Albansko dete u srpskoj kolevci

Unapred se znalo da će otvaranje kosovskog pitanja bez pripremljenog i vešto sročenog plana na srpsku političku scenu izbaciti patriote i izdajnike, da će se povesti hajka za novim Vukom Brankovićem i da će sve srpske podele ponovo vaskrsnuti. Bilo je za očekivati i da političke elite koje su sticajem okolnosti dobile u zadatak da upravo one budu te koje se dogovaraju o državnom pitanju imaju zajednički plan, kako za domaću, tako i za stranu javnost, uklopljen u današnje vreme i prilike.

Ipak, ni do pred sam start pregovora o budućnosti južne srpske pokrajine, nismo izbegli da ostanemo dosledni sebi i da se ne delimo, pa makar na rezolucije. Obični građani ove države bolje bi razumeli da im je neko jednostavnim jezikom objasnio, po čemu se ti planovi razlikuju kada im je cilj isti, iako nemaju zajedničko ime.

- Svakako da bi obični građani bolje razumeli da su se predsednik i premijer pre izlaska u javnost precizno dogovorili i zajedno objasnili da je priča oko Kosova i Metohije teška, ali ne potpuno izgubljena. Većini građana nije jasno šta se događa, i oni bi svakako više voleli jasnu, čistu i simboličku poruku koja bi značila da su se političari dogovorili i zajedno napravili plan od kojeg neće odstupiti.

No, očigledno da premijer Koštunica i predsednik Tadić na različit način stavljaju naglasak na rešenje kosovskog pitanja, ali i da im je cilj zajednički, a to je da izvuku najviše što mogu. I jedan i drugi su patriote u šta ne treba sumnjati, ali na različit način vide kako se može doći do optimalnog rešenja - objašnjava za naš list sociolog, profesor dr Slobodan Antonić.

On ističe da oko budućeg rešenja kosovskog pitanja naša država ima malo manevarskog prostora i da to svakako stvara nervozu i kod igrača koji teže istom cilju. Pri tome, ističe Antonić, u strateškom smislu njihove politike su gotovo identične ali je razlika u taktici koju primenjuju.

- Nema spora da tu postoji i želja da se bolje pozicioniraju u javnom mnjenju zarad nekih budućih izbora, no to u ovom trenutku ipak nije najvažnije. Našim građanima je ipak, na kraju krajeva, bitno da se kosovsko pitanje reši što povoljnije za nas i sa te strane posmatrano kosovski mit nije loš. Iako sada u anketama građani tvrde da im je standard najvažniji, a ono od čega žive kosovska ideja i Kosovo kao deo srpskog nacionalnog bića uvek postoji, svi koji tvrde da to nije važno našim građanima – greše. Jer, videće se kad budu izbori da će građani Srbije, a to bi uradili i drugi narodi, više glasati iz srca i patriotizma, nego što će misliti o drugim stvarima.

Naše realne šanse oko Kosova su svega negde oko deset odsto ali i taj postotak se mora iskoristiti i izneti svi argumenti. Tu se ništa ne može prepustiti slučaju i sada je samo pitanje političke veštine kako ćemo da se držimo u pregovorima - zaključuje profesor Antonić.
Publicista Desimir Tošić smatra da se do jedinstva stiže na drugi način, a ne tako kako Srbi misle da treba, što ga se sete tek kada izbije požar, pa čak ni tada do njega ne stignu. Uostalom, dodaje Tošić, jedinstvo nije ni dobro za pluralističko društvo. Bolje je da se postignu konsenzus i solidarnost, i s tim stane iza nacionalnog interesa.

- Mi smo više sposobni za nejedinstvo nego za jedinstvo. Jedinstveni smo samo kada nekog rušimo, ali čim to završimo odmah se sukobimo i raziđemo. To je naš usud koji traje od Kosovskog boja. Oko Kosova smo napravili propagandu koja nema nikakve veze sa stvarnošću, jer je prava istina da mi nikada više nećemo imati na njemu vlast kakva je bila 1912. ili 1918. i 1945. godine. To je naša crna slika i nju ne bi moglo popraviti ni to da su svih 250 poslanika srpskog parlamenta, premijer i predsednik glasali isto.

To više nije samo naš problem, tu je sada i međunarodna zajednica i Albanci. Kad naši moderni pesnici i besednici ističu da je Kosovo srpska kolevka, onda im se mora reći da je dete u toj kolevci albansko. Naše su svetinje i spomenici tamo i to iz kulturnih i verskih razloga moramo sačuvati, a da li ćemo i to uspeti ne znam, jer smo u politici slabi i ne umemo da iskoristimo ono što nam je na dohvat ruke - kaže Tošić.
Po njegovom mišljenju današnja politička elita i generacije ne robuju preterano kosovskom mitu jer su sve to priče za „malu decu“, isto koliko i poruka da će Kosovo ostati južna srpska pokrajina.

- Mi nemamo političku elitu još od 1945. godine i zato o Kosovu mora da pregovara Vlada Srbije, bez obzira što ona ne oslikava raspoloženje većine građana u Srbiji. Uostalom, na vlasti se najduže i održavaju slabe vlade. Takvo je pravilo u politici. Međunarodna zajednica poslednjih pet godina gleda na nas kao na bistar narod koji je igrao veliku ulogu u istoriji ovog prostora i zbog toga nam trenutno i pruža veće ustupke nego ranije. Na nama je da to iskoristimo i da nešto iz toga dobijemo. No, svejedno, ne verujem da će Kosovo ostati u okviru Srbije, ono će imati neki status koji neće biti ni današnji ni nezavisna država. Čak i ako bude tako, to neće biti nova srpska rana.

Srbi su mnogo otporniji narod nego što to izgleda. Uostalom već smo preživeli ratove, komunizam, građanske sukobe. Već naredne jeseni biće opet slava u Srbiji i opet će se jesti i piti kao da se ništa dogodilo nije - zaključuje Tošić.

Tragičnost naših podela ogleda se u najširoj životnoj ravni koja pokazuje njihovu neproduktivnost i štetnost za kolektiv. Te podele jestu produktivne za pojedince u smislu njihove promocije, samopotvrđivanja, ali nisu produktivne za zajednicu u trenutku kada se traži jedinstvo, celovito i konstruktivno rešenje, ističe antropolog profesor dr Bojan Jovanović.

- Pojedinci puni sebe, egoistični i egocentrični, lako iskaču iz šina i za njima se povodi i grupacija koja im daje podršku, pri čemu se stvaraju konture šire društvene podele koje se u krajnjoj liniji pokazuju kao štetne. Ukoliko su podele izražene i u vreme kada bi trebalo da se iskaže drugačije ponašanje, onda se može primeniti test o zrelosti kolektiva da pokaže jedno drugačije i zrelije ponašanje. Naime, jedno od najpouzdanijih merila te zrelosti je razlikovanje stvarnosti od iluzija, onoga što se događa i što jeste, od onoga što želimo da bude i što nastojimo da predstavimo kao neku realnost.

- Mit ima cenu i pokazuje se kao izraz jednog pogrešnog puta, jedne loše politike i nastoji da dobije na važnosti upravo onda kada kolektiv treba jednim arhaičnim mehanizmom da pokaže određenu racionalnost. Međutim, upravo tada i dolazi do podela koje su karakteristične za mitsko mišljenje, pa se stvaraju patriote i izdajnici i u pojedincima se traže žrtveni jarci.

No, svaki period je poseban i samo je prividno sličan. U međuvremenu stvari su se mnogo promenile i povratka unazad nema. Sada je situacija drugačija. Mi imamo demokratske instituvije, potencijal, identitet i sigurno da bi ono što međunarodna zajednica nastoji da iskaže kao svoj interes, trebalo da bude i nama na neki način signal da se usaglasimo sa tim njihovim interesom pokušavajući da dođemo do sopstvenog.
Tu nam je potrebna i državnička i politička mudrost da svoj realan interes usaglasimo sa onim što je evropsko i svetsko, a naše - zaključuje dr Jovanović.