Amfilohije Radović: ko se mača maši, od mača će i poginuti

Beograd --

Izvor: FoNet
Podeli

Rana Zorana Djindjića opominje i podseća - dosta je bilo bratomržnje, dosta je bilo rata, svako ubistvo je bratoubistvo, zlo nikom dobro ne donosi, rat nije nikome brat, poručio je u subotu u Hramu Svetog Save u Beogradu mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije na opelu tragično preminulom predsedniku Vlade Srbije Zoranu Djindjiću. Integralni tekst govora mitropolita Amfilohija glasi:

"Svet je ovaj tiran - tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. To su reči, draga braćo i tužni zbore, koje nam naviru ovde, pred odrom Zorana Djindjića, postradalog predsednika Vlade Srbije. Utoliko pre nam te reči naviru na um, ukoliko se nalazimo u hramu koji je izrastao iz spaljenih moštiju i mučeničkog praha najvećeg prosvetitelja srpskog naroda, Svetoga Save. Pre Zorana Djindjića, na ovom mestu počivao je jedino onaj koji je ostavio iza sebe poruku svome i svakom zemaljskom narodu - zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka - to je obezglavljeni bio velikomučenik kosovski Lazar.

Mi se danas ovde opraštamo sa Zoranom Djinjićem u blizini šanca i spomenika vožda Karadjordja, čija je glava, takodje, posečena kumovskom i bratskom rukom i okapala napunjena slamom u Stambolu pre 200 godina, po onoj narodnoj - svaka rana je pored srca - a ova rana, rana Zorana Djindjića, ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i Jovanu, nego za sve nas i za celi narod je rana koja je rana posred srca.

Pa se ne zna koja je dublja, ili ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje ili ona Milice Rajić, poginule od bombardovanja 1999.godine ili ona zaklane Marice Mijić iz Bijelog Polja, kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije te iste godine, ili bezbrojne one rane nezaceljene, otvorene na ovim našim prostorima u vreme bezumlja poslednjeg gradjanskog rata i bombardovanja. Sve te rane obasijava i greje plamen stotinama u naše dane zapaljenih kosovsko-metohijskih svetinja.

Zoran Djindjić, koga ispraćamo danas iz ovoga svetoga hrama na večni počinak, biće zapamćen po mnogo čemu, ali prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu.

U trenutku kada su još stotine hiljada njegovog naroda, prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma, u zemlji bez zemlje, u otadžbini bez otadžbine, u trenutku kad nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde, Zoran Djindjić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalog života, obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih veza sa svetom.

No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previdja večnu istinu da ko se mača maši - od mača će i poginuti.

Ako je ubistvo jednog čoveka, Zorana Djindjića toliko veliko zlo, koliko li je tek veliko zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima kod nas i u svetu, koliko zlo i nevino prolivene krvi čekaju u naše dane irački narod od rata koji mu preti.

Rana Zorana Djindjića opominje i podseća sve ljude i narode koji imaju razuma i pameti - dosta je bilo bratomiržnje, dosta je bilo rata, svako ubistvo od onog kainovskog je bratoubistvo, dosta je bilo bratoubistva u svetu, zlo nikom dobro ne donosi, rat nije nikome brat.

Pored navedenoga, ono po čemu će se pamtiti i po čemu će ovaj narod pamtiti Zorana Djindjića to je i njegova duboka želja i briga za završetak ovoga svetoga zavetnoga hrama srpskoga pravoslavnog naroda iz koga ga ispraćamo u bezobalnu večnost Božanske tajne.

Znao je Zoran da, bez hrama, kao bez bogočovečanske mere ljudskog dostojanstva, nema i ne može biti istinske budućnosti i sveukupne obnove života njegovog i svih zemaljskih naroda.

Zato evo i svojim opelom u hramu Svetoga Save, on ugradjuje sebe, ne samo u svoju brigu, nego samoga sebe i svoju duboku ranu, ugradjuje u ovaj hram najdragocenije što čovek moze ugraditi u svetinje. Zato se molimo Hristu bogu, gospodaru života i smrti, da svojom svecelosnom i svecelobnom golgotskom ranom, koje se Zoran, kao što sam nedavno čuo, dotakao kada je bio u Jerusalimu, čekajući nekoliko sati da pridje grobu Gospodnjem, neka bi ta rana goglotskog mučenika i Spasitelja boga ljubavi zacelila, ne samo ranu Zoranovu, ne samo rane ovog naroda njegovog, ne samo ranu njegove majke, njegovog Luke i Jovane, njegove Ružice, nego neka bi iscelila i sve rane roda njegovog i neka bi opaka bratomržnja u svim zemaljskim narodima bila isceljena i neka bi golgotska rana obasjala svojom večnom ljubavlju, mirom, istinom sve zemaljske narode, neka Gospod, koji je darodavac života i donosilac mira, podari mir prahu njegovom, mir narodu njegovom, mir svim zemaljskim narodima, a Gospod koji prima u nedra svoja svako stvorenje, neka upokoji dušu njegovu u svetlosti večnoj lica njegova, sad i uvek i u vekove vekova. Amin".

strana 1 od 318 idi na stranu