Neka radikali preuzmu krivicu za gubitak Kosova

Nakon Miloševićevog sloma u oktobru 2000. godine, novi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica je težio što bržem ponovnom uspostavljanju reda i očuvanju institucija koje su u prethodnom periodu bile instrumenti represije i rata: vojska, policija, tajne službe i pravosuđe.

Srpski premijer Zoran Đinđić je želeo brže reforme, ali su ubistvo srpskog predsednika vlade u martu 2003. godine, koje su, izgleda, pripremili i izveli neki elementi bezbednosnih službi, i imenovanje Vojislava Koštunice za novog srpskog premijera godinu dana kasnije doveli Srbiju u situaciju da se sporo menja, bez značajnijeg uticaja na strukture iz prethodnog režima. U stvari, glasovi Miloševićeve Socijalističke partije Srbije i Šešeljeve Srpske radikalne stranke, iz čijih su redova regrutovani pripadnici paravojnih formacija koje su pustošile Bosnu i Kosovo tokom devedesetih, su omogućili Koštunici da se održi na vlasti.

Čak i spore promene, ipak, ako se kreću u pravom smeru, donose dobre rezultate tokom vremena. Na isteku više od tri godine Koštuničinog mandata, njegov koalicioni partner – G17 Plus – je ostvario makroekonomsku i monetarnu stabilnost, doprineo privatizaciji i omogućio snažan iskorak ka tržišnoj ekonomiji. Novi specijalni sud za ratne zločine je počeo da procesuira počinioce ratnih zločina na nižem nivou. Policajci se ponašaju bolje i pristojnije. Narodna skupština postaje ozbiljno zakonodavno telo i prihvatila se svoje odgovornosti nadzora nad svojim aktivnostima.

Nije više moguće zamisliti scenario u kome bi Srbija mogla izazivati nevolje svojim susedima preko svojih vojnih ili paravojnih snaga. Ipak, još puno posla treba uraditi.

Mediji – čak i oni sa reputacijom nezavisnih glasila tokom Miloševićevog perioda – su pod pritiskom da se priklone vladinim pozicijama. Nedavni zakon o verskim slobodama predstavlja korak unazad. Bezbednosni sektor se još uvek oslanja na kadar koji je podržavao Miloševićev režim. Upravo zbog toga Ratko Mladić još uvek nije uhapšen, niti izručen Hagu. To je takođe razlog što Đinđićeve ubice još uvek nisu dobile okrivljujuću presudu, pri čemu su dva svedoka ubijena, a počinioci nisu uhapšeni.

Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije, koje podržavaju aktuelnu vladu, su nereformisani i nepomirljivi zagovornici Velike Srbije i apologete etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti tokom devedesetih. Ljudi koji su povezuju sa ovakvim stavovima su pretili ili čak fizički napadali istaknute zastupnike ljudskih prava, uključujući Natašu Kandić i Sonju Biserko. Nije jasno da li je policija učinila sve što je mogla da bi sprečila te napade.

Američkom kongresu bi bilo pametno da zahteva da se suspendovana američka finansijska pomoć preusmeri na donacije organizacijama srpskog civilnog društva koje su spremne da ta sredstva utroše na kampanje s ciljem dovršavanja procesa srpske demokratske tranzicije.

Mada bi neki od ovih problema sami po sebi trebalo da zabrinu međunarodnu zajednicu, potreba za donošenjem odluke o statusu Kosova podvlači njihov značaj. Srbija pristupa kosovskom problemu s istim ciljem kao i Milošević, ali, što je upadljivo, bez preteće upotrebe oružane sile.

Beograd želi da očuva svoj suverenitet i teritorijalni integritet. To je jasno stavljeno do znanja tokom nedavnih poseta premijera Koštunice i predsednika Borisa Tadića kada nijedan od njih dvojice nije iskazao nikakvu fleksibilnost po pitanju suvereniteta. To je takođe jasno ako se imaju u vidu intenzivni napore koje Beograd ulaže da bi obezbedio ruski veto na bilo kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti koja bi ponudila nezavisnost Kosovu.

Beograd zna da njegov predlog o "maksimalnoj autonomiji" za Kosovo možda neće uspeti. Rusi neće odolevati beskonačno. Rezervnu poziciju označavaju tri reči: odlaganje, podela i odvraćanje.

Beograd bi želeo dugo odlaganje – decenije ako je moguće – ali bi bio zadovoljan i sa nekoliko meseci. To će omogućiti Srbiji da učvrsti svoju kontrolu nad severnim kosovskim opštinama i srpskim enklavama, i potom suoči međunarodnu zajednicu sa de facto podelom. Već bi i sama reintegracija severa Kosova predstavljala ozbiljan izazov za međunarodnu zajednicu.

Odlaganje takođe povećava verovatnoću da će albanski ekstremisti napasti Srbe na Kosovu, podrivajući napore kosovskih Albanaca da ostvare nezavisnost.

Treća reč je odvraćanje. Predsednik Tadić je tokom svoje nedavne posete tvrdio da će radikali pobediti na sledećim parlamentarnim izborima, koji bi trebalo da se održe krajem 2007. godine, ako Kosovo stekne nezavisnost. Stoga on teži odlaganju donošenja odluke o Kosovu i obećava da će nakon opštih izbora Koštuničina stranka i njegova partija vladati zajedno (isključivši tako radikale), želeći da kaže kako će Koštunica i on biti fleksibilniji nego do tog trenutka.

To je privlačna zamisao ako mislite da radikali predstavljaju pretnju demokratiji u Srbiji i ako verujete obećanjima o većoj fleksibilnosti u budućnosti.

Nijedno od ovih obećanja nije kredibilno. Radikali bi mogli da zaustave, ali ne i da ponište progres demokratije u Srbiji ili da prave probleme srpskim susedima. Radikali će verovatno dobro proći na sledećim opštim izborima, a Tadić i Koštunica će pokušati da stvore antiradikalsku koaliciju, bez obzira šta se dešava sa Kosovom.

Međutim, ako bi Tadić i Koštunica zajedno uzeli vlast, malo je verovatno da će iskazati veću fleksibilnost po pitanju Kosova nakon predizborne kampanje tokom koje će neprestano obećavati biračima da neće ustupiti nikome ni pedalj srpske teritorije. Štaviše, verovatnije je da će novi ustav, u kome će stajati da je Kosovo integralni deo Srbije, biti usvojen pre izbora, što će veću fleksibilnost učiniti nemogućom.

Činjenica je da bi za međunarodnu zajednicu bilo znatno lakše da reši kosovsko pitanje ako bi radikali bili na vlasti u Srbiji. Niko tada ne bi očekivao da bi kosovski Albanci mogli ostati u zajedničkoj državi sa Srbijom. Pustiti radikale da preuzmu krivicu za gubitak Kosova bi bilo znatno bolje za srpsku demokratiju nego da se ta odgovornost stavi na dušu demokratskim političkim snagama.

Međunarodna zajednica, ipak, ne donosi odluku kada će se raspisati sledeći opšti izbori u Srbiji. Koštunica i Tadić mogu raspisati izbore kad god žele. Ako to budu uradili, Sjedinjenim Američkim Državama bi bilo pametno da dopuste formiranje bilo kakve vlade koja bi odražavala izbornu volju srpskog naroda. Napori Vašingtona iza kulisa da se Koštunici pomogne da ostane na vlasti tokom protekle tri godine su bili kontraproduktivni: naneli su štetu srpskoj demokratiji i izgledima za rešavanje kosovskog pitanja jer su od Amerike načinile taoca unutrašnje srpske politike.

Beograd je sebe odveo u ćorsokak u pogledu Kosova. On ne nudi realan mehanizam za dva miliona ljudi koji ne prihvataju srpske vlasti za zastupanje njihovih interesa na međunarodnom planu. Beograd to ne želi da čini, a istovremeno ne želi da Albanci sami sebe zastupaju. Niko u Beogradu ne želi da plati "cenu" za očuvanje Kosova unutar Srbije ako bi to značilo primenu kurdskog presedana u Iraku, prema kome bi kosovski Albanci mogli dobiti mesta predsednika republike, ministra inostranih poslova i potpredsednika vlade. Ni kosovski Albanci se ne bi prihvatili tih položaja.

Ako će Kosovo postati deo Evropske Unije – kao što se to Amerikanci i Evropljani slažu da će se u dogledno vreme desiti – moraće da pregovara o svom prijemu kao suverena država. Do tada, Mladić i Karadžić će morati već da budu na odsluženju svojih kazni, a Srbija će već duže vreme biti članica Evropske Unije. Da li bi Srbija zaista želela da traži članstvo u Evropskoj Uniji za Kosovo, ili bi želela da koristi veto na moguće članstvo Kosova u Uniji?

Već sada, značajan procenat Srba prihvata nezavisnost kao realnu, mada neželjenu, opciju za Kosovo. Kosovo nije na vrhu liste prioriteta većine Srba, koje više zanima njihov svakodnevni život, plate, penzije i nade u evropsku budućnost.

To ne sprečava Srbiju da na gubitak Kosova gleda kao na još jedno u dugom nizu poniženja. Širom političkog spektra u Srbiji javljaju se pritužbe na duple standarde: ako su granice nepovredive, zašto prekrajati granice Srbije? Zašto Republika Srpska ne bi mogla biti nezavisna? Zašto se zločinci optuženi za nedela nad Srbima oslobađaju odgovornosti u haškom sudu ili se čak protiv njih ne podnose ni optužnice?

Srbi su uvereni da je međunarodna zajednica protiv njih, mada su dobili znatno bolji aranžman od Amerike i Evropske Unije nego što se to iko mogao nadati za vreme Miloševićevog režima, uključujući Sporazum o statusu snaga, potpisanim pre nekoliko sedmica, kojim se regulišu prava i obaveze američkog vojnog osoblja stacioniranog u Srbiji.

Srbe će pogoditi gubitak Kosova, ali to nije vitalan nacionalni interes, i preboleće ga kao što su brzo preboleli gubitak Crne Gore.

Da li tražimo isuviše od Srbije, i zar ne bi bilo mudro odložiti rešenje o kosovskom statusu kako bi se Srbima dalo vremena da konsoliduju svoju demokratiju? Ne. Iskustvo iz poslednjih nekoliko godina nas uči da bi dodatno odlaganje rešavanja kosovskog pitanja samo osnažilo nacionalističke snage u Srbiji i oslabilo one koji žele da zemlju odvedu što je pre moguće u Evropsku Uniju.

Rešavanjem kosovskog pitanja će se rešiti nacionalno pitanje i Srbiji će se omogućiti da krene napred, zauzimajući svoje odgovarajuće mesto kao vodeće demokratske snage na Balkanu.

Daniel Server je potpredsednik Centra za postkonfliktne operacije za uspostavljanje mira i stabilnosti pri Američkom institutu za mir u Vašingtonu.