PREGLED STAMPE

"Danas", 24. jul 2000.

LICNI STAV

Pise Milorad Belancic

Da li nas gradjanski rat recima vodi samo do verbalnog istrebljenja

Politicka psovka

Danas se s nostalgijom prisecamo vremena u kome su nasi politicari govorili o "objektivnim teskocama i subjektivnim slabostima". Reci tako nesto bilo je sasvim normalno, cak pristojno, takoreci, neka vrsta izvinjenja: oprostite sto nam ne ide bas najbolje... U ono vreme od te retorike mi se - moram da priznam - povracalo... Govorio sam sebi: daj samo da cujem nesto drugo, bilo sta, makar i psovku. Ali - uzalud! Sada bih, medjutim, rado razmenio i te "teskoce" i te "slabosti" za ove "grandiozne pobede" koje imaju patolosku potrebu da stalno iznova pobedjuju "neprijatelje", "izdajnike", "saradnike okupatora" i "petokolonase", odnosno sve one koje su po vec ko zna koji put pobedile!

Hocu da kazem: ako postoji neka politicka normalnost ona, skoro neminovno, izaziva dosadu. Tu nema krupnih reci i iznenadjenja. Normalan je sitan politicki step: pregovaranja, taktiziranja, lukavstva, sporazumi... A kada se politika dovede do belog usijanja ona, onda, postaje nesto drugo, nasilno i razorno. Postaje ne-politika i anti-politika. Politicka psovka je iskorak iz konsenzusa koji konstituise jednu zajednicu i koji, zapravo, u temelj politickih razlika postavlja - uzajamno priznanje ili partnerstvo.

A nase politicke prilike su svedene na - psovku. Sada se vise ne biraju reci. Diplomatski manir u opstenju sa medjunarodnim institucijama (pocev, recimo, od Haga) naprosto je zaboravljen, ako ne i zamenjen kocijaskim odsustvom elementarne pristojnosti. Sve je postalo verbalno moguce, ali samo zato sto je realno nemoguce. Podizanje tona u lokalnoj politickoj retorici izraz je poostrene politicke nemoci i osujecenosti. Svakome ko previse galami po svoj prilici nesto veoma vazno manjka, nedostaje, "fali". Mlataranje jezikom, naprosto, dolazi od nemoci. Jer, zaista, kome su potrebne psovke, klevete i uvrede, ako, vec, svoje politicke ciljeve i radne uspehe moze na jednostavan i razuman nacin da ostvari?! Zato, nasa sadasnja situacija deluje skoro groteskno: kao da svi akteri na politickoj sceni stoje, jedni drugima, na zuljevima. Pri tom, nedostaju ne toliko civilizovana pravila, odnosno zakoni pomocu kojih bi se regulisale te situacije, koliko navike (jace od politicke samovolje) koje bi postovale ova pravila, tamo gde ih jos ima. Nedostaje, naravno, i nepristrasno pravosudje. U stvari, nas rezim, danas, zakone shvata kao sastavni, konstitutivni deo noge koja opoziciji gazi po zuljevima.

Retoricko, i ne samo retoricko, zaostravanje nasih prilika jasan je znak da rezim trazi nove politicke marsrute, posto je procenio da bi, radeci na stari, pristojniji nacin, zavrsio na tzv. "smetlistu istorije". Svemu su, rekao bih, krive nama znane i neznane sondaze javnog mnjenja. One jasno pokazuju da inicijativa lagano, ali postojano, prelazi na stranu sve brojnije opozicije. Zato se, sada, ide na ucenu: ili si s nama ili si protiv drzave i otadzbine, dakle: izdajnik, petokolonas, fasista... Po tom "savu" se, onda, stalno proizvode nove krize. Radikalizacija jezika vodi radikalizaciji politickog zivota koja vodi radikalizaciji jezika... i to je, naravno, spirala koja, bojim se, moze skupo da nas kosta.

U svakom slucaju, sadasnja eskalacija verbalnih ekscesa u osnovi je simetricna eskalaciji politickih ekscesa. Ne ova ili ona nego politika sama po sebi postaje, u Srbiji, sve vise eksces. Postaje - psovka. Pruzajuci otpor takvoj politici mladi se, cesto, opredeljuju za politicki hepening, za sublimisanu igru ekscesa posle koje, medjutim, dobijaju batine od neuvidjavne "publike". Odsustvo smisla za politicki humor, salu, sprdnju pravda se neprikosnovenom ozbiljnoscu nasih patriotskih naloga. A u cemu se ovi sastoje? Najpre, u tome da se poveruje kako se oni u necemu uopste i sastoje! A zatim - sta je, ipak, vaznije - da se poveruje i to da postoje nevernici, izdajnici koji su kljucna prepreka za ostvarenje patriotskog naloga. Pa makar se ti nalozi sastojali i iz najvecih ludosti.

U nasoj politici se psovka vec finalizuje kao smrt. "Ubi me prejaka rec", kaze pesnik. A prejaka rec obecava i zadaje smrt na razne nacine. Krupne, velike, neprikosnovene ili svete reci, koje iskljucuju svaku diskusiju i pregovore, u stvari, i nisu nista drugo nego oruzje s kojim se beskompromisno ide u susret - porazu, stradanju, smrti. Prejakih reci razumni politicar se kloni. U unutrasnjoj politici takve reci se razilaze sa stvarnoscu i po pravilu su poraz same te stvarnosti. Nas porazava grandomanija, megalomanija, bahata umisljenost, ludo osecanje da nam je namenjena velika misija, da je zrtvovanje za Stvar, takoreci, najmanje sto mozemo da ucinimo. Prejaka rec je i veliko, gordo, nepromisljeno i stradalnicko: Ne. Za inat. Pa kud puklo da puklo. A puca, naravno, po nama. Vekovima se smatralo da je politika, samo, rat nastavljen drugim sredstvima. Pa je to, onda, postalo bajata prica. Ne i na Balkanu. Kod nas je jezik politike od pocetka do kraja polemican. U stvari, on sad postaje gradjanski rat recima koji, vec, dopire do verbalnog istrebljenja! Nas problem je: hoce li, na ovom vec ionako osakacenom tlu, u jednom nepojamnom trenutku, taj verbalni rat postati i - stvarni?

Hteo bih, rado, da verujem da je politika kao psovka nas prolazni politicki hir. I kamo srece da je sadasnje "novogovorno" maltretiranje jezika tim novokomponovanim prijateljstvima i neprijateljstvima samo prolazni svrab koji, doduse, moze, usled cesanja, da ostavi na kozi izvesno crvenilo, ali bez nada da ce ono moci predugo da traje. Jer, konacno, jezik je pun sinonima, tako da trezveni ljudi, koji nisu podlozni agresivnoj propagandi, uvek mogu da izbegnu sve te jezicke "mutante" koji im se serviraju. Sto ne bismo mogli, jedno vreme, i bez te reci patriotizam, ako vec imamo reci: zajednistvo, solidarnost i jos mnoge druge?!

Lako ce ljudi ta novokomponovana znacenja i njihove smicalice da privremeno bace u zaborav - ako ih, vec, ne podvrgavaju kritici - sve dok se citava prica ne otopi kao lanjski sneg i tako recima vrati njihovu normalnost. U stvari, verujem u vitalnost jezika, u njegovu sposobnost da izadje na kraj s trenutnim politickim i ideoloskim maltretiranjima. Jer, jezikom ne raspolaze ova ili ona zajednica (makar sebe krstila patriotskom) nego zajednica svih zajednica koje su njime govorile i koje ce njime govoriti. Isto vazi i za politiku. Samo, pritom, ne bismo smeli smetnuti s uma ni upozoravajucu cinjenicu da, ipak, postoje i mrtvi jezici i iscezle zajednice...

NIN, 20. jul 2000.

Pise Petar Ignja

Ko ce Milosevicu na megdan?

Sva istrazivanja javnog mnjenja govore a i analiticari su saglasni da udruzena opozicija Srbije moze da pobedi Slobodana Milosevica na izborima za predsednika SRJ, ali opozicioni lideri jos nisu spremni da kazu - ko bi mogao da bude taj njihov kandidat

Onog trenutka kad je Slobodan Milosevic odlucio da za dan i noc promeni neke vazne clanove u Ustavu Jugoslavije, postalo je jasno da njemu na um ne pada da jednog dana ode sa vlasti. Kao u bajci o caru i carici: sreli su se, zavoleli, uzeli i vladali do kraja zivota.

Ove promene daju mu sada pravo na jos dva predsednicka mandata! Pa i kad mu ti mandati prodju, imace samo sezdeset i osam godina, dvadeset manje nego sto je imao Broz, dok je jos vladao. Ko kaze da jednog dana Milosevic nece sebe proglasiti dozivotnim predsednikom? Da li ga neko u tome moze spreciti? Da li bi to nekog u Srbiji iznenadilo?

Da vidimo sta kazu istrazivaci javnog mnjenja, strucnjaci za marketing, sta pokazuju poslednja istrazivanja koja su uradjena u junu. Moze li opozicija da izadje sa jednim kandidatom protiv Milosevica i da li takav kandidat (politicar, licnost) u Jugoslaviji postoji?

Nekima se u opoziciji ucinilo da bi njen najbolji kandidat bio predsednik Crne Gore Milo Djukanovic. S tom su idejom otisli na Sveti Stefan, da sa Crnogorcima i o tome porazgovaraju.

- To je samo jos jedan dokaz da ljudi iz opozicije razmisljaju najvise dva do tri dana unapred. Milo Djukanovic u Srbiji, koja ima dvadeset puta vise biraca nego Crna Gora, nema nikakve izglede protiv Milosevica. Za mnoge nase ljude, on je nepoznat. Od njega su u Srbiji poznatiji i Draskovic i Djindjic i Kostunica - kaze Miroslav Susic, direktor agencije Partner.

Dan posle sastanka na Svetom Stefanu oglasio se i predsednik vlade Crne Gore Filip Vujanovic, koji je objasnio crnogorski stav: "Gospodin Djukanovic ima sledece tri godine puno posla u Crnoj Gori, pa ne bi mogao da prihvati kandidaturu za sefa savezne drzave."

Konacno, ovih je dana i Milo Djukanovic stavio tacku na zamisljenu izbornu bajku: "Ne bih se kandidovao za predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Obavljam visoku i odgovornu duznost predsednika Crne Gore i moja prvenstvena obaveza je sprovodjenje politickog programa za koji su mi gradjani poverili mandat."

Zanimljive su i ove njegove reci: "Crna Gora, medjutim, i dalje je sastavni deo te savezne drzave, bez obzira na to sto je Milosevic svojom politikom svakog dana istiskuje iz Savezne Republike Jugoslavije. Prihvatio bih, svakako, eventualni Milosevicev poziv na razgovor u cetiri oka, uz prethodno definisane teme o kojima treba da razgovaramo."

Oni koji su mislili da ce Milo Djukanovic rasirenih ruku prihvatiti ovaj predlog, prevarili su se, ispali su naivni. Onog trenutka kad bi Djukanovic pristao da ide na izbore, pod novim uslovima, znacilo bi da je prihvatio ustavne promene, koje su, prema oceni crnogorskog parlamenta, ukinule jugoslovenski federalizam, na sta Crna Gora ne moze da pristane. Nece Crnogorci unitarnu drzavu, poruka je jasna. Predsednik Crne Gore ne krije da se plasi opsteg politickog konteksta u Srbiji, koji ne ostavlja mnogo mesta za ispoljavanje drugacijeg misljenja od rezimskog. "Zbog toga sam vrlo skeptican sta mogu doneti bilo koji izbori u nepromenjenom ambijentu. Okolnosti su do te mere neregularne pa ne verujem da opozicija, cak i da je mnogo jedinstvenija, moze da dodje do zeljenog rezultata, pogotovo sto nece biti u poziciji da ucestvuje u organizaciji i kontroli izbornog procesa", kaze on.

Uostalom, zasto bi jedan uspesan politicar, sa dobrim ugledom u svetu, rizikovao poraz od politicara koji je njemu susta suprotnost. I njemu i svetu. I, ko kaze da referenduma u Crnoj Gori nece biti? Sta ce biti sutra videcemo.

Jedno je sigurno, kaze direktor Partnera Miroslav Susic, da rejting Slobodana Milosevica, prema poslednjim istrazivanjima, raste.

- Taj je procenat, istina, manji nego u njegovim najboljim godinama, ali je veci od Draskovicevog, koji je drugi. Sta bih opoziciji, kao strucnjak savetovao, bez obzira sto lideri nase opozicije malo drze do nas strucnjaka? Doduse, ne pita me nista kao strucnjaka ni vlast, ali od njih to i ne ocekujem. Mozda bi jedan bojkot dobrodosao. Ali ne obican bojkot, nego takav da od izbora predsednika Jugoslavije napravi parodiju, da ti izbori ispadnu smesni kao sto je i promena Ustava bila smesna. Ali, ni to ne bi bilo dovoljno. Mora se smisliti sta posle parodije. Ne mozemo se dugo smejati, jer covek od smeha moze i da umre - kaze Susic.

Moze li se govoriti o greskama opozicije? Naravno da moze. Bilo je tih gresaka za jednu antologiju. Ali, i lideri opozicije smrtni su ljudi. Pitanje glasi: da li su oni jedini krivci sto ova vlast neprikosnoveno vlada celu deceniju? Godinama se, i sa svih strana, i iz svih orudja i oruzja, puca na liderstvo u opoziciji. Moze li se na izbore bez lidera? Bez stranaka? Sa ljudima izvan politike?

- Naravno da ne moze. Da bi neko dobio izbore, ili na njima dobro prosao, mora godinama da radi, da govori, da se bori, da politicki utice na birace i pridobija ih za sebe. On, jednostavno, mora da bude poznat. Prica da se pobednik nad Milosevicem moze izvuci kao kec iz rukava, pronaci iznenada, cak i tamo gde ga nema, obicna je bajka i gubljenje vremena. I bas zato sto opozicija nema pravog lidera, koga bi podrzali svi, bojim se da ce svako ko se usudi da na izbore izadje, doziveti od Milosevica veliki poraz - kaze Susic.

Moze li se nekim cudom takav covek pronaci?

- U politici cuda nema, politika je ozbiljna stvar, to ova vlast zna i tako se ponasa. Sve u politici mora biti promisljeno, na duze staze - dodaje Susic.

Tesko se kod nas ljudi odlucuju da govore o naciji koja bira, lakse je pljunuti po liderima opozicije. Jednom se Hajnrih Bel, nemacki knjizevnik i nobelovac, usudio da napise kako je istorija dokazala da narod ne mora uvek da bude u pravu. Mislio je na svoj narod koji je glasao za fasizam. Nas narod glasa, a crveno-crna koalicija ponavlja - narod je mudar, narod ce reci svoje. I nas je veliki pisac Zivojin Pavlovic zazirao (malo) od naroda: "Kad cujem rec narod, uhvatim se za k..."

Sta jedan strucnjak moze da kaze o nasim biracima?

- Mnogo je jos orijentalnog kod nasih ljudi. Nasi biraci ne lice na one Slovene koji su dosli na Balkan. Onda, sezdeset odsto stanovnika Srbije funkcionalno je nepismeno. To znaci da nije u stanju da razvije i napise jednu recenicu, jednu misao. Kako ce nepismen ili polupismen covek da razmislja i odluci koja stranka ima bolji program. Da ne sirim, poznata je ona prica u kojoj nas birac rece Vuku Draskovicu da ce glasati za njega kad postane vlast - kaze Miroslav Susic.

Buduci da je promenjen Ustav, mi sada imamo novu situaciju: Milosevic opet moze na izbore, protiv svih. Kako stoje ostali kandidati? Moze li mu se iko suprotstaviti?

- Istrazivanje tokom juna, na reprezentativnom uzorku od oko dve i po hiljade ispitanika u 47 jugoslovenskih opstina, svidjalo se to nekome ili ne, pokazuje da rejting Slobodana Milosevica raste. Taj rejting jos je skroman, ali dva puta veci od prvog do njega, koji se zove Vuk Draskovic. Ono sto je veoma zanimljivo, to je konstantan i surov pad Vojislava Seselja, koji je jedno vreme bio cak prvi na istrazivackoj listi. Raste rejting Mila Djukanovica i na crnogorskom i na srpskom uzorku. Relativno se popravlja rejting, koji je bio veoma, veoma nizak, Zorana Djindjica i Vojislava Kostunice. Ostali stoje vise nego skromno - kaze Zozef Loncar, direktor agencije Markplan.

Nasi ljudi hoce demokratiju, hoce promene, ali misle da se to moze i bez stranaka. Zasto su stranke kod nas kao neko nuzno zlo?

- Da, mi smo uocili taj fenomen i cak smo ga istrazivali i utvrdili da veliki broj ljudi, za koje prema prethodnim pitanjima apsolutno otkrivamo kojoj su partiji i stranci naklonjeni, odbija da izricito kaze da su clanovi neke stranke, kao da ih je sramota da priznaju to clanstvo. Najhrabriji do sada jesu radikali. Clan radikala, bez obzira na ovu situaciju, otvoreno se identifikuje kome pripada, u zavidnijem broju od clanova SPO-a ili od clanova SPS-a i JUL-a pogotovo. Jasno, to vazi i za druge manje stranke. Vracamo se kandidatima. Izgleda, sto je beda veca, Milosevic stoji sve bolje...?

- Ne bih ja to tako. Biraci jednostavno nisu imali prilike da vide ili cuju ili da procitaju govor o buducnosti nekog opozicionara. Ako govore o buducnosti, to je sve nesto u magli, futuroloski, bez nekih opipljivih mera.

Sta bi opozicija trebalo da uradi, pitamo i Srboljuba Brankovica, direktora agencije Medijum.

- Jeste Milosevic povukao zaista najneugodniji potez za opoziciju. Problem je, znaci, u tome sto je on jedina licnost koja moze da koncentrise svu snagu statusa kvo. Znaci, moze da koncentrise sve glasove koji su za ocuvanje postojeceg rezima. I to je najneugodnije za opoziciju upravo zato sto opoziciji ni na vidiku nigde nema jedne takve licnosti koja tako nesto moze da uradi. S druge strane, sa opozicijom se desava drugi problem: dolazi do izvesnog pada njenog rejtinga i do jacanja Milosevicevog rejtinga. To jos nije dramaticno, ali vec neko vreme to se uocava i na to najvise utice upravo nesloga unutar opozicije. Znaci, nesloga unutar opozicije je kljucna determinanta njenog rejtinga. To je ono sto deset godina istrazivanja nedvosmisleno pokazuje.

Nas sagovornik kaze da u vreme onog trijumfalnog mitinga u aprilu Milosevic ne bi imao nikakvih izgleda, i kad bi mu opozicija suprotstavila Seceroskog ili Ziku Obretkovica. Tolika je nadmoc opozicije bila da on kao licnost, kao pojedinac, ne bi imao nikakve izglede. On moze da ucini sta god hoce, to na njegov rejting pred izbore nece uticati. Moze li opozicija ipak da nadje jednog kandidata?

- Tu se moze razmatrati nekoliko hipotetickih situacija. Jedno je kad bi cela opozicija nastupila jedinstveno, znaci ukljucujuci i Draskovica, i to kad bi podrzala jednog kandidata. U toj situaciji kandidat opozicije bi pobedio. Naravno, smatram da prosto tehnicki nije moguce da taj kandidat bude Djindjic ili Draskovic, iz prostog razloga sto ne mogu da poverujem da ce bilo ko od njih dvojice ustupiti mesto onom drugom.

Ispada da se mora naci neka neutralna licnost. Slaze se sa tim i nas sagovornik. Kaze da ne mora to da bude covek koji je dugo bio u politici. Stavise, idealno bi bilo kad bi bio neko ko je kao javna licnost prisutan u politici, ali nije bio na nekakvim funkcijama koje su ga mogle kompromitovati i nije bio, sto je najvaznije, predmet rezimske kampanje, sto se za Draskovica i Djindjica ne moze reci. - Postoji tendencija koju sam u poslednje dve godine uocio u birackom telu: ljudi bi uvek radije dali glasove onoj opozicionoj misli za koju procene da ima izgleda na pobedu, nezavisno od toga da li se uvek slazu sa svim sto se u njoj nalazi.

Sta posle izmene Ustava kazu sami lideri opozicije, videcemo odmah.

Goran Svilanovic: "Svaki politicar ili nas ugledni sugradjanin, koga bi podrzala ujedinjena opozicija, trebalo bi da prihvati kandidaturu. Ukoliko bi Vojislav Kostunica prihvatio kandidaturu, ja bih ga sa zadovoljstvom podrzao i aktivno pomogao."

Momcilo Perisic: "Kao sto sam vise puta do sada rekao, na raspolaganju sam narodu i drzavi na svaki nacin koji je castan, a u interesu je gradjana i otadzbine. Niko ne bi trebalo da insistira na nekakvim posebnim uslovima radi sopstvene afirmacije ili ostvarenja licnih i stranackih privilegija. Izbori treba da budu demokratski. Izbori su jedini pravi put demokratskih promena. Alternativa izborima je nedemokratski nacin promena koji bi mogao da dovede u pitanje neke sustinske vrednosti, pa i sam opstanak naroda i drzave. Najvise sansi ima kandidat koji dokaze da poseduje visok nivo odgovornosti prema birackom telu, spremnost da se zrtvuje u interesu gradjana i drzave, a ne da njih zrtvuje radi svojih egoistickih interesa, kandidat za koga narod proceni da ce hteti i umeti da obezbedi priznanje Srbije i Crne Gore u medjunarodnoj zajednici, da ih vrati u evropske i svetske asocijacije gde im je i mesto, da obezbedi ekonomski oporavak zemlje, siguran i dobar zivot."

Vuk Obradovic: "Najvaznije su dve stvari - prvo, da demokratske snage Srbije i Crne Gore istaknu zajednickog kandidata koji uziva siroku podrsku gradjana i, drugo, da to bude licnost koja je prepoznatljiva po svojim demokratskim, reformskim i evropskim opredeljenjima. Vec je poznato da sam se zalozio za kandidaturu sadasnjeg predsednika Crne Gore gospodina Mila Djukanovica. Socijaldemokratija ne odustaje od bitke za fer i demokratske izbore, ali je svesna toga da se oni ne mogu do kraja izdejstvovati dok je Milosevic na vlasti. Imamo posla s politickim protivnicima koji se boje iole ravnopravne izborne utakmice i koji opstaju samo zahvaljujuci manipulacijama i sveopstoj represiji. Zbog osecanja odgovornosti prema narodu i drzavi, na izbore se mora izaci. Izbori nemaju alternativu, jer nas sve drugo vodi u potpuni sunovrat. Bojkot se ne moze organizovati, a i da moze, direktno bi vodio produzavanju i ucvrscivanju Miloseviceve vladavine i u definitivnu propast nacije i drzave."

Zoran Djindjic: Iz taktickih razloga nije dobro sada otvarati personalna pitanja unutar opozicije. Dovoljno je da se sve opozicione stranke izjasne da ce stati iza jednog kandidata i da ce sve uciniti da on pobedi. Zatim, u ovoj fazi vazan je dogovor o kriterijumima. Na primer, mozemo se dogovoriti pocetkom septembra, da u nekom drugom primernom trenutku angazujemo agenciju koja ce utvrditi izglede svih nasih potencijalnih kandidata. Svi unapred treba da se obavezemo da cemo postovati rezultate svoga istrazivanja. Ako me pitate da li sam licno zainteresovan za funkciju o kojoj je rec, moj odgovor je - ne. Ako me pitate da li cu iskreno podrzati svaki dogovor opozicije, moj odgovor je - da. Osnovni uslovi za uspeh su jedinstvena podrska opozicije zajednickom kandidatu i mogucnost kontrole brojanja glasova. Za Milosevica su svaki izbori rizik, za demokratsku opoziciju svaki su izbori sansa. Iskoristicemo sansu ako izbore pretvorimo u referendum o buducnosti zemlje: Hocete li jos cetiri godine izolacije, bede, podela, ludila, ili hocete Srbiju normalnog zivota, mirnog sna, bezbednih granica?"

Vuk Draskovic: "Rezultat predstojecih i saveznih i lokalnih izbora u Srbiji vec je utvrdjen i Milosevic ce ga saopstiti po odrzavanju izbora. Taj rezultat je utvrdjen i zbog toga sto na izborima nece biti nikakve kontrole, sto ce biti terora, sto nece biti omogucena demokratska izborna kampanja i, konacno, sto ce opozicija apsolutno biti u nemogucnosti da prebroji izbornu volju gradjana. Zasto ovo smatram? Ucesce na ovakvim izborima predstavlja davanje legitimiteta kriminalnim promenama saveznog ustava bez predstavnika Crne Gore kao i davanje legitimiteta Milosevicevom rezimu da nastavi svoju vladavinu. Kada bi izbori bili stvar onoliko demokratski koliko su bili 1997. godine, Srpski pokret obnove bi, naravno, ucestvovao na njima. Na takvim izborima Srpski pokret obnove imao bi i svoga kandidata za predsednika savezne drzave, za predsednika Srbije ili za bilo koju drugu funkciju u zemlji. Kao najjaca stranka opozicije mi bismo s pravom zahtevali od ostalih stranaka opozicije da podrze kandidata vodece stranke i ako bi ga podrzali, govorim uslovno, ako bi izbori bili demokratski, taj kandidat bi pobedio. Dok god ne bude tako, dok god bude u Srbiji onako kako nije nigde u svetu da male stranke traze od vodece stranke da podrzava njihove kandidate, da sledi njihovu politiku i njihove programe iza kojih stoji manjina gradjana, nikada necemo pobediti Milosevica. Kada se stvari promene, kada se svi zajedno budemo izborili za demokratske izborne uslove i kada na tim demokratskim izborima, koji ce valjda jednoga dana biti odrzani u Srbiji, opozicija stane iza kandidata najvece stranke, tada cemo sigurno pobediti. Kada bi sva opozicija iz razloga koje sam pomenuo bojkotovala predstojece izbore, onda bi se rezim nasao u teskoj situaciji da saopsti izbornu pobedu nad samim sobom. I mislim da je u ovom trenutku to jedini pravi odgovor represiji, diktaturi i terorizmu u Srbiji. Ne moze se ici na izbore ukoliko nemate ni sigurnost zivota. Kako da ja vodim izbornu kampanju kada me na svakom mestu cekaju kamioni s peskom, kada me cekaju sa revolverima i kada se to zapravo cini gotovo uz cutanje ostalih stranaka opozicije."

Na samom kraju sta jos kazati? Izbora ce biti, ili izbora nece biti? To je jedino izvesno, kao sto "na svetu izvesna samo mena jest". To je Sekspir, a mi zivimo u Srbiji. Sve vidimo, sve cujemo, samo nas mrzi da lajemo. Znamo da Njegovi karavani prolaze.