vrućine, iskrcala se na Žabici, kupila kartu, sela u sedmicu umesto šesticu (valjda mi se priviđao broj šest), videla prvi put u zadnjih 20 godina kako to izgleda kad bakula uđe u bus, teglila kofere s Krimeje i negde oko 19 sati došla kući bogatija za jedno novo, praktički neprocjenjivo iskustvo”.