Završne reči Momčilu Perišiću

Perišiću Tribunal sudi po optužnici za pomaganje i podržavanje zločina nad nesrbima u Sarajevu, Zagrebu i Srebrenici 1993-95.

Optužba je danas tvrdila da su zločini nad nesrbima u Sarajevu, Srebrenici i Zagrebu 1993.-95. bili "predvidljiva posledica" državne politike tadašnje vlasti u Beogradu koja je bila "sprovođena silom".

Generalu Perišiću, u to vreme načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije, optužnica u 13 tačaka stavlja na teret pomaganje i podržavanje ubistava, nehumanih dela, napada na nesrpske civile, progona i istrebljenja, u Sarajevu, Zagrebu i Srebrenici 1993-95. Te zločine, po optužnici, neposredno su počinile Vojska Republike Srpske (VRS) i Srpska vojska Krajine (SVK).

Tužilac Mark Harmon označio je, na početku završne reči, generala Perišića kao "ključnog vojnog primenitelja te državne politike" vlasti SR Jugoslavije čije su "kolateralne žrtve" bile stotine hiljada nedužnih civila.

General Perišić bio je, po rečima tužioca, "ratnik iz senke", sakriven "iza negiranja vlasti SRJ da su umešane u ratove" u BiH i Hrvatskoj.

Perišić je "s namerom pomagao snagama koje su činile zločine", iako je "imao saznanja da je VRS ubila desetine hiljada i proterala stotine hiljada" nesrba, kazao je Harmon.

Dok je od 1993. bio načelnik Generalštaba VJ, Perišić je, prema tužiocu, znao i da je glavni strateški cilj vođstva RS, usvojen na skupštini u maju 1992, bilo razdvajanje Srba od Muslimana i Hrvata. Znao je i da su među strateškim ciljevima bosanskih Srba "uklanjanje Drine kao granice" i "podela Sarajeva".

Te ciljeve, predsednik RS Karadžić ponovio je na sastanku s Miloševićem, Perišićem i drugim visokim srpskim zvaničnicima u decembru 1993.

Tužilac Harmon tvrdio je da je Perišić bio svestan da se ti ciljevi ne mogu ostvariti "bez upotrebe sile", zato što nesrpsko stanovništvo nije želelo da dobrovoljno napusti svoje domove. "Dakle, general Perišić je pružao ključnu pomoć u oficirima, municiji i oružju, koja je omogućila VRS da nastavi sa ratom i zločinima, potpuno svestan namera vrha i armije RS i njihovih postupaka. Znao je da nesrbi neće dobrovoljno napustiti svoje kuće, bez upotrebe sile", naglasio je zastupnik optužbe.

"Državnu politiku" podrške Srbima u BiH i Hrvatskoj, po zastupniku optužbe, osmislio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, a sprovedena je preko Vrhovnog saveta odbrane SRJ, u kojem su bili još predsednik SRJ Zoran Lilić i predsednik Crne Gore Momir Bulatović.

Pošto je ta odluka doneta, početkom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, JNA je odbacila ulogu savezne vojske i postala "moćni zaštitnik Srba u BiH i Hrvatskoj", kazao je tužilac Harmon. JNA je naoružavala Srbe, ali i učestvovala u borbama na njihovoj strani i u etničkom čišćenju nesrba.

Harmon je kazao da je u maju 1992. lider bosanskih Srba Radovan Karadžić predložio generalu Perišiću da postane komandant novoformirane VRS, ali da je Perišić to odbio zato što je srpsko vođstvo, po njegovim rečima, "želelo da ona bude etnički čista armija, pod uticajem Srpske demokratske stranke".
Pri povlačenju iz BiH, sredinom maja 1992. JNA je, po rečima Harmona, ostavila VRS vitalne zalihe municije, vojne opreme i oružja, a pružanje ključne pomoći iz Beograda nastavljeno je i tokom narednih ratnih godina, dok je na čelu VJ bio Perišić.

Tužilac Harmon nastavlja završnu reč.

Perišić se dobrovoljno predao Haškom tribunalu u martu 2005, a prilikom prvog pojavljivanja pred sudom odbacio je sve tačke optužbe. U junu, godinu dana kasnije, pušten je na privremenu slobodu do početka suđenja.
General Perišić je jedan od učesnika oktobarskih promena u Srbiji i lider tadašnjeg Pokreta za demokratsku Srbiju. U vladi Zorana Đinđića bio je potpredsednik zadužen za bezbednost.

Tužilaštvo Haškog tribunala računalo je na Perišića kao na ključnog svedoka na suđenju Slobodanu Miloševiću. U Hagu se moglo čuti da je, pristankom da svedoči u tom procesu, mogao izbeći da i sam bude optužen. Kao potencijalni svedok tima Karle del Ponte, Perišić se i pojavio u Hagu, u januaru 2004, ali nikada nije seo na klupu za svedoke u sudnici u kojoj se sudilo Miloševiću, sa kojim se, navodno, definitivno razišao 1998. godine, kada ga je upozoravao da namere NATO-a da bombarduje Srbiju treba shvatiti ozbiljno.