Izbori koji kroje istoriju – i tek će

Linkoln, Ruzvelt, Kenedi, Buš, imena su samo nekih od predsednika čije su izborne pobede vrlo brzo donosile dramatične događaje.

Pobeda Abrahama Linkolna na izborima 1860. direktno je odvela zemlju u Građanski rat, posle kojeg je ukinuto ropstvo, kao osnovni faktor koji je doveo do rata.

Više od decenije pre tih izbora trajala je borba robovlasničkih država na jugu i protivnika ropstva sa severa oko novih teritorija, na koje su se SAD širile. Situacija je došla blizu tačke usijanja pre izbora, kada je postalo jasno da će kandidat republikanaca biti žestoki abolicionista iz Ilinoja Abraham Linkoln.

Uprkos tome što je u 15 robovlasničkih država prošao gotovo bez glasova, Linkoln je na severoistoku i onome što će kasnije postati poznato kao Srednji zapad do nogu potukao rivale i ubedljivo dobio izbore.

Južna Karolina, a zatim još deset država sa juga uskoro se otcepilo i osnovalo Konfederaciju (prvih sedam još pre ianuguracije predsednika), a rat je počeo 39 dana pošto je Linkoln položio zakletvu. Četiri godine i najmanje 750 hiljada poginulih kasnije Unija je pobedila, a ropstvo ukinuto.

Na unutrašnjem planu izbori 1860. zacementirali su podršku južnih država demokratama, koje su ceo taj region više od sto godina zvale „Stabilnim jugom“ (Solid South).

Veći uticaj na globalna zbivanja, a posebno na Evropu, imali su izbori 1920, istorijski jer su prvi na kojima su žene imale opšte pravo glasa.

Vudro Vilson, koji je bio predsednik u prethodnih osam godina, uveo SAD u rat i bio ključna figura posleratne prekompozicije sveta kroz doktrinu „14 tačaka“, postao je izrazito nepopularan. Ceo vek pre toga SAD su sledile Monroovu doktrinu „Amerika Amerikancima“, koja im je davala bitnu ulogu na zapadnoj hemisferi, ali ih isključivala iz zbivanja u Starom svetu.

Vilson je ulaskom u rat i osnivanjem Lige naroda prekršio tu doktrinu, čime se posebno zamerio nemačkim i irskim useljenicima. Cenu je platio njegov naslednik među demokratama Džejms Koks, koji je deklasiran od Vilijama Hardinga – republikanac je dobio gotovo dve trećine glasova i tri i po puta više elektora (za demokrate glasao samo „Stabilni jug“, razlika najveća od 1820. godine).

Harding je povukao SAD iz većine međunarodnih organizacija (u Vilsonovo Društvo naroda nikad nisu ni ušle) i u potpunosti odustao od mešanja u evropska pitanja. Mnogi istoričari smatraju da bi američki uticaj blagotvorno delovao na međuratnu klimu i sprečio nagli rast levog i desnog ekstremizma u Evropi, na taj način odlažući ili potpuno sprečavajući Drugi svetski rat.

Getty Images

Zbog toga su dve decenije kasnije izbori održavani u vanrednim uslovima – Amerika nije bila u ratu, ali su zbivanja u Evropi i Aziji činila da je opstanak izolacionizma malo verovatan.

SAD su iz Velike ekonomske krize izašle nekoliko godina ranije, a tvorac „Nju dila“ demokrata Frenklin D. Ruzvelt odlučio se da prekrši pravilo i kandiduje se treći put. Osam godina ranije Ruzvelt je pobedom na izborima održanim u jeku krize podvukao crtu i zauvek promenio ekonomske osnove SAD, a sada su pred njim bila spoljnopolitička pitanja.

Na suprotnoj strani totalni izolacionisti su imali izrazitu većinu među republikancima, ali su pred izbor predsedničkog kandidata događaji u Evropi promenili klimu. Nacistička Nemačka je za deset prolećnih nedelja pregazila dobar deo zapadne i severne Evrope, uključujući i Francusku, pa su i u republikanskom taboru prevagnuli zagovornici materijalne podrške Britaniji.

Njihov predstavnik Vendel Vilki dobio je neočekivano nominaciju, a zatim je rutinski poražen na izborima od FDR-a (samo 10 posto u biračkom telu, ali petostruko među elektorima). Kuriozitet je da je Vilki samo osam godina ranije podržavao Ruzvelta i demokrate.

Predsednik je bio veliki pristalica potpunog uključenja SAD u rat na strani Saveznika, ali je zbog neslaganja ubedljive većine Amerikanaca morao da sačeka pravi trenutak, sve dok decembra 1941. Japanci nisu napali Perl Harbor. Ulazak u rat doneo je Americi ekonomski zamah bez presedana, pre svega kroz dva faktora – moćnu vojnu indistriju i masovno zapošljavanje žena.

Ta dva faktora i bejbi-bum u godinama posle rata pokrenuće talas na kojem će SAD preuzeti mesto globalnog lidera u narednim decenijama. Ruzvelt će dobiti i izbore 1944, ali će u novom mandatu poživeti svega nekoliko meseci i neće dočekati čak ni kraj rata u Evropi.

Samo dve godine posle njegove smrti Kongres je izglasao 22. amandman na Ustav SAD, kojim se na nivo zakona podiže pravilo da niko ne može da obavlja funkciju predsednika u više od 2 mandata.

Posle rata republikanci su preuzeli trajnu kontrolu nad američkom politikom, uz retke izlete (tri pobede demokrata 1952-92). Najdramatičniju na svim izborima do sada odneo je Džon F. Kenedi 1960. godine.

U prvim „televizijskim“ izborima on je iskoristio mladalački izgled na putu ka minimalnoj pobedi nad Ričardom Niksonom u situaciji koja najviše podseća na modernu – mladi, žene i manjine (u to vreme katolički i crni glasači) stajali su u velikom procentu iza demokratskog kandidata.

Kenedi je drugi na listi najmlađih predsednika i do sada jedini katolički predsednik u državi u kojoj je odnos protestanata i katolika približno 2 na 1. Ti izbori su i najkontroverzniji ikada, zbog sumnji u nameštanje u Kenedijevu korist, posebno u Ilinoju i Teksasu ( u jednom teksaškom okrugu koji je JFK dobio glasalo je 125 odsto upisanih birača!); iako su optužbe tada odbačene, naknadno je na sudu nekoliko ljudi dobilo zatvorske kazne zbog nameštanja.

Getty Images

Kenedi je na kraju pobedio sa 112.827 glasova razlike (od skoro 69 miliona izašlih glasača), u čak 20 država razlika je bila ispod pet posto, a u šest (sve sa katoličkom većinim, pet dobio Kenedi) ispod jednog procenta (Havaje, koji su prvi put glasali kao savezna država, Kenedi je dobio za 115 glasova).

Usledila je decenija velike društvene reforme, liberalizacije, borbe za građanska prava i početka svemirskog programa koji je odveo čoveka na Mesec, ali i doba nasilja, najvećeg straha od atomskog rata i uplitanja SAD u Vijetnamski rat.

Ubistvo Kenedija tri godine pošto je dobio izbore promenilo je pravac reforme (njegov potpredsednik i naslednik Lindon Džonson u malo čemu se slagao sa Kenedijem), ali su one postale neminovne.

Pojedinačni incidenti često imaju dramatične posledice po rezultate izbora u SAD, a otmica Amerikanaca iz ambasade u Teheranu direktno je odlučila izbore 1980. godine. Posle Islamske revolucije u Iranu 52 državljana SAD oteto je iz ambasade godinu dana pred izbore, a vladajući demokrata Džimi Karter pokazao je spektakularnu nesposobnost rešavanja krize, posebno istaknutu u neuspešnom pokušaju izvlačenja aprila 1980.

Na ruku mu nisu išle ni ekonomske okolnosti, koje su u to doba mnogi opisivali kao dramatične. Protivkandidat u novembru bio je Ronald Regan, nekadašnji glumac i predvodnik desnog republikanskog krila.

Regana su mnogi smatrali ekstremistom, a njegova osmogodišnja vladavina donela je pravu konzervativnu revoluciju, čije se posledice osećaju i danas. Na samim izborima dileme nije bilo – Regan je dobio sa 8 miliona glasova razlike (četiri godine kasnije pobediće Mondejla duplo ubedljivije) i sa 10 puta više od elektora od Kartera, kojeg su nesposobnim smatrale i mnoge demokrate.

Regan je odmah krenuo u sprovođenje obećanja, rešivši iransku krizu bukvalno odmah po ulasku u Belu kuću, posle čega je znatno ojačao vojsku i smanjio uplitanje vlade u život, čime je ispunio dve tačke svog programa koje su imale najširu podršku.

Posle preživljenog atentata i još ubedljivije pobede 1984. Regan će konačno ostvariti četrdesetogodišnji san svakog američkog protivnika i pokrenuti proces raspada SSSR, koji je Amerikancima doneo pobedu u Hladnom ratu.

U poslednjoj godini drugog milenijuma SAD su ponovo prolazile kroz krizni period. Osam godina vladavine Bila Klintona donelo je novi talas ekstremne društvene reforme, sprovođene paralelno kroz političke strukture i medije, i oličene u idejama „političke korektnosti“ i opšteg prihvatanja različitosti.

Međutim, paralelno sa tim jačao je konzervativni pokret, probuđen u Reganovoj eri, a dodatno pojačan oštrinom reforme koju je Klinton sprovodio. Na čelu tog pokreta bio je Džordž Buš mlađi, sin predsednika kojeg je osam godina ranije pobedio Klinton.

Getty Images

Buš je propagirao povratak na staru republikansku politiku izolacionizma, posle decenije u kojoj su SAD učestovale u nizu ratova od Iraka, preko bivše Jugoslavije do Somalije. Umor birača od ratova i serija skandala Bila Klintona na domaćem planu dali su Bušu neophodni vetar u leđa, a konačni jezičak predstavljao je Ralf Nejder, kandidat zelenih, koji je demokratskom kandidatu Alu Goru odneo ključne glasove – 2,74 posto.

Izbori 2000. zauvek će biti zapamćeni po skandalu na Floridi, čiji je sud de facto odlučio predsednika, brojnim prekršajima, ali i fenomenu da je kandidat sa više glasova izgubio, zbog pravila o elektorima – Gor je imao pola miliona glasova više (na 105 miliona ubačenih u kutije), ali 5 elektora manje.

Buš bi verovatno sproveo svoju politiku izolacionizma, da ga okolnosti nisu naterale na promenu kursa – napad Al Kaide na Njujork i Vašington 9. septembra 2001.

Sasvim sigurno nije posledica Bušovih poteza u prvih sedam i po meseci u Beloj kući, ali su u potpunosti promenili njegov kurs i zacrtali politiku za sledećih sedam i po godina, tokom kojih će SAD imati dve ozbiljne intervencije u Aziji (Avganistan i Irak) i uvesti planetu u novo doba nesigurnosti.

Jednostavan pogled govori da su svi izbori koji su promenili istoriju održani u godinama koje se završavaju nulom.

Možda to ima veze i sa slavnom kletvom jednog indijanskog vrača (Tenskvatava, brat legendarnog poglavice Šonija Tekumesha, koji je pružio daleko najozbiljniji otpor širenju SAD), koji je razočaran prevarom, kojom su belci oteli zemlju njegovom plemenu, prokleo tada još mlade SAD. Po toj kletvi predsednik izabran na svakih 20 godina neće doživeti kraj mandata.

Bizarno, to se upravo dogodilo sa sedam uzastopnih prednsednika – Vilijam Henri Harison (1840, on je predvodio belce i izazvao kletvu) umro je od upale pluća, Linkoln je ubijen u atentatu u pozorištu, Džejms Garfild (1880) je umro 11 nedelja posle atentata na železničkoj stanici, Vilijama Mekinlija (1900) ubio je anarhista na Panameričkoj izložbi, Voren Harding je preminuo od posledica srčanog ili moždanog udara, Frenklin D. Ruzvelt umro je od izliva krvi u mozak, a Džona F. Kenedija pogodio je jedan ili više metaka tokom vožnje kroz Dalas.

Tu se prokletstvo završilo – i Ronald Regan i Džordž Buš mlađi preživeli su atentate, s tim što je Regan ranjen. Još bizarnije podatak o sedam mrtvih predsednika na položaju zvuči kada se uporedi sa tim da je u ostalim mandatima umro samo još jedan predsednik – Zakari Tejlor (izabran 1848, umro 1850. godine).

Donald Tramp i Hilari Klinton neće morati da brinu o prokletstvu, ali će izbor bilo kog od ta dva kandidata predstavljati revoluciju u američkoj istoriji – u Belu kuću će ili ekscentrični milijarder koji se politikom bavi na nekonvencionalan način ili bivša prva dama i državna sekretarka, perfektnog političkog pedigrea koji joj omogućava da se u svakoj situaciji ponaša onako kako joj zanat nalaže – politički.