Godišnjica smrti akademika koji je 1971. video 1991.

Pre šest godina preminuo je Mihailo Đurić, profesor Pravnog fakulteta i akademik koji je 1971. bio osuđen zbog izlaganja u raspravi o ustavnim promenama.

Izvor: B92, vreme.co.rs
Podeli

On je predavao Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Njegova predavanja, javne istupe i tekstove krasio je elegantan stil i precizan jezik. Profesor Jovica Trkulja ga svrstava u dostojne sledbenike beogradskog stila, čiji je rodonačelnik u pravu Slobodan Jovanović.

Bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, član SANU-a, član Saveta redakcije časopisa "Praxis", Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, Upravnog odbora Srpske književne zadruge...

Sa Beogradskog univerziteta profesor Mihailo Đurić je udaljen, sudski gonjen i osuđen na robiju zbog izlaganja na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika na Pravnom fakultetu u Beogradu 18, 19. i 22. marta 1971. u okviru javne rasprave ustavnim amandmanima, kojoj su prisustvovali i predstavnici Ustavne komisije, Vrhovnog i Ustavnog suda SR Srbije, predstavnici studenata i Saveza komunista...

Profesor Đurić je u toj raspravi upozorio da je SFR Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine i da srpski narod ne može na to da bude ravnodušan.

Pod naslovom "Smišljene smutnje" izlaganje je, kao i cela diskusija, objavljeno u časopisu "Anali" Pravnog fakulteta u Beogradu – kako bi savezni predstavnici dobili što više materijala za konačnu izradu ustavnih amandmana, ali taj materijal je umesto njih koristio javni tužilac. Pored Đurićevog izlaganja, pažnju Okružnog javnog tužioca izazvali su prilozi Koste Čavoškog "Ustavnost i pravo veta", Stevana Đorđevića "O izboru predsednika Republike po amandmanu XXXVI" i Andrije Gamsa "Koncepcija amandmana: istorijski promašaj — naučna zbrka".

Veće Okružnog suda u Beogradu je 17. jula 1972. profesora Mihaila Đurića osudilo na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine ("neprijateljsko delovanje protiv društvenog i državnog uređenja", "podsticanje i pozivanje na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije", "zlonamerno i neistinito prikazivanja društveno-političkih prilika").

Vrhovni sud Srbije je 4. januara 1973. zatvorsku kaznu profesoru Đuriću smanjio sa dve godine na devet meseci, koje je profesor odležao u Zabeli.

Smišljene smutnje

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice.

Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju. Treba biti načisto sa tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči...

Što se mene lično tiče, moram da priznam da žalim što je do toga došlo.

Ali ne pada mi ni na kraj pameti da se zalažem za spasavanje po svaku cenu nečega što se ne može spasti i što, kako ispada, u ovakvom vidu ili prividu nije ni vredelo stvarati. Pogotovo žalim zbog toga što nas ovaj proces vraća daleko unatrag, u prošlost, na pitanja naših očeva i dedova, na pitanja koja istorijski više nisu i ne mogu biti naša. Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsušastvenije ljudsko opredeljenje. Ni nacionalno pitanje ni pitanje osnivanja države nemaju više epohalnu važnost. To nisu bitna pitanja našeg vremena, uprkos tome što ih jedno zlosrećno nastojanje tako uporno povampiruje u našem prostoru...

Očigledno je da granice današnje SR Srbije nisu nikakve, ni nacionalne ni istorijske, granice srpskog naroda. Uopšte uzev, granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje, one su više administrativnog nego političkog karaktera. Neprikladnost, proizvoljnost i neodrživost tih granica postaje očigledna onda kad se one shvate kao granice nacionalnih država. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam na to da izvan uže Srbije živi oko 40 odsto Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u SR Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno? U trenutku kada je silom prilika doveden do toga da treba da ponovo uspostavlja svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije? Nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji. Kao što je dobro poznato, izvan granica Srbije srpski narod živi u još četiri od pet preostalih republika. Ali ni u jednoj od tih republika on ne može da živi svojski...

Društvo

strana 1 od 165 idi na stranu