Stanišićeva odbrana: Oružje od JNA, a ne od SDB

Bivši načelnik SDB Srbije Stanišić i njegov pomoćnik Franko Simatović-Frenki optuženi su za progon, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, 1991-95.

U četiri tačke, Stanišić (66) i Simatović (67) optuženi su za zločine protiv čovečnosti, a po petoj za kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Stanišićev branilac Vejn Džoraš (Wayne Jordash) je svedoku RFJ-066 predočio izjavu jednog od tadašnjih lidera SAO Krajine Milana Martića da su tamošnji Srbi oružje uzimali iz policijskih stanica i vojnih depoa ili ga dobijali kupovinom u inostranstvu.

RFJ-066, koji iskaz da je posredstvom video veze, potvrdio je to, rekavši da je oružje stizalo "iz obližnjih garnizona, od oficira JNA naklonjenih Srbima i jugoslovenski orijentisanih".

Advokat Džordaš podsetio je, potom, svedoka da to nije pomenuo u svojoj pisanoj izjavi, uvedenoj u spis. Umesto toga, "sve to pripisujete Stanišiću. Zašto?", pitao je branilac.

U nejasnom odgovoru, svedok je sugerisao da su Martićeve reči o naoružavanju "propagandni materijal, preuveličavanje" jer je "jedino kupljeno oružje došlo iz kragujevačke Zastave".

"Još tada nije bilo uzimanja oružja iz vojnih magacina, to je bilo u aprilu 1991", dodao je RFJ-066.

Upitan da li je JNA u septembru 1991. stala na srpsku stranu u Hrvatskoj, napustivši dotadašnju ulogu sile razdvajanja, svedok je odgovorio da "ne zna tačno" - "Svrstali su se početkom rata".

Stanišićev branilac je verodostojnost svedoka osporavao citirajući njegove različite izjave o ulozi JNA. U jednoj je rekao da je "JNA nastojala da uspori" učvršćivanje SAO Krajine, a u drugoj da je "počeo rat izmedju JNA i hrvatskih snaga".

Advokat Džordaš dokazivao je i da je, posle Vensovog mirovnog plana i dolaska snaga UN u Hrvatsku, "Martić imao višak oružja nasledjen od JNA, koje nije predao Unproforu", protivno sporazumu.

Prihvatajući to, RFJ-066 je naglasio da je, suprotno mirovnom sporazumu, "vojska pretvorena u policiju i zadržala je svoje naoružanje".

Te Martićeve snage 1992. su pružile pomoć bosanskim Srbima u probijanju posavskog koridora, vitalne veze sa Srbijom, potvrdio je svedok.

Zbog progona Hrvata iz Kninske Krajine, Haški tribunal je Martića pravosnažno osudio na 35 godina zatvora.

Stanišićev branilac ponovo je svedoka ispitivao i o pošiljkama oružja koje je, u novembru i decembru 1990, u Knin dopremio drugooptuženi Simatović. Svedok je o tome, medjutim, govorio u delu sednice nedostupnom javnosti.

RFJ-066 potvrdio je i da je formiranje srpskih policijskih snaga u Kninu 1990. bilo posledica toga što su nove vlasti Hrvatske 1990. u policiju primale "nekvalifikovane ljude i kriminalce". To je bio otpor "ustaškoj vlasti i nošenju šahovnice na kapama", rekao je.

Stanišićeva odbrana nastavlja unakrsno ispitivanje RFJ-066.

Zločini za koje su optuženi Stanišić i Simatović počinjeni su, kako tvrde tužioci, tokom sprovodjenja udruženog zločinačkog poduhvata, čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje Hrvata i Muslimana sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, radi ostvarivanja srpske dominacije. Na čelu zločinačkog udruženja bio je, po tužiocima, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Posle prvog sudjenja, prvostepeno veće Haškog tribunala oslobodilo je, 29. maja 2013, Stanišića i Simatovića krivice po svih pet tačaka optužnice.

Apelaciono veće Tribunala usvojilo je, 15. decembra 2015, ključne osnove žalbe koju je na tu presudu uložilo Tužilaštvo. Poništilo je oslobadjajuću presudu i naložilo da proces bude ponovljen.