Koštunica: Sačuvati Kosovo

Poštovani narodni poslanici,

U Rezoluciji  o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, koju je Narodna skupština Republike Srbije usvojila 21. novembra prošle godine, istaknuta je obaveza da Skupština bude redovno izveštavana o toku ovih razgovora. Tri meseca kasnije Skupština, evo, dobija prvi izveštaj. To je prilika da se protekli događaji podrobno razmotre i da se u ovom najvišem predstavničkom telu Srbije iznesu mišljenja poslanika o dosad obavljenom poslu, kao i o nastavku rada na ovom za Srbiju najvažnijem nacionalnom i državnom pitanju.

Dozvolite da vas najpre sasvim kratko podsetim na najznačajnije političke događaje koji su obeležili protekli period, ili koji su mu neposredno prethodili.

Sadašnji ciklus događaja u vezi sa Kosovom i Metohijom započeo je Izveštajem Kaia Eidea Savetu bezbednosti UN o ispunjenosti standarda 24. oktobra prošle godine. Na osnovu tog Izveštaja, otvoren je proces u okviru kojeg bi trebalo doći do rešenja budućeg statusa Kosova i Metohije. Potom je Kontakt grupa usvojila rukovodeće principe za razgovore, a generalni sekretar UN izneo je svoje preporuke za vođenje razgovora i imenovao svog Specijalnog izaslanika. Naša Narodna skupština usvojila je Rezoluciju o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, posle čega je ubrzo formiran naš Pregovarački tim. Pregovarački tim je, na temelju skupštinske Rezolucije, usvojio celovitu platformu i obrazovao delegaciju za prvi krug razgovora, koji su bili posvećeni decentralizaciji. Razgovori su obavljeni u Beču 20. i 21. februara,  a biće nastavljeni u martu.

Svi ovi dobro poznati događaji vraćaju nas na osnovno pitanje o ciljevima ovih razgovora. Ne treba propustiti priliku da se svugde, a posebno na ovom mestu, ponovi naš osnovni cilj, a samim tim i razlog, ulaženja u političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Reč je o dva cilja koji su do te mere međusobno prožeti da zapravo predstavljaju jedan celovit cilj: to su opstanak Kosova i Metohije u Srbiji i opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Pošto su odlukom Saveta bezbednosti započeti razgovori o budućem statusu Kosmeta, Srbija je donela odluku da preuzme svoj deo odgovornosti u rešavanju statusnog pitanja, polazeći od temeljnih načela međunarodnog prava i demokratskih vrednosti savremenog sveta. Strpljivo i uporno koristimo svaku priliku da ukažemo čitavoj međunarodnoj zajednici da se stabilan mir i razvoj ovog regiona mogu postići samo putem prava i pravde, a ne jednostranim aktima nametanja, ili još gore jednostranim aktima nasilja i  otimačine.

Podnoseći danas ovaj izveštaj, smatram da je izuzetno važno da se osvrnemo i ponovo pogledamo šta je ambasador Eide zapisao u svom Izveštaju. Posebno treba  imati  u vidu da je Savet bezbednosti na osnovu tog dokumenta odlučio da započnu razgovoru o budućem statusu Kosova i Metohije. Podsećam da je tada, dakle pre četiri meseca, Eide sliku multietničnosti, odnosno standarda ljudskih prava na Kosovu i Metohiji izrazio jednom teškom rečju. On je, naime, rekao da je stanje u pokrajini u tom pogledu „mračno“. S tim u vezi jasno je istakao da otvaranje razgovora o budućem statusu nikako ne be smelo da znači napuštanje politike standarda u međunarodnoj zajednici, već, naprotiv, da pregovori pretpostavljaju čak  pojačano nadgledanje ispunjenosti standarda, koji, dakle, moraju pojačano i da se ostvaruju. Ovaj stav deklarativno su prihvatili svi međunarodni činioci i jednako ga ponavljaju, kako u razgovorima sa nama, tako i u drugim prilikama.

Poslednjih šest i po godina učinilo nas je skeptičnim u pogledu obećavajućih poruka iz međunarodne zajednice i, kao po nekoj zloj zakonitosti, sudbina prazne reči počinje da obeležava i ove poslednje poruke u vezi sa standardima. Od Izveštaja ambasadora Eidea SB UN prošla su, naime, puna četiri meseca, a da niko ne bi mogao da ukaže ni na najmanji napredak u ispunjavanju standarda. Umesto toga, položaj srpske zajednice stagnira u postojećem užasnom stanju, a po mnogo čemu se i pogoršava.

Širom Kosova i Metohije gde žive Srbi i dalje se događaju  nekažnjeni akti nasilja sa porukom koja je suštinski sadržana u svakom od njih i glasi: Srbi treba da odu sa Kosova i Metohije. Pred prošlu Skupštinu na kojoj smo usvojili Rezoluciju dogodio se vandalski čin rušenja krova na Bogorodici Ljeviškoj.  Neposredno uoči ove Skupštine dogodilo se masovno kamenovanje Srba koji su za Zadušnice hteli da posete grobove svojih najbližih. Vidimo da etničkom nasilju, koje  albanski ektremisti sprovode protiv srpske zajednice, nema kraja, i to najviše stoga što zaduženi predstavnici međunarodne zajednice ne rade svoj posao.

Uprkos sopstvenoj oceni da je stanje multietničnosti u Pokrajini zapravo „mračno“, Eide preporučio otpočinjanje razgovora o statusu. Time je i formalno napuštena politika „standardi pre statusa“. Zato i mi danas imamo puno pravo da postavimo neka sasvim jednostavna pitanja. Šta je to na planu standarda uopšte učinjeno u prethodna četiri meseca? Da li je nešto urađeno makar na papiru ako već ništa, ama baš ništa, nije urađeno u realnom životu? Šta se desilo sa pojačanim nadgledanjem ispunjavanja standarda u Pokrajini? Ovo je zapravo jedno isto pitanje koje treba istovremeno uputiti na više adresa - i Martiju Ahtisariju i Kontakt grupi i Jesenu-Petersenu. Imamo pravo da tražimo odgovor na pitanje šta se to dobro desilo u pokrajini u poslednja četiri meseca, a lako ćemo odgovoriti ako bi se neko usudio da zapita – šta se to rđavo desilo u pokrajini u istom periodu. I da postavim još jedno pitanje za koje sa punim pravom očekujemo odgovor; da li je neko uošte odgovoran za sve zlo koje se, evo ima punih šest godina, nanosi Srbima i nealbancima na Kosovu i Metohiji? Vodeći konstruktivnu i razložnu politiku, najmanje što Srbija ima pravo da očekuje jeste da dobije odgovore na ova pitanja.

Vlada Srbije je još od svog formiranja upozoravala da bez valjane decentralizacije Pokrajine jednostavno ne može biti napretka u ispunjavanju standarda. Zbog toga se nadamo da početak razgovora o decentralizaciji može predstavljati pokretanje procesa sa mrtve tačke i to na jednoj veoma ozbiljnoj temi. Takvih tema, dakako, ima još, tako da očekujemo otvaranje posebnih razgovora o stanju kulturne baštine i posebno o zaštiti i obnovi manastira i crkava Srpske pravoslavne crkve, zatim o problemima imovine i privatizacije, o bezbednosti i još o nekim pitanjima. Eventualno nalaženje kompromisnih rešenja u regulisanju svih ovih pitanja moglo bi da stvori povoljniju atmosferu i da direktno olakša početak i tok razgovora o samom statusu. Ali, sve ovo ne može da zameni vođenje takvih razgovora. Mi smo spremni za razgovore o statusu odmah, budući da imamo ne samo jasnu strategiju i ciljeve, nego i konkretne zamisli i koncepte kako do tih ciljeva doći. Ali, pravo mesto za izlaganje takve zamisli jeste samo pregovarački sto, a naši predlozi, koji garantuju punu i suštinsku autonomiju Kosova i Metohiji unutar Srbije i SCG, moraju biti predočeni jedinoj pravoj adresi -  kosmetskim Albancima, tj. njihovim legitimnim predstavnicima.

Sada bih, poštovani poslanici, nešto rekao o samim dosadašnjim razgovorima o budućem statusu Pokrajine.  Iako su zvanično otvoreni pre gotovo četiri meseca, pravi razgovori o statusu još nisu ni počeli. Kada kažem „pravi“, onda mislim na direktne razgovore sa predstavnicima kosmetskih Albanaca koje, po preporukama Generalnog sekretara UN,  Marti Ahtisari treba da obezbedi. To se do sada nije dogodilo. Štaviše, u međunarodnoj javnosti se jedno vreme više govorilo o završetku, tj. vremenskom ograničenju, ovih razgovora, nego o njihovom početku. Tome su doprinosili ne samo stavovi iz redova pojedinih članica Kontakt grupe, nego i izjave najviših predstavnika međunarodne zajednice zaduženih za razgovore. I dok razgovori u pravom smislu još nisu ni počeli, neki su se u nekoliko navrata potrudili da ovu prazninu u stvarnom delovanju nadoknade, da tako kažem, „kreativnim“ tumačenjem principa Kontakt grupe, ili - tačno rečeno - nalaženjem u njima onoga čega tamo nema. Najčešće se tako tvrdilo da princip koji glasi da «nema povratka Kosova u situaciju pre marta 1999» zapravo znači  da nema povratka Kosova  u sastav Srbije. Na ovaj način se ne samo grubo falsifikuju principi Kontakt grupe već i Rezolucija 1244. i to sve pre nego što su razgovori o statusu započeli. Sve te pokušaje netačne i zlonamerne interpretacije međunarodno prihvaćenih stavova i dokumenata u vezi sa razgovorima blagovremeno smo i vrlo čvrsto demantovali, a to su ponekad činili i predstavnici pojedinih članica Kontakt grupe.

Želim  da vas posebno uverim da smo, u gotovo svakodnevnim susretima sa stranim predstavnicima, koristili svaku priliku da iznesemo najbolje argumente u prilog sporazumnom i kompromisnom rešavanju pitanja Kosmeta. U tom smislu neprestano i podrobno objašnjavamo da zadatak Specijalnog izaslanika i njegovog tima, kao i Kontakt grupe, jeste da stvore uslove da se svi ovi razgovori vode u dobroj veri da je moguće doći do sporazumnog rešenja, pošto  rešenje može biti stvarno i trajno jedino ako je takvo – sporazumno. Svako drugo neminovno će biti nametnuto, a takav pristup ne samo što ne bi vodio trajnom miru, već bi posejao novo seme zla na Balkanu, iz kojeg bi se kad-tad razvila nova spirala nasilnih promena granica po istom uzoru kakav bi bio dopušten na Kosovu i Metohiji.

Tu leži smisao naših stalnih upozorenja da se ne sme dopustiti kršenje međunarodnog prava,  i naših ukazivanja na opasnost od posledica ako se to ne spreči. Kao i svako pravo, tako i međunarodno postoji radi regulisanja pre svega teških, a tek onda i normalnih situacija. Ono ne bi bilo pravo ako ne bilo sposobno da svojim opštim i širokim normama  obuhvati sve moguće slučajeve, pa i one najteže, specifične. Kada političari nisu u stanju, ili nisu voljni, da reše neki poseban i težak slučaj, onda se pozivaju na njegovu apsolutnu jedinstvenost, neponovljivost i unikatnost, kako bi svoju odgovornost prebacili na druge. To sa Kosovom i Metohijom ne sme da se dogodi, jer bi posledice takvog tobože elegantnog izbegavanja odgovornosti bile užasne. Problem Kosova nije bio lagan ni 1999, ni 1981, ni 1968, ni 1945, ni mnogo puta pre, i onaj ko se poduhvatio da ga rešava mora  breme te odgovornosti nositi do stvarnog rešenja, a ne do nečega što na rešenje ne liči.

Naša strana nudi rešenje koje ima istorijski kompromisan karakter, odnosno  spremni smo za razgovor o rešenju koje bi imalo takav karakter. Između opcije nezavisnosti i opcije uobičajene, standardne  autonomije po evropskim uzorima, stoji opcija suštinske, proširene autonomije, koju smo spremni da konkretno definišemo u neposrednim razgovorima sa albanskim predstavnicima. Mi samo jedno ne možemo, niti smemo, a to ja da dopustimo da se unutar granica naše države stvori druga država, koja bi otcepila deo teritorije i sa njom u bezdan odnela i međunarodno pravo, i ljudska prava, i elementarna načela pravde i morala, i kulturno nasleđe , i duhovnu postojbinu, i imovinu, i mnogo šta od čega je sazdan naš istorijski i moderni identitet. Ne možemo to dopustiti ni zbog sebe ni zbog drugih, naših suseda, jer bi jednim „presedanom“ bio poremećen čitav, sa toliko muke uspostavljen, sistem ravnoteže u području.

Znajući šta joj je danas cilj, Srbija mora da prikupi maksimum snaga, političke racionalnosti i jedinstva kako bismo sačuvali Kosovo i Metohiju. Sa protokom vremena, Kosovo i Metohija zaista sve manje biva stranačko pitanje ili pitanje na kojem bi pojedine političke grupacije u državi i društvu pravile svoj politički profit. Oko ovog teškog pitanja naše današnjice, pa i naše sutrašnjice, polagano i spontano gradi se i politička i šira društvena saglasnost, bez koje bi delovanje bilo koje vlade bilo teško, gotovo nemoguće. Posebnu ulogu dobija Narodna skupština, koja je, kako u parlamentarnoj demokratiji i treba da bude, postala mesto donošenja najkrupnijih, strateških državnih odluka o ovom pitanju. Ona, takođe, treba da zadrži i da pojača svoju kontrolnu funkciju u ovako značajnoj stvari. Odluka da Skupština bude redovno izveštavana o toku ovih političkih razgovora i doneta je zato da bi ona blagovrmeno mogla da reaguje u slučaju mogućih većih promena u ponašanju međunarodnih činilaca.

Ne postoji bolji način da se izgradi i sprovede jedna teška politika, kao što je ona u vezi sa Kosmetom, nego što je uska saradnja svih državnih organa i svih društvenih snaga pod okriljem najvišeg predstavničkog organa države. To je ono što poštuju i protivnici u međunarodnim okvirima, koji Kosovo i Metohiju posmatraju pod uticajem inercije prošlosti, a ne u svetlosti novih realnosti u pokrajini i u Srbiji. I zato,  gradeći našu unutrašnju demokratsku politiku i široku državnu i društvenu saglasnost oko pitanja Kosova i Metohije, možemo realno očekivati mnogo više pozitivnih odjeka u međunarodnoj zajednici, a to može odlučujuće doprineti pravičnom rešenju ovog teškog pitanja.

Pored ostalog, poštovani narodni poslanici,  trenutak je da se podsetimo i da se u samim rukovodećim principima Kontakt grupe za rešenje statusa Kosova ističe da «neće biti prihvatljivo nijedno rešenje koje je jednostrano ili proizlazi iz upotrebe sile».Pravi je trenutak i da Martija Ahtisarija podsetimo na njegovu davnašnju izjavu, dok je još bio predsednik Finske, da će od razvoja demokratije zavisiti da li će Kosovo ostati u sastavu Srbije ili će postati nezavisno. Srbija danas, po svakom merilu, jeste demokratska država i to niko nigde ne dovodi u pitanje. Pošto nijedna slobodna i demokratska država nikada ne bi mogla da prihvati da joj se nametnutim rešenjem otima deo njene teritorije, i ova Skupština je svojom Rezolucijom sa punim pravom utvrdila da „bi svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasila nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim“.

Mi imamo poverenja u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija pre svega zato što ne tražimo ništa drugo osim  da za našu državu važe ona ista univerzalna načela na koja se pozivaju sve demokratske države u svetu.  Ako bi se u našem slučaju učinio izuzetak, napravio bi se prvo alibi a zatim i presedan kako da se nacionalne manjine širom sveta domognu svojih država. Svetska zajednica mora znati, i zna, da  evropski i svaki drugi standardi i vrednosti nalažu da nacionalne manjine svoja prava, bilo pojedinačna bilo kolektivna, ostvaruju kroz različite stepene autonomija i sisteme manjinskih prava, a ne kroz razbijanje postojećih državnih celina.

Mi smo uvereni u ispravnost načela kojima se rukovodi naša politika, kao što smo i uvereni da, postupajući kako postupamo, istovremeno branimo i ona načela i one vrednosti na kojima počiva savremeni međunarodni poredak. Sporazumno i kompromisno rešenje koje mi nudimo je evropsko rešenje u pravom smislu te reči, jer počiva na evropskom iskustvu pronalaženja rešenja koja su saglasna i međunarodnom pravu i nastojanju da se obezbedi prava mera autonomije za nacionalne manjine. Suštinska autonimija sa dovoljnim brojem samostalnih nadležnosti i institucionalnih mehanizama Pokrajine da na valjan način upravlja privrednim i socijalnim životom, predstavlja evropsku formulu za sporazumno, trajno i stabilno rešenje. Unutar suštinske autonomije za Pokrajinu mora se tražiti i najbolji način uspostavljanja autonomije i za srpsku zajednicu.

Verujem da smo jedinstveni i odlučni da branimo ova načela naše politike, jer nas jedino ona mogu dovesti do kompromisnog i istorijski pravičnog rešenja. Vlada Srbije će sve korake koji se tiču daljih pregovora preduzimati, kao što i sada čini, jedino u okvirima mandata koji joj je dala ova Skupština. Smatramo da interes države u ovom trenutku nalaže da se sa pregovorima, u tim okvirima, nastavi.

I danas, ovde u Skupštini, mi ponovo utvrđujemo da je je Srbija za sporazum, za pravedno rešenje, za poštovanje opštevažećih načela međunarodnog prava i uvažavanje univerzalnih vrednosti. Preuzimajući, svi zajedno, obavezu da od ovih načela ne odustajemo,  u ruke dobijamo neoborive argumente zasnovane na pravu, pravdi i istini. Uveren sam, poštovani narodni poslanici, da su naše jedinstvo i te vrednosti najjače uporište koje Srbiji danas stoji na raspolaganju.