Provera prodaje "Sartida"

I Večernje novosti pišu o ovom slučaju. Ovaj list saznaje da je do sada ukupno saslušano više od 20 osoba, a da će u januaru biti ispitan i biznismen Danko Đunić.

U svim ovim ispitivanjima učestvuju i zamenici tužioca za organizovani kriminal, pišu Novosti.

MIroljub Labus je u vreme prodaje smederevske železare bio potpredsednik u Saveznoj vladi i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Aleksandar Vlahović je bio ministar privrede i privatizacije, Božidar Đelić je bio ministar finansija, a Nemanja Kolesar je bio šef radne grupe zadužene za privatizaciju „Sartida“ i šef kabineta tadašnjeg premijera Zorana Đinđića. Đunić je kao vlasnik Ekonomskog instituta radio procenu ove kompanije. „Sartid“ je prodat neposrednom pogodbom za 23 miliona evra „Ju-Es stilu“, dok su dugovi koji su se procenjivali na 1,7 milijardi dolara (po oceni Saveta za borbu protiv korupcije) preneti na državu. Ova američka kompanija je na taj način dobila kompletnu novu i staru železaru sa 300 hektara zemlje, tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu (investicija vredna 150 miliona dolara), smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu, površine od 21 hektar, fabriku kreča u Kučevu, kao i niz drugih nekretnina.

Sve je počelo 8. marta 2002. godine, potpisivanjem pisma o namerama o strateškom partnerstvu, koje su potpisali tadašnji direktor „Sartida“ Živomir Novaković, predsednik „Ju-Es stila Košice“ Džon Gudiš i u to vreme ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović.

Ovim potpisom slovačka kompanija je stekla ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom „Sartida“ i da ubira dobit, a da pritom ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, ova kompanija dobila je pravo i da, u slučaju prodaje „Sartida“ nekom drugom, još sedam godina upravlja železarom.

Dosadašnja istraga u ovom slučaju došla je do saznanja da je uvođenje „Sartida“ u stečaj bilo namerno i da je cilj bio da se smanji kupovna cena. Predsednik „Ju-Es stila Košice“ Džon Gudiš objašnjavao je da u „Sartidu“ nema proizvodnje, da ima viška zaposlenih, da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok je u „Sartidu“ bilo 10.000 zaposlenih, ne pominjući pritom da radnik u Americi košta ovu firmu 16,98 dolara na sat, dok je satnica radnika „Sartida“ samo 0,30 dolara.

Ubrzo se „Sartid“, 2003. godine, i to za 23 miliona evra, obreo u rukama „Ju-Es stila“.

Austrijski koncern „Fest Alpine“ je krajem devedesetih procenio vrednost „Sartida“ na 430 miliona dolara i bio zainteresovan da kupi smederevsku železaru.

Pošto je, ipak, procenjeno da je ova cena previsoka, angažovane su dve revizorske kuće - Ekonomski institut iz Beograda, u vlasništvu Danka Đunića, i srpski „Deloit i Tuš“. Ekonomski institut je procenio vrednost kapitala matičnog preduzeća „Sartid“ AD na 57,6 miliona dolara, bez zavisnih kompanija „Beli limovi“ i „Luka Smederevo“.