Zašto je Haradinaj opet oslobođen

Fond ističe da oslobađajuća presuda Haškog tribunala za Haradinaja i još dvojicu pripadnika OVK, u delimično ponovljenom postupku, nije donela pravdu za žrtve zločina koje su navedene u optužnicama, a da je i za prvi i za ponovljeni postupak posebno karakteristična manjkavost u zaštiti svedoka i neprofesionalizam istražitelja pri prikupljanja dokaza.

Direktorka Nataša Kandić kaže da je oslobadajuća presuda bila očekivana, posebno zato što je suđenje ponovljeno samo u šest tačaka, ali da ona ne znači da nije bilo zločina.

"Ona znači da 12 ubistava, sedam mučenja i jedno silovanje, što se optužnicom pripisivalo optuženima, nije dokazano. Ali su ostali čvrsti zaključci suda da su se zločini dogodili, čime se šalje poruka da to treba da procesuiraju nadležne institucije na Kosovu", rekla je Kandićeva za Radio Slobodna Evropa.

Nataša Kandić ukazuje na najmanje tri izuzetno bitna momenta u ovom slučaju i podvlači da se mora ukazati na greške koje su tokom postupka činili organi Srbije, u pokušaju da pred sud izvedu adekvatne svedoke.

Ramuš Haradinaj u haškoj sudnici nakon oslobaðajuæe presude (Foto: Beta/AP)

"Ovo suđenje se mora prihvatiti sa jakom kritikom državnih organa Srbije koji su kao svedoke tužilaštvu predložili veliki broj svedoka iz Državne bezbednosti Srbije iz redova MUP-a koje je Haradinajeva odbrana vrlo lako diskreditovala", i to, kako navodi, iznošenjem dokaza da su "upravo ti svedoci učestvovali u teškom kršenju ljudskih prava, da su kao inspektori u policijskim stanicama učestvovali u premlaćivanju onih koje su pritvorili".

Prema njenoj oceni, izuzetno problematično pitanje ostaju razlozi straha albanskih svedoka da svedoče protiv bilo koga ko je bio na višoj funkciji u OVK.

"Tu se ništa nije promenilo. To je nešto čime se mora baviti EU i kosovske institucije, taj strah da se govori o tome šta se događalo, ko je imao kontrolu nad kojim delom i ko je učestvovao u ubijanju ne samo Srba i Roma, nego i Albanaca koji su od strane OVK viđeni kao saradnici srpskih vlasti. Tome se mora pridati veliki značaj, zato što to blokira suđenja", kaže Nataša Kandić.

Ona je ukazala na to da je potrebna analiza kako bi se utvrdilo u koliko rizičnoj poziciji su bili potencijalni svedoci i u tom smislu podseća na izjavu srpskog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, koji je izneo podatak da je ubijeno 19 potencijalnih svedoka za slučaj Haradinaj, što je demantovano iz haškog tužilaštva.

Kao treće ključno pitanje, Nataša Kandić navodi odgovornost međunarodnih tužilaca i sudija. "Na Kosovu ima jako malo suđenja u kojima se sudi za zločine prema Srbima", podvlači ona.

"Nema nijednog suđenja za ubistvo ili nestanak Srba, Roma, Bošnjaka, Crnogoraca posle juna 1999. godine. Očito je da i kod međunarodnih tužilaca i sudija vlada strah. To treba reći. Najveći dokaz za to je da nema pokrenutih postupaka", kaže ona.

"Kada je reč o 1998. godini, još se samo pojavljuju slučajevi u kojima je bilo ubistava Albanaca prepoznatih kao "lojalnih". "Ono što se u tim predmetima može videti je i strah porodica da svedoče o tome ko je došao po njihovog člana porodice u kuću, kada ih je odveo i šta su saznali o onome što se dogodilo", dodaje direktorka Fonda za humanitarno pravo.

Pregled procesa protiv Haradinaja

Slavlje u Prištini nakon oslobaðanja Haradinaja i još dvojice pripadnika OVK-a (Foto: Beta/AP)

Prvobitnom optužnicom iz 2005. godine, Tužilaštvo MKSJ je teretilo pripadnike OVK Ramuša Haradinaja, Idriza Baljaja i Lahija Brahimaja zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja - više desetina ubistava, mučenja i okrutnih postupanja i silovanja - koje su pripadnici OVK, u periodu mart-septembar 1998. godine, izvršili na zapadnom Kosovu.

Prema toj optužnici, oni su se teretili da su bili članovi udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem da OVK uspostavi potpunu kontrolu nad zapadnim Kosovom, tj. operativnom zonom Dukađin OVK, koja je obuhvatala opštine Peć, Dečani, Đakovica i delove opština Istok i Klina. U to vreme, Haradinaj je bio komandant OVK za operativnu zonu Dukađiin, Balaj - komandant specijalne jedinice OVK Crni orlovi, a Brahimaj - zapovednik logora OVK u selu Jablanica u opštini Đakovica. Svi su bili optuženi po članu 7(1) Statuta MKSJ – po osnovu lične odgovornosti. Optužnica nijednog optuženog nije teretila po članu 7(3) Statuta MKSJ – po osnovu komandne odgovornosti.

Pretresno veće MKSJ je 2008. godine donelo presudu kojom je Haradinaja i Baljaja oslobodilo krivične odgovornosti, a Brahimaja osudilo na kaznu zatvora u trajanju od šest godina zbog okrutnog postupanja i mučenja pritvorenika u logoru u selu Jablanica. Veće je za 12 ubistava, sedam dela mučenja, okrutnog postupanja i jedno silovanje - utvrdilo da su ih izvršili pripadnici OVK, ali nije moglo da utvrdi i krivičnu odgovornost optuženih za te zločine. Naime, sudsko veće se suočilo s tri osnovna problema prilikom izvođenja dokaza, te utvrđivanja krivične odgovornosti optuženih:

- Veći broj nekadašnjih pripadnika OVK, tzv. svedoka-insajdera, odbio je da svedoči navodeći strah za svoju bezbednost kao razlog odbijanja svedočenja.

- Nekredibilni svedoci i neverodostojna dokumenta, uključujući i svedoke iz MUP-a Srbije kao i dokumenta koja je Republika Srbija dostavila Tužilaštvu MKSJ. Veće je utvrdilo da su određene izjave svedoka o zločinima OVK koje je 1998. godine pribavio MUP – neprihvatljivi, jer ih je MUP od svedoka, kosovskih Albanaca, pribavio nezakonitim metodama – ucenama ili premlaćivanjem.

- Propusti istražitelja Tužilaštva MKSJ da obave adekvatnu istragu zločina, pre svega zanemarivanje uputstva kako se vrši identifikacija lica putem foto-panela, zbog čega veće nije prihvatilo određene dokaze pribavljene ovim putem.

Veće nije prihvatilo ni navode iz optužnice o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem "da se potpuna kontrola OVK nad operativnom zonom Dukađin konsoliduje protivpravnim uklanjanjem i zlostavljanjem srpskih civila i zlostavljanjem civila Albanaca i Roma, Egipćana sa Kosova, kao i drugih civila, koji su kolaborirali ili za koje se smatralo da kolaboriraju sa srpskim snagama ili na drugi način ne podržavaju OVK.“ Veće je navelo da je tužilaštvo predočilo malo direktnih dokaza o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata, a da izvedeni dokazi o zločinima predstavljaju indirektne dokaze koji nisu dovoljni da bi se zaključilo da su optuženi delili zajednički cilj udruženog zločinačkog poduhvata.

Žalbeno veće MKSJ je 2010. godine donelo presudu kojom je delimično ukinulo presudu Pretresnog veća i predmet vratilo na ponovno suđenje. Razlog delimičnog ponavljanja postupka leži upravo u problemima vezanim za strah potencijalnih svedoka da svedoče. Naime, Žalbeno veće je zaključilo da je "Pretresno veće propustilo da preduzme dovoljne korake kako bi se suzbilo zastrašivanje svedoka koje je obeležilo suđenje od početka do kraja“.

U ponovljenom postupku sudilo se Haradinaju, Baljaju i Brahimaju za zločine učinjene u logoru Jablanica – ubistva osam osoba, kao i za okrutno postupanje i mučenje sedam osoba. Ovom optužnicom, Tužilaštvo nije teretilo optužene za zločine protiv čovečnosti, već isključivo za kršenje zakona i običaja ratovanja.

I u ponovljenom postupku, novo pretresno veće se suočilo sa istim problemima prilikom izvođenja dokaza kao i prvobitno pretresno veće. Tako je svedok Šefket Kabaši, koji je 1998. godine bio pripadnik OVK - odbio da svedoči, navodeći da su svedoci zločina u Jablanici "ubijeni ili su nestali". Pojedini drugi pripadnici OVK koji su svedočili davali su kontradiktorne izjave o zločinima iz optužnice i umešanosti optuženih u te zločine.

O ulozi Ramuša Haradinaja, na ponovljenom suđenju je svedočio i Bislim Zirapi, koji je 1998. godine obavljao dužnost načelnika Glavnog štaba OVK. On je posvedočio da je Haradinaj imao pod svojom kontrolom operativnu zonu Dukađin, kao i da su mu drugooptuženi Idriz Baljaj i trećeoptuženi Lahi Brahimaj bili potčinjeni. Ovo svedočenje se razlikuje od svedočenja većine drugih pripadnika OVK koji su pred sudom izjavljivali da je Haradinaj uživao ugled među borcima OVK, ali da nije imao pravo da izdaje naređenja drugim borcima u ovoj operativnoj zoni, te da su sve odluke OVK u ovoj zoni donošene dogovorom.

Prema podacima FHP, u periodu mart-septembar 1998. godine, na teritoriji opština Peć, Dečani, Đakovica, Klina i Istok koju je kontrolisala OVK, ubijen je, stradao ili nestao 41 civil, dok je 64 pripadnika MUP-a i Vojske Jugoslavije stradalo u sukobima sa OVK, a njih petoro je ubijeno van borbe. Ovim podacima treba dodati i činjenicu da je u prvobitnom prvostepenom postupku Pretresno veće utvrdilo da su pripadnici OVK na istoj teritoriji izvršili 12 ubistava, kao i sedam dela mučenja,okrutnog postupanja i jedno silovanje. S druge strane, sudovi na Kosovu su do sada izrekli samo jednu osuđujuću presudu u postupku protiv pripadnika OVK za zločine izvršene u zoni Dukađin 1998. godine, i to za ubistvo jedne osobe.

Ovo nameće obavezu pravosudnim organima na Kosovu da procesuiraju pripadnike OVK koji su vršili zločine - kako bi se zadovoljile žrtve zločina i kako bi se na Kosovu uspostavila vladavina prava, prekinulo s kulturom nekažnjivosti i „ćutanjem“ o zločinima OVK.