"Otvorite se, da 5 dinara bude 50"

Da dobrota i humanosti dalje postoje, uprkos teškim vremenima, pokazuju nam ljudi koji nesebično pomažu drugima.

Izvor: B92
Podeli

Da humanost ne zna za godine pokazao je i 11-godišnji Nikola Ranković. Nakon što je organizovao humanitarni rok koncert na kojem je prikupljeno 15.000e za lečenje devojčice Lane Nikolić, on se na ovome nije zaustavio.

Poklanjao je instrumente, a sa svojim bendom održao je i humanitarnu svirku za pomoć žrtvama poplava u Kraljevu. To što je rođen sa pola srca kao da je Nikoli dalo još veću snagu da iskaže ljubav prema rokenrolu i kako sam kaže, zahvalnost jer su i njemu drugi pomogli.

“Danas cujem da neka devojcica u Knez Mihailovoj svira, ne da bi prosila, nego da bi zaradila pare da sebi kupi harfu. I trebalo bi ljudi malo više da se otvore, da to ne bude po 5 dinara, da to bude po 50. I meni su pomogli kad je meni bilo potrebno, i sada je meni nekako glupo da budem nezahvalan za to i onda ja tako pomazem drugima. I ne mogu nikom da pomognem ovako fizicki, ali mogu svojom muzikom”, rekao je Ranković.

Kao što mali Džoni brine o bolesnim drugarima, tako postoje i oni koji se brinu o budućim generacijama. Na tri lokacije u gradu nalaze se Domaće pite ''Fofa'' poznate po svojoj dugogodišnjoj akciji ''Besplatne pite za trudnice.''

Vlasnik Zoran Fofić kaže da postoji samo jedan uslov, a to je da kada se porode, donesu fotografiju bebe.

“Ne znam tačno koje godine je to krenulo, ali mi to gledamo po našim burek bebama, ove godine nam je prva burek beba krenula u školu, znači nekih sedam godina ta akcija traje. To se sad pretvorilo u jednu tradiciju, i u drugoj radnju koju imamo u Sarajevskoj ista je akcija, tako da to već traje godinama i nećemo nikad ni prekidati, to će uvek u našim radnjama biti. Jednostavno smo hteli kroz tu akciju da kako vreme prolazi da ta deca koja su jela pitu dok su bila u majci, da kasnije kad budu dolazili u radnju da sebe prepoznaju na ovim panoima”, navodi Fofić.

S godinama humanost se ne smanjuje. Baka Stana Milićević, penzionerka iz Beograda, već pet godina plete čarapice i kapice za prevremeno rođene bebe i novorođenčad. Ova humana baka kaže da su joj najveća motivacija emocije. Pletenje je zavolela još u detinjstvu, a kako kaže, drugima će pomagati dok je živa.

“Gde se god mala beba rodi, ja sam bila prva nešto da uradim. Čim nešto imam, odmah negde i poklonim. I kako da ne poklonim, kad ja to doživim tako, toliko me emocije prožimaju, ja mislim da rastem od toga. To me drži i ja ne osećam da imam toliko godina, idem ulicom u mom dvorištu i osećam se lepo. Ma ne vidim ja moje godine. Kad pogledam moju facu na kolima, kažem ma savij se bako, gde ti je mesto. I tu vidim, onako uopšte ne osećam moju starost”, navodi Milićevićeva.

Puno je heroja oko nas, a to su naizgled, sasvim obični ljudi koji uvek daju više nego što se od njih očekuje, ali ako se zagledamo malo dublje, primetićemo da svi oni svojim delom čiste put generacijama koje dolaze i uče nas humanosti.

strana 1 od 249 idi na stranu