Dimić: Srbija nije želela rat

Sam Pincip bio je, kako kaže, nacionalni revolucionar.

Komentarišući navode iz knjige kanadske istoričarke koja za početak rata krivi Srbiju i Principa, Dimić za Tanjug kaže da mi ne možemo stanemo na put "nasilnom pokušaju revizije početka Prvog svetskog rata", ali da Srbija može da pokuša da odbrani istinu o kojoj govore činjenica o tome na koji način je taj rat zapravo započeo, kao i ko su njegovi vinovnici.

Prema njegovim rečima, ukoliko Srbija želi da doprinese obeležavanju godišnjice Prvog svetskog rata naredne godine, treba da spreči "brutalan revizionistički udar koji je prema njoj usmeren i koji će biti upotrebljavan politički, jer on postoji samo onda kada politička volja postoji da se ta revizija vrši".

"Srbija mora da zaigra na kartu vraćanja na istorijske izvore i ona treba da podrži rezultate istoriografije koja je na tragu istraživanja Frica Fišera", poručio je Dimić.

Nemački istoričar Fric Fišer koga pominje Dimić, a na kojeg se pozivaju i drugi srpski istoričari, dokazao je da je Nemačka umešana u izbijanje rata, dok je istoričar Noel Malkom tvrdio da nema umešanosti Srbije u atentat.

Uvidom u literaturu, objašnjava Dimić, može se zaključiti da su već 1915. Nemci videli da će, ako budu izgubili rat, biti optuženi za njegov početak, pa su počeli da rade Belu knjigu u kojoj su želeli da pokažu svoju nevinost u tome.

"U pomoć su pozvali istoričare, koji su im rekli da je to dobra propaganda za njih, ali da se to stručno ne može nikada odbraniti", rekao je Dimić.

Proces pokušaja revizije istorije, međutim, kako kaže, bar kada je u pitanju razlog za početak Prvog svetskog rata, prisutan je već duže i on se egzistencijalno tiče srpskog naroda, ali i jugoslovenskog prostora i cele jugoistočne Evrope.

U tom revizionističkom procesu, objašnjava, prednost dobijaju tumačenja, a ne činjenice, prednost se, naime, daje stereotipima, a ne pouzdanim naučnim znanjima i na tom tragu je i informacija kanadske istoričarke o krivici Srbije za početak rata.

"Revizija se pokušava uz paušalne ocene, stereotipe, poređenja Srbije i Irana, Srbije koja je imala negde oko četiri miliona stanovnika a Iran ima 80 ili 90 miliona. Ta 1914. godina i pucnji u Sarajevu su pucnji jednog nacionalnog revolucionara. Meta koja je izabrana bila je meta koja je bila veoma omražena i u samom Beču i vrlo nepupuilarna u samom Berlinu zbog politike koju je nagoveštavala", objasnio je Dimić.

On podseća i da je Srbija učesnica rata, dakle, ne i izazivač, te da joj rat koji je započeo mesece dana posle pucnjave u Sarajevu nije bio potreban.

"Srbija rat nije mogla ni da sanja, nije ni imala snage da ga izvede, posle teških i opterećujućih Balkanskih ratova. Ona je pred sobom imala neke druge prioritete posle 1913. godine, trebalo je te nove prostore integrisati i organozovati državu u novom okrviru, odrediti se prema susedima", ukazao je on.

Ne može se zato, kako tvrdi, doći do zaključka da je Srbija želela rat, jer se naspram nje nalaze pravi vinovnici rata - Nemačka i Hazburška monarhija koje su želel rat.

"Hazburškoj monarhiji se Srbija našla na putu u njenom prodoru ka Balkanu, a Nemačkoj se našla na putu njenog prodora prema istoku. U tom kontekstu Hazburška monarhija je zakoračila na Balkan definitivno posle Berlinskog kongresa kad je došlo do okupacije Bosne i Hercegovine. Te 1908. godine došlo je do aneksione krize i tada je u Beču definitivno doneta odluka u carevinskom veću da Srbiju treba vojnički pobediti", istakao je Dimić.

Kako dodaje, već od tada se mogu pratiti planovi generalštaba koji razmatraju opcije koje treba učiniti da Srbija nestane ili da bude veoma smanjena na političkoj karti Evrope.

"Jedna od opcija da Srbija nestane je tako što će biti u sastavu Hazburške monarhije, a druga opcija je predviđala da Srbija bude podeljena", kazao je Dimić i zaključio da planovi vinovnika rata postoje i pre pucnja Gavrila Principa.

Kanadska istoričarka Margaret Mekmilan, o kojoj Dimić govori, u svojoj knjizi poredi Srbiju iz vremena Prvog svetskog rata sa današnjim Iranom, gde su delovi vlasti sponzorisali terorističke aktivnosti, dok je, kako navodi, Princip bio fanatik koji se poslužio terorističkim nasiljem za ostvarivanje svojih ciljeva.

To, međutim, nije prvi pokušaj revizije prošlosti u delu koji se odnosi na Prvi svetski rat.

Krajem jula sledeće godine, naime, u Sarajevu će biti obeležena stogodišnjica početka Prvog svetskog rata i atentata na Ferdinanda, pa su se već tokom ove godine, a u susret tom događaju, u pojedinimm tekstovima istoričara na zapadu pojavili pokušaji revidiranja prošlosti tako što bi odgovornost za izbijanje rata bila pripisana Srbiji i Principu, iako je opšteprihvaćeno stanovište da je uzrok rata bila težnja velikih sila za novom podelom kolonija i za osvajanje vojno-političke prevlasti.

Premijer Srbije Ivica Dačić rekao je tada da Srbija neće dozvoliti reviziju istorije kojom bi se za početak Prvog svetskog rata optužio srpski narod.

Povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata biće u Sarajevu će biti, kako je najavljeno, održana i međunarodna konferencija istoričara na kojoj će učestvovati više od 100 naučnika iz 26 zemalja sveta.

"Srbija treba da napravi iskorak u odbrani od revizionizma"

Istoričar Čedomir Antić tvrdi da Srbija nije izazvala Prvi svetski rat, da je atentat u Sarajevu koji je počinio Gavrilo Princip iskorišhen kao povod, a da je Evropa 17 godina pre toga već klizila ka ratu.

Prvi svetski rat je, prema njegovim rečima, uzroke imao u politici, ekonomiji, imperijalnoj utakmici, ali i borbi oko kolonija, dok je Srbija u to vreme težila oslobođenju i ujedinjenju svog naroda.

"Ta težnja kao ujedinjenju bila je težnja za stvaranje demokratske države", rekao je Antić u izjavi Tanjugu.

Osim toga, kako objašnjava, Srbija je napadnuta u Prvom svetskom ratu, a nakon objavljivanja rata prva žrtva bio je Srbin, uz podsećanje da je u tom ratu Srbija izgubila oko milion građana.

Komentarišući tvrdnju kanadske istoričarke Margaret Mekmilan, Antić kaže da je to sramotna i tužna samodiskvalifikacija.

"Sama ideja da Kraljevinu Srbiju iz 1914. neko poredi sa nedemokratskom državom Iran sada, govori o neobaveštenosti i zloj nameri", smatra Antić podsećajući da je Mekmilan prošle godine boravila u Srbiji i bila gost na Fakultetu političkih nauka, zbog čega je on veoma iznenađen ovim što je objavila.

Islamska Republika Iran, kako kaže, je teokratija, koja negira prava svojih građana, dok je Kraljevina Srbija iz 1914. godine evropska demokratija.

"Ideja da bi Srbija mogla biti kao Iran pada jednim argumentom. Naime, u vreme julske krize, kad su Austrougarska i Nemačka učinile sve da napadanu, pokore i ugase srpsku državu, Srbija kao jedna od potpisnica sporazuma o Haškom sudu, prvom međunarodnom sudu, tražila je od Austrougarske da spor o ultimatumu koji je Srbija skoro u celosti prihvatila, bude rešen pred tim sudiom, ali je u tom zahtevu odbijena", kazao je Antić.

Revizija istorije, dodao je, "došla je nažalost političkim putem".

Prema njegovim rečima, nemačka istoričarka Anika Mombauer u svojoj knjizi piše da ne postoji nijedan jasan i ozbiljniji pravac u svetskoj nauci koji negira dominantnu krivicu drugog Rajha za izbijanje Prvog svetskog rata.

Srbija, kako je dodao, u odbrani od revizionista treba da radi sve što i do sada, ali da bi trebalo da napravi iskorak napred.

"Konačno treba da objavimo dokumente srpskog Ministarstva spoljnih poslova na engleskom, španskom, nemačkom i francuskom jeziku i to što pre i u saradnji sa našim kolegama u inostranstvu. Treba da pronađemo ozbiljne naučnike koji će se suprotstaviti revizionistima", istakao je Antić.

Prpa: Srbija je bila žrtva

Istoričarka Branka Prpa izjavila da je Srbija u Prvom svetskom ratu bila žrtva austrijsko-nemačkog prodora na istok, Gavrilo Princip jugoslovenski revolucionar, a da se revolucije za oslobođenje ne mogu proglašavati terorizmom ili političkim nasiljem.

Prpa je Tanjugu, komentariše navode iz knjige kanadske istoričarke kao "diletantske", i kaže da su argumenti koje daje površni i lakonski pokušaj da se shvati Evropa pred Prvi svetski rat.

Prema njenim rečima, Srbija je žrtva austrijsko-nemačkog koncepta "prodora na istok" jer se u imperijalnom poretku koji je vladao svetom tog vremena našla na putu ka maloj Aziji i severnoj Africi.

Srbija je bila na putu nemačkog i austrijskog pokušaja da se i sami domognu dela kolonijalnog kolača, pre svega kad su u pitanju izvori nafte i mogućnost novih kolonija, kao sirovinske baze za njihovu industriju, rekla je Prpa.

"Srbija je, što bi rekao Jovan Cvijić, sagradila kuću na putu, pa ko god prođe pokušava da tu kuću sruši ili osvoji", navodi Prpa.

Trdnje iz knjige kanadske istoričkarke su "diletantske", a argumenti površni i lakonski pokušaj da se shvati Evropa pred Prvi svetski rat.

"To je dilentatizam, i to ne moze da radi niko ko ima ozbiljna znanja o istoriji Evrope tog vremena", rekla je Prpa, komentarišući navode istoričarke da je Srbija iz vremena Prvog svetskog rata bila nalik na današnji Iran, a Princip fanatik koji se poslužio terorističkim nasiljem za ostvarivanje svojih ciljeva.

Prema njenim rečima, Gavrilo Princip je rezultat jugoslovenske revolucionarne omladine, koja je obuhvatala kompletan slavenski jug, a bila vođena Masarikovim idejama da se austrougarska monarhija mora srušiti revolucionarnim putem.

"Njihov politički ideal bilo je srušiti austrougarsku monarhiju revolucionarnim putem. Princip je u tome bio najuspešniji, nije mu ruka zadrhtala", rekla je Prpa i dodala da bi u vrednosnom smislu rezultat takve istorije pravo naroda na samoopredeljenje i samooslobođenje.

Prpa je dodala da ne zna da postoji ijedna državna tvorevina na svetu koja nije rezultat takvog istorijskog procesa.

"Ne vidim da iko od istoričara sa naknadom istorijskom pameću može revolucije za oslobođenje, koje su poduzeli razni evropski narodi tokom XVIII, XIX i XX veka proglasi terorizmom ili političkim nasiljem", rekla je Prpa.