Ko su bili Simatović i Stanišić?

Beograd -- Franko Simatović Frenki je čovek čija biografija je puna "nezvaničnih" podataka, dok se Jovica Stanišić navodno zamerio Miri Marković.

Izvor: Tanjug
Podeli

Bivši komandant Jedinice za specijalne operacije DB-a, koga je Haški tribunal oslobodio svih optužbi, rođen je 1. aprila 1950. godine u Beogradu - mada se u nekim nezvaničnim biografijama kao godina rođenja navodi i 1954.

Poput različitih podataka o godini njegovog rođenja, i drugi podaci iz Simatovićeve biografije - koji su se pojavljivali u medijima - u stvari su "nezvanični" i neizvesni.

Široj javnosti postao je poznatiji posle privođenja tokom policijske akcije Sablja 2003. godine, iako je njegovo ime i prethodno neretko pominjano "među upućenijima".

Studirao je političke nauke i, po navodima medija, iz tog vremena datira njegova bliskost sa Jovicom Stanišićem. Pominjalo se da je završio Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu, kao i da nije studirao političke nauke nego organizaciju (FON), ili Fakultet za ONO i DSZ.

Njegov otac, rodom iz Župe Dubrovačke, kraj Drugog svetskog rata dočekao je, poput mnogih drugih, u partizanima, pa je kao vojno lice i sportski funkcioner, izgleda i osnivač Vaterpolo kluba Partizan, živeo u Beogradu.

U međuratnom periodu završio je Učiteljsku školu u Dubrovniku i bio uspešan vaterpolista. Simatovići su navodno daljim poreklom Bokelji.

Najverovatnije 1993. godine, posle dugogodišnje uspešne karijere u Službi državne bezbednosti (SDB), Franko Simatović imenovan je za pomoćnika (odnosno zamenika) načelnika SDB-a Jovice Stanišića, koji je rukovodio Službom državne bezbednosti od kraja 1991. do oktobra 1998. godine.

Radio je na kontraobaveštajnim poslovima u SDB zadužen za zapadne agenture, važio je za eksperta za CIA i BND, a potom je prešao u novoosnovanu Upravu za obaveštajne poslove (Drugu upravu) SDB, gde je bio komandant Jedinice za specijalne operacije SDB (pod tim imenom Jedinica je poznata od 1996).

Kao visoki službenik tadašnje SDB bio je, negde krajem 1991. godine, osnivač i komandant JSO, na čijem čelu je bio od 1991. do 1998. godine, ali je operativni komandant realno bio Milorad Ulemek (Luković) Legija, koji ga je potom i formalno zamenio na toj funkciji.

Simatović je uspešno prebrodio smenu Stanišića oktobra 1998. godine i, posle izvesnog vremena, postao je pomoćnik i novog načelnika SDB Radeta Markovića. Marković se navodno u više navrata žalio kako nema realnu kontrolu nad Frenkijem i JSO.

Optužen je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu da je počinio zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji. Pošto je uhapšen tokom operacije Sablja 13. marta 2003, izručen je Tribunalu u Hagu 30. maja 2003. godine.

U Hagu mu je potom suđeno zajedno sa Jovicom Stanišićem. Pred sudom se pojavio 2. juna 2003. godine i izjasnio se, po svim tačkama optužnice, da nije kriv.

Prvobitna optužnica protiv Simatovića pojavila se 1. maja 2003. godine, da bi usledila redigovana druga izmenjena optužnica 31. maja (odnosno 1. juna) 2006. a zatim i treća izmenjena optužnica 10. jula 2008. godine.

Bio je na privremenoj slobodi od jeseni 2004. do februara 2008. godine.

Suđenje Stanišiću i Simatoviću započelo je, posle više odlaganja, 28. aprila 2008. godine, ali Stanišić nije prisustvovao pretresima, da bi potom bilo prekinuto 16. maja 2008, a 26. juna 2008. im je odobreno privremeno puštanje na slobodu. Pošto je 6. aprila 2009. Tužilaštvo podnelo zahtev za opoziv privremenog puštanja, to je odobreno 24. aprila 2009.

Pretresno veće je zatim naložilo Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću da se vrate u Pritvorsku jedinicu u Hagu do 4. maja 2009. godine.

Suđenje je ponovo počelo 9. juna 2009. godine. Simatović je privremeno pušten na slobodu od 19. oktobra do 25. novembra 2009. godine, a suđenje je potom nastavljeno 30. novembra 2009.

Tužilaštvo je zavšilo izvođenje dokaza 5. aprila 2011, a iznošenje dokaza odbrane započelo je potom 15. juna 2011. godine. Poslednji put njegov privremeni boravak na slobodi okončan je 4. oktobra 2012. U završnoj reči odbrane na samom kraju januara ove godine njegovi zastupnici zatražili su oslobađajuću presudu za Simatovića.

Bivši načelnik Službe državne bezbednosti Srbije (SDB) Jovica Stanišić, koji je danas u Haškom tribunalu prvostepenom presudom oslobođen svih optužbi, rođen je 30. jula 1950. godine u selu Ratkovu, uBačkoj, u opštini Odžaci, a neki izvori su pominjali i Bačku Palanku.

Na čelu Službe državne bezbednosti (SDB) bio je od decembra 1991. do oktobra 1998. godine.

"Los Anđeles tajms" pisao je 2009. godine da je Stanišić navodno godinama bio "glavni čovek američke CIA u Beogradu". Tvrdnje te vrste general Branko Krga, bivši načelnik Vojno-obaveštajne službe, kao i načelnik Generalštaba, prokomentarisao je rečima da "najverovatnije imaju za cilj da Stanišiću otežaju položaj na procesu koji se protiv njega vodi u Haškom tribunalu".

Mediji su i nedavno pisali o sastancima Stanišića i izvesnog oficira CIA, Vilijama Lofgrena 1992. godine, navodno u Topčiderskom parku. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1974. godine i ubrzo se zaposlio.

Stanišići su poreklom iz Bjelopavlića, u Crnoj Gori, ali su posle Prvog svetskog rata živeli na Kosovu, da bi se nakon Drugog svetskog rata nastanili u Bačkoj. Navodno je već 1975. godine stupio u Službu državne bezbednosti (SDB), gde je brzo napredovao.

Mediji su pisali da je učestvovao i u hapšenju čuvenog Sančeza Ramireza Karlosa u beogradskom hotelu "Metropol". Njegovo ime vezivano je i za "antibirokratsku revoluciju" - obezbeđenje dolaska Slobodana Miloševica na Gazimestan, preuzimanje baze podataka nekadašnjeg saveznog SUP-a 1992. godine.

Na čelo SDB došao je 31. decembra 1991. i na tom mestu je bio do 27. oktobra 1998. godine. Stanišić je, kao specijalni izaslanik predsednika Srbije Miloševića, 1995. godine izveo oslobađanje 120 pripadnika UNPROFOR-a, koji su držani kao taoci u cilju sprečavanja bombardovanja Republike Srpske. Tada se prvi put pojavio u javnosti i predstavio se. Iste godine bio je član delegacije u Dejtonu.

Kada je smenjen oktobra 1998. mediji su, tumačeći promene, pisali da se protivio prekomernoj upotrebi sile na Kosovu, kao i da se nečim zamerio Mirjani Marković i Vlajku Stojiljkoviću. Njemu naklonjeni tvrde da nije dozvoljavao zloupotrebu službe "prljavim poslovima".

Kada je smenjen 1998. godine, Milošević ga je relativno brzo imenovao za savetnika za nacionalnu bezbednost. U tom svojstvu je, krajem 1998. godine, putovao s njim u Kinu.

Mediji su njegovo ime po pravilu vezivali za gotovo sva bitnija dešavanja u Srbiji i bivšim jugoslovenskim republikama, tokom devedesetih, ali i godinama nakon što je sišao sa čelnog mesta SDB.

S druge strane, nije malo onih koji ga smatraju za najlošijeg čelnika te službe u njenoj istoriji.

Zbog Šešeljeve izjave da Stanišić štiti ubicu policijskog generala Boška Buhe, ovaj ga je tužio leta 2007. godine, a mediji su pisali da su iste godine istražioci Haškog tribunala pretresli njegovu kuću u potrazi za dokumentom kojim je Milošević Resor državne bezbednosti izmestio iz nadležnosti MUP-a.

Stanišić je uhapšen 13. marta 2003. tokom akcije Sablja, kao i Franko Simatović. Tribunalu u Hagu izručen je 11. juna 2003. godine, a pri prvom stupanju pred sud 13. juna 2003. izjasnio se, po svim tačkama optužnice, da nije kriv.

Optužen je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, da je, navodno, počinio zločine tokom građanskog rata u Jugoslaviji. U Hagu mu je suđeno zajedno sa Frankom Simatovićem.

Prvobitna optužnica protiv njih pojavila se 1. maja 2003. godine, da bi usledila redigovana, druga, izmenjena optužnica 31. maja (odnosno 1. juna) 2006. a zatim i treća izmenjena optužnica 10. jula 2008. godine. U više navrata je privremeno puštan na slobodu i lečenje.

U završnoj reči odbrane 30. januara 2013. Stanišićev branilac Vejn Džordaš, rekao je: "Stanišić bi trebalo da bude oslobođen po svim tačkama optužnice i da izađe iz ove sudnice kao slobodan čovek…". Naglasio je da odbrana ne smatra da je "bila greška krivično goniti Stanišića", ali da je na suđenju pokazano tek da je "bio načelnik SDB u vreme rata".

"Bilo bi nemoguće biti efikasan načelnik DB za vreme krvavog građanskog rata, a ne biti blizak događajima", rekao je Džordaš, istakavši da je "na osnovu toga stvorena teza o krivici koja na prvi pogled izgleda u redu, ali se te sumnje ne mogu pretvoriti u dokaz izvan razumne sumnje".

Info

strana 1 od 1176 idi na stranu