"Bio sam oči u oči s Praljkom, imao je Karadžićevu ludost"

Vilami je svedočio u deset procesa pred Haškim tribunalom, a bio je svedok i na suđenju Praljku, koji je u sredu nakon izricanja presude u sudnici popio otrov i umro, kao i na suđenjima Karadžiću i Mladiću.

Osim toga, Vilami je jedan od trojice novinara koji su uz dozvolu Praljka 1993. ušli u logor Dretelj kod Čapljine u kojem su muslimani maltretirani i ubijani.

Kako navodi, svu pažnju javnosti proteklih dana privukla je presuda Ratku Mladiću, pa su mnogi zaboravili da se u Bosni vodio još jedan rat u kojem su bosanski Hrvati pokušali da stvore sopstvenu "etnički čistu" teritoriju.

On ističe da je došao do informacije da uslovi u kojima su hrvatske snage držale bošnjačke muslimane nisu bili u skladu sa Ženevskom konvencijom, ali da je novinarima više puta zabranjivan ulaz u logor Dretelj.

“Onda je general Praljak iz samo njemu poznatih razloga, potpisao naređenje da se novinari ipak puste. Kad smo došli do bivše baze JNA i pokazali Praljkovu dozvolu upravnik logor je bio zgranut, ali je ispoštovao naređenje i pustio nas unutra. U jednom skladištu videli smo stotine uplašenih ljudi koji su sedeli i čučali. Neki su iza zatvorenih vrata bili 72 sata, a stražari su ih ostavili da se guše u vrućini i smradu. Pili su vlastiti urin. Potom smo otišli prema dva hangara koja su bila ukopana u brdo. Vrata su bila otvorena, ali unutra je bilo mračno". Kako je naveo, zatvorenici su bili poput kostura, a imali su i problema sa kožom.

"Ispričali su nam da su vrata bila često zaključana, kao i kako su jedne noći pijani stražari zapucali kroz njih, pri čemu je nekoliko zatvorenika bilo ubijeno i ranjeno. Videli smo rupe od metaka u vratima i udubine na zidu tunela. Zatvorenici su bili muslimani, a mnogi od njih bili su se borili u sklopu HVO-a pod Praljkovom komandom protiv zajedničkog srpskog neprijatelja. Sada su bili u zatočeništvu svojih bivših saboraca", naveo je Vilami.

Novinar "Gardijana" ističe da je bio svedok sveobuhvatnom i zastrašujućem masakru u muslimanskoj enklavi Istočni Mostar, koji je bio pod zaštitom Praljkove vojske.

Osim toga, naveo je i da ga je Praljak ispitivao kao svedoka pred Haškim tribunalom 2006. godine.

Kako navodi, "poput vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića, Praljak se sam branio, vrlo rečito, te je odbio advokata - delio je Karadžićevu avanturističku ludost, koja bi se mogla smatrati ekscentričnom da nije bilo toliko smrtonosna”.

“Trinaest godina kasnije, Praljak nije htio da čuje za to (šta se dešavalo u logoru). Želo je da razgovara o tome da etničke skupine imaju ‘pravo suvereniteta’ i pitao me: ‘Da li je pravo na obranu i slobodu obveza i pravo suverenog naroda?’. Nije mu para izlazila iz ušiju, ali osećalo se kao da je tako.

Sudija Antoneti je intervenisao: ‘Gospodine Praljak, možete li, molim Vas, postavljati pitanja na koja svedok može da odgovori?’ U tom stilu smo neko vreme razgovarali.

Praljak je fokusirao svoj pogled na mene i upitao: ‘Jeste li istraživački novinar ili politički novinar?’

Rekao sam mu da tokom izveštavanja iz rata ‘morate, smatram, znati barem malo o političkoj situaciji’. Vrteli smo se u krug sve vreme.

‘Gospodine Praljak, sudije s moje leve i desne strane smatraju da postavljate pitanja koja nisu direktno vezana uz stvari koje ovde nastojimo ustanoviti’, rekao je sudija.

Nakon što je optuženi neko vreme pričao o drugom logoru, Gabeli, vreme je isteklo i Praljak je insistirao da ‘iako sam imao puno više pitanja za vas, zaustaviću se ovdje. Hvala Vam što ste odgovorili na pitanja’. U zapisu suda stoji da je svedok rekao: ‘Hvala Vam, generale’. I to je bilo to”.

Vilami kaže nakon svega kaže da je Slobodan Praljak samoubistvom pred Haškim tribunalom napravio predstavu, ali da mu nije jasno šta je tim hteo da postigne.

"Ja se i dalje držim priče da je on ratni zločinac", naveo je novinar "Gardijana".