PREGLED STAMPE

"Vreme"

Ljubomir Zivkov

Zona sumraka

Rekvijem za sekiru

Ja vidim ne vidim Gorana Matica nekoliko dana, a on steze obruc oko terorista. Cetiri Holandeza do zuba naoruzana nozevima i jednom sekirom uhvacena su, razoruzana i raskrinkana na Mehovom krsu: ispostavilo se da zlikovci preko nedelje izigravaju Kafku, rade po bankama kao sluzbenici, a preko vikenda uzimaju drugu obrazinu (ili pokazuju svoje pravo lice?) i odlaze u inostranstvo ne bi li oteli kakvu znacajnu licnost. Kod nas su se, ni manje ni vise, namerili na predsednika, odnosno predsednickog kandidata.

Prema onome sto su rekli u istrazi, nezvani gosti su hteli da se vinu do Kosova, tamo je trebalo da dobiju vatreno oruzje od holandskih vojnika, a posle bi teklo sve po loju: oteli bi predsednika SRJ, metnuli bi ga u boks za skije i tako sklupcanog, usinutog i gladnog predali onima koji su za njim izdali poternicu i obecali nagradu – skotovi bi ga odvezli do neke ambasade, a mozda i izvan Jugoslavije.

To je verzija koju su teroristi ponudili, mada ja licno mislim da oni nisu ni hteli da idu na Kosovo, njihov naum mora da je bio prostiji, samim tim i suroviji. Zasto su poneli nozeve odnosno kame? Da bi se bez ispaljenog metka probili do predsednikovih odaja. Sacekaju da predsednik zadrema (da ne bi on pruzio otpor i u poslednji cas osujetio brizljivo iskovan plan), usicom sekire ga onesveste i spakuju ga u boks za skije.

Da smo usvojili Zakon o terorizmu, sad bismo imali prve musterije. Steta. U nekoj drugoj drzavi hapsenje terorista bilo bi utajeno od javnosti sve do donosenja zakona o terorizmu, kod nas je stvar odmah iznesena pred lice javnosti: evo zlikovaca, evo dokaznog materijala, evo oruzja, evo priznanja. Jedna od zaplenjenih dimiskija ukrasena je kukastim krstom, lici na nozeve kakve je u svoje vreme imao Hitlerjugend. Pa nemojte reci da ste taj bajonet poneli da biste njime otvarali "Karneks" pasete! Stvari su jednostavne, dragi gosti iz Holandije, i nama je sve jasno, a to sto je Zakon o terorizmu na doradi vama nece pomoci. Ima i drugih paragrafa za vikendase kakvi ste vi. Licno bih voleo, mada ce to sud i bolje od mene da odreze, da sva cetvorica sto pre budu osudjena na dozivotnu robiju, sa mogucnoscu da po izdrzanoj kazni budu isporuceni Haskom tribunalu, da vidimo hoce li vajni medjunarodni sud hteti da se pozabavi zlocinom koji se umalo dogodio na teritoriji SRJ. Presudu bih doneo najkasnije do cetvrtka. Sta ce nam maratonski procesi? Ako domace novine mogu da budu kaznjene u roku od dvadeset cetiri sata, zasto bi se zlikovcima cinculiralo? Sto pre otpocnu dozivotnu robiju, pre ce je i zavrsiti.

Tim pre sto je slucaj potpuno jasan. Sto se vidi i iz dijagnoze koju je saopstio ministar Matic: "Radi se o nekrofilnom militarizmu kao osnovnom modelu razvoja pojedinaca koji imaju ovakve sklonosti i koji su tokom nedelje bankarski cinovnici i neki drugi radnici, a preko vikenda obavljaju odredjene poslove za obavestajne sluzbe, zavrsavaju specijalne obuke, imaju nekoliko identiteta."

E pa, sa ovim identitetom koji su imali kad su pali na Mehovom krsu sad su zavrsili. Umalo da se sazalim na njih, kirija u Holandiji visoka, osiguranje jos skuplje, deca im dobila kasalj, pa su posli u pecalbu, na privremeni rad, koliko da otmu naseg predsednika... Ubedjen sam da vadjevina na nagradu samo treba da prikrije njihove nalogodavce. Jer, kako to, neko se nada nagradi, a radi za obavestajnu sluzbu? Imao je, znaci, placenu obuku, sluzba snosi njegove putne troskove, daje mu lepe dnevnice, od sluzbe trebuje nozeve i sekiru, verovatno i plan Beograda... Nagrada je, gospodo holandska, raspisana za amatere, za entuzijaste koji bi predsednika oteli o svom vlastitom trosku, a ne za vas! Mozda biste dobili kakvu premiju ili pola honorara po obavljenom poslu, da ste samo uspeli da ga obavite, ali vi ste vec placeni, jer da niste, ne biste bili strani placenici, a vi jeste strani placenici.

Ali poternica i nagrada nisu vise vas problem (nas nisu nikad ni bile).

U Jugoslaviji je stanje redovno, predsednik se sprema za izbornu kampanju, ministar Matic u svom redovnom raportu nabraja ko je od terorista dolijao, vreme je lepo, zetva zavrsena...

Jedino mi smeta sto u dijagnozi koju je uspostavio ministar Matic stoji nekrofilni militarizam. Militarizam mi ne smeta. Holandjani su imali nozeve, pa sve i da njihovi advokati dokazu kako je rec o obicnim perorezuima (Swiss Army?), ostaje sekira. Sto ce reci da su u tudju zemlju usli naoruzani. Mogu biti osudjeni i za bespravnu secu, a pravljenje goleti na teritoriji "Srbijasuma" jeste nasrtaj i na drzavnu svojinu, i na teritorijalni integritet, i na drzavnu bezbednost ("Sume, sume/Velika vam hvala/U vama se sloboda radjala..."). Dakle, da su militarizovani, militarizovani su, da su militantni, militantni su, nema sumnje. Ali sta je u tome nekrofilno?

Izraz bi pasovao da su Holandjani krenuli da nam kradu mosti, da su harali po kosturnicama i sl. Ako su zaista hteli da otmu predsednika, onda izraz "nekrofilni" ne ide nikako. Predsednik i predsednicki kandidat je ziv i zdrav, slava Bogu.

A tako treba i da ostane.

"Glas javnosti", 8. avgust

Podrska najboljem

pise: Ljubodrag Stojadinovic

Lamentiranje nad usudom srpske opozicije postaje vec jednolicno i bljutavo. Isteklo je vreme za ispravljanje ranijih gresaka i posrtanja, a evo novih uzbudjenja. Ma koliko se lideri opozicionih stranaka trudili da svojom okasnelom diplomatijom zataskaju stvari, danasnje izjave Vuka Draskovica, Zarka Koraca i Vojislava Kostunice, najavljuju erupciju ogromne energije, koja mora biti utrosena u razresavanju nepodnosljivih opozicionih zapetljavanja. No, konfuzija u politickom pokretu za promenu rezima ne moze biti razresena bez elementarne spoznaje ko je danas zapravo, opozicija. Nju, uglavnom ( sa izuzetkom DS i DSS) cine male stranke, bez validne parlamentarne provere, ili "velike", (SPO) koje su vec bile u paktu sa vladajucom koalicijom.

Nije greh biti mali u politici. Ovde se prostor osvaja postepeno i mucno. Nije strasno biti opozicija, pa onda paktirati, osvajati vlast u glavnom gradu, izgubiti "glas i oci" (Studio B"), ponovo biti opozicija vlasti i protivnik koncepcije koju je usvojila demokratska opozicija. Nije vise u pitanju sta ce ko dobiti ako se pobedi, vec sta ko moze da izgubi ako se pretrpi poraz. Zato je vrlo rizicno u pokusaju da se razumeju opoziciona kretanja, koristiti kategoricne sudove. Jos, zapravo nista nije poznato, niti iko zna sta se moze dogoditi do 24. septembra. Ali, da se opoziciona energija rasipa uludo, to je istina. Ko je i u ime cega rasipa, to je misterija, ma kako se cinilo da se iz krkljanca izazvanog borbom za vlast pomaljaju kristalno cisti odnosi.

Citava igra oko opozicionog stozera odvija se na relaciji Vuk Draskovic - udruzena demokratska opozicija. Vuk je ponovo u Budvi. Tamo je bio kad je otet "Studio" B. Pojavio se u Beogradu da bi okupljenom gradjanstvu porucio da se razidje. U Budvi je pokusana neka blaza varijanta atentata na njega, posle cega se Vuk zatekao u nekoj vrsti "razumljive paranoje". To ne mora da bude strah od novog nasrtaja na njegov zivot, vec saznanje da u takvom "divljem zapadu" nema svrhe baviti se politikom. Mozda Vuk zna da je ovo dzungla, u kojoj on zeli da sacuva svoju slavu, ali da se ne pokazuje. Zato je, smatrao je on (a samim tim i SPO), Vojislav Mihajlovic idealan kandidat. On postoji samo dok ga podrzava Vuk. Bez toga, samo je unuk po zanimanju, i relativno neupadljivi, tacnije "bezbojni" gradonacelnik Beograda. Analogija sa Zakom Sirakom (bivsim majorom Pariza) iz bezbroj razloga ne moze se kalemiti na Srbiju.

Mozda je u ovom trenutku prerano odapinjati najotrovnije strele, pa Draskovica proizvesti u otvorenog pomagaca rezima i coveka koji je "izdao opoziciju i omogucio laku pobedu Milosevicu". Ne znamo sta on zeli da postigne. Mozda samo da ostalim liderima stavi do znanja da je on centar opozicije, onaj harizmatski lider bez koga se nista ne moze resiti. Ali, nije bitno sta je Vuk zeleo da drugi vide, ili da postigne, bitni su samo rezultati rascepa. A oni su jasni: Milosevicev izborni stab je uveren da u startu ima prednost koja, ako se kanjon izmedju Vuka i ostalih ne premosti, moze biti presudna. Ako Vojislav Mihailovic, kao prototip "bledog" kandidata ostane na listi, opozicioni kandidat (Kostunica) moze da ostane bez presudnog broja glasova.

To bi se moglo dogoditi cak i u slucaju da clanovi SPO, nezadovoljni, na primer, sto Vuk nije kandidat, ne iskoriste svoje pravo da glasaju za Drazinog unuka, a svoj glas uskrate i Kostunici.

Preventivna istrazivanja javnog mnjenja pokazala su da je Kostunica najbolji moguci kandidat opozicije, i da je on jedini koji, uz koncentraciju glasova, moze da obori Milosevica. SPO bi morao da ima u vidu da u "listama mogucnosti", Mihailovic nije zastupljen ni u promilima. Otuda je zahtev Vuka Draskovica da citava opozicija promeni tacku gledista, i podrzi upravo Mihailovica, logican rezultat nelogicne metodologije. Najveca stranka ne mora neizbezno da ponudi najboljeg. Gradonacelnik Beograda je primer kandidata koji je u takmicarskom sudaru s Milosevicem ubedljivi autsajder.

Politicka javnost u Srbiji je opravdano ogorcena nastavkom razornih opozicionih raskola. Kod nekih je ljutnja vec davno ugasla i pretvorila se u rezignaciju. Skoro da ih nije briga zbog nemogucnosti da saznaju da li opozicija iskreno zeli promenu sistema koji omogucuje Milosevica, ili se ponasa kao neodgovorni rasipnik dragocenih glasova, koje ionako broje oni koji su uvereni da beskonacno ostaju na prestolu.

Ima mnogo razloga da se sumnja u pobedu zdrave pameti nad liderskim sujetama i projekcijama o sopstvenoj velicini. Kao da neki ljudi ponovo veruju da istorija pocinje od njih, i da je samo potrebno pronaci dovoljno mastovite pisce za njeno oblikovanje. Ali, ne treba gubiti svaku nadu. Jos ima vremena da se dokaze ono sto je definisano kao opsti cilj: da svi lideri srpske opozicije zele smenu Milosevica i arhiviranje njegove epohe. Jos, dakle, ima vremena da se Mihailovic odrekne svoje kandidature u korist Kostunice, i na taj nacin pokaze demokratskoj javnosti da nije sve nestalo u svadjama sujetnih ljudi.

Na taj nacin i Milosevicu bi se stavilo do znanja da je opozicija naucila najvaznije lekcije i da vise nema igre poznate jos iz vremena Trojanskih konja.