PREGLED STAMPE

"Glas javnosti", 17. jun

pise: Natasa Mijuskovic

Milo Djukanovic, predsednik Crne Gore, za "Glas"

S Milosevicem u cetiri oka

Prihvatio bih poziv na razgovor, uz prethodno definisanje teme o kojoj treba da razgovaramo. Licno ne verujem da pod sadasnjim uslovima srpska opozicija moze da pobedi. Nije tacno da referendum ne raspisujemo zato sto nemamo vecinu, nasa vecina je ubedljiva U Crnoj Gori to nije pitanje iskrenosti ili volje bilo kog pojedinca, vec drzavne politike definisane vecinskom voljom gradjana. Postujuci opredeljenje vecine gradjana za demokratsku i reformsku politiku i medjunarodne integracije, Vlada Crne Gore ponudila je Platformu kao osnov za uredjenje zajednicke drzave na novim osnovama i uz obezbedjenje pune ravnopravnosti republika. Ukoliko u Srbiji ima interesa za takvu zajednicu, u redu. Ukoliko ne bude takve spremnosti, Crna Gora ce te svoje ciljeve ostvariti sama.

Ovako za "Glas", na pitanje koliko je, licno, iskreno zainteresovan za opstanak SRJ, govori Milo Djukanovic, predsednik Crne Gore.

Nisu stekli uslovi za prestanak mandata UNMOP

Da li je produzenje mandata UN na Prevlaci rezultat Vase posete Hrvatskoj?

- Odluka UN deo je kontinuirane politike OUN o ovom pitanju, rezultat procene da se nisu stekli uslovi za prestanak mandata UNMOP. Gospodin Mesic i ja sugerisali smo da je moguce misiju UN na Prevlaci reducirati, u skladu s poboljsanjem odnosa Crne Gore i Hrvatske i nase zajednicke sposobnosti da preuzmemo na sebe deo odgovornosti za stabilnost tog podrucja.

Koliko je vlast u Crnoj Gori spremna da odustane od onoga sto je napisano u Platformi?

- Sve sto ima za cilj unapredjenje osnovnih principa, ravnopravnosti, demokratije, ekonomskih reformi, medjunarodnih integracija, jeste prihvatljivo. Strateska pitanja utvrdjena izbornom voljom gradjana, ne mogu biti predmet kompromisa.

Rekli ste da pod ovakvim uslovima necete izlaziti na savezne izbore. Prema svim procenama, udruzeni sa srpskom opozicijom biste ih dobili.

- U uslovima kada su pogazeni osnovni ustavni principi konstituisanja zajednicke drzave, kad se ustavne promene donose na prepad, kad se vec duze od dve godine negira izborna volja gradjana Crne Gore, a skoro godinu nasa konstruktivna ponuda za unapredjenje odnosa sa Srbijom na novim osnovama ostavlja bez odgovora, kad se Crna Gora zeli ustavno svesti na region, kad u Srbiji nema demokratske atmosfere ni otvorenih medija, kad se sprovodi nasilje nad mladoscu Srbije, ne moze se govoriti o regularnoj atmosferi za odrzavanje izbora.

Moze li se desiti da pod pritiskom medjunarodne zajednice Crna Gora bude naterana na izbore?

- S Crnom Gorom niko nikad nije razgovarao na nacin na koji bi je neko terao na nesto, niti joj bilo sta zabranjivao. Crna Gora je ozbiljna drzava, a mi ozbiljno drzavno rukovodstvo. Povlacimo razumne i oprezne poteze kako bismo sacuvali mir i ostvarili perspektivu demokratskog i ekonomskog razvoja. Svako kome je mir na srcu takvu politiku podrzava, jer je konflikata na ovim prostorima bilo previse. Rezolucija koju je nedavno usvojio crnogorski parlament takodje je snazan doprinos u tom pravcu. Veoma brizljivo cemo promisljati i svoje buduce poteze, kako bismo sacuvali Crnu Goru od konflikata.

Prve godine demokratizacije

Da li biste menjali Ustav Crne Gore da biste sebi dali jos jednu sansu da se kandidujete za predsednika?

- Ni slucajno. Ovo su prve godine demokratizacije. Mislim da su cesci izbori i cesca promena vlasti u interesu brzeg demokratskog sazrevanja i da ne treba menjati ustave radi produzenja mandata. Naprotiv. Cak i u slucajevima kad ustav predvidja odredbu o obnovi mandata, smatram da treba dobro razmisliti da li takvu mogucnost uopste koristiti.

Moze li Crna Gora da ceka srpsku opoziciju da pobedi Milosevica i mozete li u tome da joj pomognete?

- Spremni smo da pomognemo gradjanima Srbije, demokratskoj Srbiji, srpskoj opoziciji. To cinimo unapredjujuci demokratske i ekonomske tokove u Crnoj Gori i afirmacijom takve politike na medjunarodnom planu. Pomazemo im spremnoscu da zajednicku drzavu gradimo na istim principima i do sad ispoljenom uzdrzanoscu. Ne mozemo odlucivati ko ce biti u Srbiji na vlasti. To mogu uciniti samo gradjani Srbije.

Dokle cete cekati Srbiju? Redovni republicki izbori u Srbiji su tek sledece godine.

- Treba biti sasvim iskren i precizan. Nije rec samo o cekanju pozitivnih promena u Srbiji. Vazno je cekati i dalje demokratsko zrevanje crnogorske politicke scene. Danas u Crnoj Gori postoji nesporna vecina koja je reformski, demokratski, proevropski orijentisana, ali i manjina koja nije za potcenjivanje i koja sledi milosevicevsku politiku. Za donosenje odluka od dugorocnog znacaja za razvoj Crne Gore potrebno je imati takav stepen demokratske zrelosti ukupnog javnog mnjenja da se prihvate sve odluke koje donese vecina.

Nije tacna konstrukcija koja se servira iz milosevicevskog dela jugoslovenske politicke javnosti kako rukovodstvo Crne Gore ne raspisuje referendum iz straha da nema vecinu. Jasno je da imamo vecinu. To su pokazali svi izbori u protekle tri godine. Ta vecina sasvim izvesno raste dok manjina, koja zastupa politiku sto je u protekloj deceniji dozivela citav niz poraza, konstantno gubi. Kao ljudi koji pokusavaju da zrelo misle o buducnosti svog naroda i drzave smatramo da nije dovoljno samo prebrojati vecinu i manjinu, vec i dovesti do snizavanja tenzija u resavanju najvaznijih problema koji su pred Crnom Gorom, a od kojih bitno zavisi demokratska buducnost nase drzave.

Policija ne smeta turistima Koliko crnogorskom turizmu smeta veliko prisustvo policije?

- Ne smeta mu. Valjda to pomaze sigurnost ucesnika u saobracaju i svih turista. O tome najbolje govore rezultati pojacane kontrole saobracaja.

Mislite li da srpska opozicija moze da pobedi Milosevica?

- Plasim se da je opsti politicki kontekst u Srbiji takav da ne ostavlja mnogo prostora za ispoljavanje drugacijeg misljenja od rezimskog. Zbog toga sam vrlo skeptican sta mogu doneti bilo koji izbori u nepromenjenom ambijentu. Okolnosti su do te mere neregularne da ne verujem da opozicija, cak i da je mnogo jedinstvenija i organizovanija, moze da dodje do zeljenog rezultata. Na osnovu mojih saznanja, ne verujem da ce biti u poziciji da ucestvuje u organizaciji izbora i kontroli izbornog procesa. Ako se stvari korenito ne promene u susret izborima, u sto je tesko verovati, preti im opasnost da budu ucesnici izbora kao deo komunistickog folklora cije bi rezultate prihvatili "na poverenje" i time dali doprinos produzetku diktature.

Da li biste se kandidovali za predsednika SRJ?

- Ne, ne bih se kandidovao za predsednika SRJ. Obavljam visoku i odgovornu duznost predsednika Crne Gore i moja prvenstvena obaveza je sprovodjenje politickog programa za koji su mi gradjani poverili mandat.

Nikom nista ne dugujemo

Koju ce cenu Crna Gora morati da plati Zapadu za sadasnju podrsku?

- Vec sam rekao da je ta podrska motivisana zeljom da se pomogne razvoj crnogorske demokratije, reformi i njenog ukljucivanja u medjunarodne integracije, kako bi citav region brze napredovao i uhvatio korak s ekonomski razvijenim okruzenjem. Ponavljam, nama niko nista ne namece. Nije nasa drzavna politika posledica nase ekonomske nesposobnosti i zavisnosti od Zapada. Crna Gora ima potencijale od kojih moze dobro samostalno da zivi. A ovu politiku demokratije, reformi i otvorenosti izabrali smo sami jer smo u njoj prepoznali sansu za afirmaciju Crne Gore. Dakle, nemamo nikakvih dugova za vracanje bilo kome.

Da li stranci dovoljno ulazu u Crnu Goru?

- Medjunarodna zajednica pruza snaznu politicku podrsku crnogorskoj drzavnoj politici. Ona, nazalost, nije uvek bila pracena i adekvatnom ekonomskom podrskom koja bi pomogla Crnoj Gori da prevazidje probleme koji proizlaze iz cinjenice da zivimo u dvostrukom obrucu sankcija, medjunarodnih i beogradskih. Medjutim, u poslednje vreme, medjunarodna ekonomska pomoc je veca i verujem da ce biti jos snaznija i u funkciji ozdravljenja nase iscrpljene ekonomije i brze realizacije nasih reformi.

Cak i oni koji simpatisu DPS i Vas licno smatraju da je vlast u Crnoj Gori suvise autoritarna?

- Ako zanemarimo malopre pomenute kritike vlasti iz neprincipijelnih, kritizerskih pobuda, iz objektivnih politickih krugova stizu dve vrsta prigovora. Jedni smatraju da je vlast centralizovana vise nego sto je neophodna, a drugi da bi vlast trebalo obavljati jos energicnije i autoritativnije. Uvazavajuci da moze biti argumenata za oba stava, mislim da smo mi u Crnoj Gori nasli dosta dobru meru koja obezbedjuje efikasnost i cuva autoritet vlasti, ali ne naustrb demokratije.

Jedan deo javnosti ocekuje da demokratizacija drustva treba da se poistoveti s necim sto bi predstavljalo pravu anarhiju i sto se nigde ne dozvoljava. Ne mislim da je vlast autoritarna, vec odgovorna. Tesko da je moguce smatrati autoritarnom vlast koja ne samo da neguje i unapredjuje punu slobodu medija, vec je i drzavne medije apsolutno otvorila za sve politicke opcije, ukljucujuci i one koje vrlo cesto neodmereno, neargumentovano, pa i nevaspitano ruze vlast.

Kad bi Vas Milosevic pozvao na razgovor u cetiri oka, da li biste prihvatili?

- Uz prethodno definisanje teme o kojoj treba da razgovaramo, svakako. On je i dalje, do polovine sledece godine, predsednik SRJ. Crna Gora je jos sastavni deo te drzave, bez obzira sto je Milosevic svojom politikom svakog dana sve snaznije istiskuje iz SRJ.

Ne mislite li da ste sebi postavili prevelike zadatke i da bi sve bilo znatno lakse u ekonomski boljim vremenima?

- To mozda deluje preambiciozno, ali je svakako i neminovno. Veoma je komplikovano raditi na ocuvanju mira, istovremeno provoditi demokratske i ekonomske reforme i raditi na medjunarodnoj afirmaciji Crne Gore koja je, kao sastavni deo Miloseviceve Jugoslavije, sve do skora bila izgnanik iz medjunarodne zajednice. Sva ta pitanja morala su istovremeno da se otvore i zadovoljan sam tempom kojim ostvarujemo rezultate na svakom od tih koloseka. Ako uspemo da sacuvamo mir u Crnoj Gori i na demokratski nacin resimo pitanje odnosa sa Srbijom, bez obzira na konacni drzavno-pravni status, brzo bi mogao da se vidi kumulativni uspeh Crne Gore u resavanju svih ovih pitanja.

"DANI", Sarajevo, 14. jul 2000.

Pise: Emir Suljagic

ISTIM PUTEM PREMA KRAJU

U utorak, 11. jula u Potocarima kraj Srebrenice odrzan je komemorativni skup zrtvama genocida. Nas novinar je prosao istim onim putem kuda su prije pet godina srpski vojnici protjerali prezivjele, i vidio Izetbegovica, Kleina, Jelavica, Petritscha, koji se tamo nisu zadrzali ni minut duze nego sto su morali. Bez pokajnickog izgleda na licu, oni koji i nakon svega ostaju u Srebrenici, pljuvali su po autobusima i dizali tri prsta. Nije bilo nikog spremnog da makar i laze o izvinjenju, da se spusti na koljena i zamoli za oprost

POKLONJENJE NA DVA GROBA

- Dje si, Adnane! - oslovio je suvozac srpskog policajca koji se primaknuo autu. Po broju zvjezdica na epoletama i njegovim pokretima moglo se zakljuciti da tog dana zapovijeda punktom na prijelazu izmedju dva entiteta.

- Vozdra, sta mai? Jel' sve "Zeljo"? - odgovorio je ovaj skidajuci kapu i sa smijeskom, umorno, protrljao celavo tjeme.

- Jeste.

- 'Ajte onda.

U autu se, od trenutka kada je krenulo, zakratko vodio dijalog:

- Ko ti je ovaj Adnan?

- On se zove Dragan.

- Pa, odakle ga ti znas?

- Iz Sarajeva. On je prije rata bio komandir stanice policije u Starom

Gradu - odgovara suvozac na posljednje pitanje u nizu i, uz znakovito klimanje glavom svih u kombiju, nastavljamo dalje, prema Srebrenici. Iza nas se vijugala duga kolona od 47 autobusa, u kojima su bile uglavnom zene, deportovane iz Srebrenice istim ovim putem prije ravno pet godina. Bio je utorak, 11. juli, kao i prije pet godina, kada je Srebrenica pala. Kao i tada, duz puta su stajali uniformirani Srbi: onda naoruzani vojnici, sada policajci, dovoljno blizu da vide jedan drugog. Ranije tog jutra, na Zeljeznickoj stanici u Sarajevu: ekskurzije i turisti, izmijesani sa oko stotinjak zena, cekaju autobuse. Prvi ce u Makarsku, Dubrovnik ili gdje vec, drugi u Srebrenicu. Dok autobusi, po svom redu, ulaze i izlaze iz stanice, neke od njih zabrinuto gledaju. Tiha, pokrivena zena, u ocevidnom bolu, grli svoju kcerku. Njih dvije su ostale same poslije svega. Sin i muz su nestali negdje u sumama i otada nisu cule nista o njima. Razgovaramo u casu kada na peron stizu dva zuta GRAS-ova autobusa. One polako ulaze, sve protice u nekom, za nas neuobicajenom redu, neki izlaze ljuti jer nisu na spiskovima koje po rukama prevrce visok i debeo muskarac. "Mi smo iz Dana, voljeli bismo putovati s vama. Najavili smo se organizatoru", pokusavamo objasniti istom muskarcu, za kojeg saznajemo da je vodja puta. "Ne znam kome si se ti najavio, ali nisi meni i ne mozes uci." Svadja ne pomaze i, porazeni, napustamo autobus. Pet minuta do sedam. Konvoj krece u sedam. Ipak, pet minuta kasnije smo u kombiju sa jos desetak novinara i krecemo ka Kladnju.

Putem nas prestizu kolone skupih automobila, pod zavijajucom policijskom pratnjom. Upaljena rotaciona svjetla i bjesomucno signaliziranje policajaca da se sklonimo s puta, pojacavaju utisak da se radi o vrlo vaznim ljudima, skrivenim iza zatamnjenih stakala jeepova i audija. Neki komentiraju da su Izetbegovic i Jelavic unutra. Drugi tvrde kako ce njih dvojica u Srebrenicu ici helikopterom. Na raskrscu za Vlasenicu se vec formirala velika kolona. Autobusi su se vec parkirali jedan uz drugi unutar nekog fabrickog kompleksa i policajci vrse pregled na ulazu. Jedna od zena, pod dojmom sjecanja, glasno kaze kako su ih "u julu 1995. i Srbi tako pregledali", da bi je jedan od policajca postidjeno pustio da udje. Muskarce, naravno, temeljito pregledaju. Tu, pak, sjecanja ne pomazu.

“Moras izaci!”

"Eto, sine, znas kako je moj Juso poginuo, na Baljkovici, a Omer je ostao u Potocarima, odnio tetki torbe, ne bi on ostao tamo, on bi krenuo s Jusom, pa sta bude, ovako ja i djedo sad nekako zivimo, on nesto radi, mora, da samo znas kako je Jusin sin porastao, ovoliki, a isti on, dolazio nam je Almir cesto dok nije otisao u Ameriku, izgrlio bi ga, izljubio, dodji i ti..."

Teze od umiranja samog je podnijeti pogled majke mrtvog prijatelja. Taj pogled zakuje, iz njega kao da izviru samrtne muke djecaka s kojim ste nekad igrali lopte u istoj ekipi i kupali se na Drini, a onda tukli do krvi kad bi on, kao najstariji u raji, trazio bespogovornu poslusnost. Ramiza je prije rata bila zivahna zena iz komsiluka. Danas je starija osam godina, nekako otupjela, pokreti su joj drugaciji. Kao da joj nije stalo do stvari koje cini, a krupne kaplje znoja sto izbijaju na celu, nisu od sparine u autobusu, nego od muke o kojoj ne znamo ama bas nista. Na sjedistu do nje je Hurka. Njih dvije se nikad prije nisu vidjele, ali zajednicki im je osjecaj neizmjerne boli: obje su izgubile sinove. To iskustvo ih zblizava, pricaju kao da se vec dugo poznaju. Ne znaju, doduse, da su se njihovi sinovi upoznali na frontu, ucestvovali u istim borbama, skupa prezivljavali, ali to sto znaju da su na kraju vjerovatno podijelili i isti busen zemlje, njima dvjema je sasvim dovoljno. "Halo, novinar, moras izaci!" Jos jedan vodja puta, uplasen da ce srpski policajci prebrojavati putnike, ne zeleci da izazove incident, trazi od svih za koje nadje da su visak, da napuste autobus. Nekoliko nas izlazi i shvatamo da smo vrlo blizu bivse linije razgranicenja. Sadik Selimovic takodjer stoji pored puta gledajuci kako promice kolona autobusa. Njega su, kao ranjenika iz srebrenicke bolnice, Holandjani predali srpskoj vojsci u julu 1995. Srbi su dvadesetak njih potrpali na kamion i odveli u logor, gdje su proveli narednih pola godine. U bijelom terenskom dzipu zaustavlja se Murat Hurtic, inace clan Drzavne komisije za nestale: "Hocete li sa mnom?" Sadik se prvi put poslije rata vraca u Srebrenicu. Na izlasku iz grada, ranjen i izmrcvaren, sreo je Mladica, koji ga je upitao "gdje su mu sada Oric i Izetbegovic". Sutio je tada, kao sto je napet sutio i putem prema Potocarima, s vremena na vrijeme krseci prste, duboko uzdisuci i puseci. Progovorio bi tek kad bi putem prepoznao nekog ili nesto, sto je mislio da treba podijeliti s nama. A put se nekako oduzio. Kolona se svako malo zaustavljala, iznad glava su helikopteri stajali u zraku, a predostrozni vojnici su na skoro svakih deset kilometara provjeravali sta se desava naprijed. "E, ondje su nasi prelazili, ondje gdje je onaj specijalac sa psom, a tu na ovom igralistu su ih sakupljali kad bi se predali", rekao je Sadik dok smo se priblizavali Konjevic Polju. Malo dalje, negdje u blizini Kravice, prepoznao je livadu sa koje otac u dokumentarnom filmu Zlocin i kazna sina u sumi poziva da se preda Srbima. Kao da se jos uvijek cuje krik Ooooo, Nermineeee!, kao da visi iznad livade, a ipak u stvarnosti nista ne govori da se na tom mjestu dogodila jedna od najmonstruoznijih scena proslih ratova. Samo livada, zarasla u travu, rjecica mirno protice pored, moglo bi se reci: idilican pejzaz. Ljudi na njivama pored puta stoje kao okamenjeni, gledaju u kolonu, naslonjeni na alat, kao da ne mogu vjerovati u ono sto vide. Djeca, koja u zivotu nisu imala priliku vidjeti Bosnjaka uzivo, jer su prije rata bila premala da bi se bilo cega sjecala, ili su se u toku rata rodila, sa zanimanjem takodjer gledaju, vjerovatno se cudeci zasto zene i muskarci u autobusima izgledaju kao njihovi roditelji. Ali, sve je, manje-vise, proteklo u redu.

Prvi saf licemjerja

Svi smo, ispostavilo se s razlogom, strahovali od prolaska kroz Bratunac. Tamo je kolonu docekalo nekoliko stotina talijanskih karabinjera, americkih vojnika i srpskih policajaca naoruzanih neobicno dugim drvenim palicama. I jednako brojna masa sadasnjih stanovnika tog grada. Prvi dio konvoja, u kojem su bili automobili, uglavnom sa obiljezjima humanitarnih organizacija ili diplomatskim tablicama, prosao je bez ikakvog incidenta. Ali, kada je u centar grada usao prvi autobus u kojem su bili Srebrenicani, pocelo je dirigovano zvizdanje, mahanje s tri prsta, pljuvanje po autobusima i psovanje "majke balijske". Ima neceg duboko apokalipticnog u tome kada se ezan zacuje u Potocarima: to zvuci kao sur, kijametska truba, kao poziv na Sudnji dan, i kao da ce svakog trena iz zemlje da ustanu mrtvi i skupa sa zivima izadju pred Vjecni sud. Sa okolnih brda, seljani su posmatrali namaz koji je u krugu bivse holandske baze vodio reisul-ulema Mustafa ef. Ceric nakon sto je i na engleskom pozvao sve prisutne da stanu u saf "i makar u mislima budu s nama". Usred namaske tisine, iz obliznjeg sumarka se zacuo uzvik: "Ustaseeee!", a zvizduk s druge strane ograde je ipak brzo utisan. "Dosli smo da vidimo ko smo i sta smo, ali smo dosli da vidimo i ko su i gdje su oni", kazao je reis u jednom od svojih nadahnutijih govora. Srpski policajci su se nekako bili uskomesali dok je govorio o tome. Jedan od njih je, gledajuci u mom pravcu, dozivao nekog "Halo, decko!", uz propratni gest kaziprstom. Osjetio sam strasan bol u stomaku, na trenutak pomislio da je devedeset peta, i, kao paralizovan, posao prema njemu, a onda shvatio da se obratio jednom od policajaca koji su stajali u grupi iza mene.

U prvom safu su jedan do drugog stajali Izetbegovic, Klein, Bicakcic i Jelavic, na cijem se licu citala nelagoda. Klein je podignuo ruke do usiju kada se donosio tekbir, a Jelavic samo skruseno gledao u zemlju. Ipak, bilo je u tome nesto duboko licemjerno. Izetbegovicu se na licu vidjela mjesavina straha i emocija poznatih samo njemu, dok je, gledajuci u beton, u sebi ponavljao dovu koju je ucio reis. No, sve je to trajalo previse kratko da bi se moglo osjetiti bilo sta osim mucnine. Bila je to, za njih, predstava koja se morala odigrati u skladu sa ocekivanjima. To najbolje ilustrira brzina kojom su napustili fabricki kompleks i izasli iz Potocara, niko se nije htio zadrzati ni trenutka duze nego sto mora, niko nije htio razgovarati sa zenama koje su sjedile ili stajale iza njih, previjale se u bolu i bijesu, plakale ili molile. Niko nije mislio na njih.

Zasto toliko?

Petritsch je srpskom policajcu na izlasku iz kruga rekao: Well done!, i, ocigledno zadovoljan, otisao kuci. Zadovoljan cime? Time sto se i pet godina nakon Daytona mora trgovati pravom na slobodu kretanja? Time sto je tri hiljade vojnika i policajaca moralo osiguravati dolazak 2.500 zena na najvece masovno stratiste ovog rata? Ili sto mu se auto nije pokvario u putu, od cega je strahovao dok su ga Morton Abramowitz i Bianca Jagger nagovarali da ipak posjeti Potocare? Ali, to su posljedice. Uzrok se krije drugdje.

Konacno je jasno da osnovno pitanje Srebrenice nije "Zasto?", nego "Zasto toliko?": zna se zasto, ali se ne zna zasto u tim razmjerama. Odgovor na to pitanje implicira i da je u tom zlocinu moralo ucestvovati najmanje tri puta vise pocinitelja nego sto je zrtava. Dvije stotine niskih specijalaca ne mogu pobiti izmedju sedam i deset hiljada ljudi. Morao je postojati presutni konsenzus medju tamosnjim stanovnistvom, ali i medju svim strukturama ondasnjeg RS-a, da se nesto takvo treba ili mora uciniti. Neki medju onima koji su to cinili su mislili da cine dobro; drugi, da cine nesto sto treba uraditi, ali niko nije vidio, kao sto ni danas ne vidi, nista pogresno u tome. A to govori da je svako pored koga je konvoj prosao u utorak, na ovaj ili onaj nacin bio umijesan u to. Tek rijetki Srbi Srebrenicu dozivljavaju kao svoju sramotu, skoro niko kao ono sto zapravo jeste: zlocin i grijeh. Nazalost, u prosli utorak u Srebrenici nije bilo Srba s pokajnickim izgledom na licu, umjesto toga pljuvali su po autobusima i dizali tri prsta. Nije bilo nikoga spremnog da makar i laze o izvinjenju, da se spusti na koljena i zamoli za oprost. Nazalost, u prosli utorak Srbi su pokazali da im je dosao "kraj svijeta". Jer su oni tako htjeli.

"VREME", 13. jul 2000.

Anketa "Vremena"

Anketu pripremila Jelena Grujic

Ko je protivkandidat

Nove ustavne promene bacaju sasvim novo svetlo na niz istrazivanja javnog mnjenja koja su poslednjih meseci obavile i relevantne istrazivacke agencije i (opozicione) politicke stranke. Stoga smo postavili, reklo bi se, kljucno pitanje iskusnim istrazivacima javnog mnjenja – ko ima najvise sansi kao izazivac Slobodana Milosevica na predsednickim izborima. Citaoci ce u odgovorima pronaci i to da "Kalifu niko od trenutnih pretendenata nije ni do kolena" (Gredelj), zatim i nesto o mat poziciji opozicije jer je "Milosevic prvi na listi najpopularnijih i najnepopularnijih" (Bogosavljevic), ali i direktne preporuke protivkandidata: Vojislava Kostunice i Dragoslava Avramovica (Bacevic i Puzigaca). Sagovornici su usaglaseni u tome da se Slobodan Milosevic moze pobediti jedino zajednickim kandidatom opozicije.

Svako i niko

Najpopularniji politicar Srbije je Slobodan Milosevic. Skoro jedna cetvrtina birackog tela, sudeci prema SMMRI-jevom junskom istrazivanju javnog mnjenja, ima u njega najvise poverenja. To je tri puta veci rejting od prvog sledeceg, Vuka Draskovica.

Razjedinjena opozicija sa puno ne bas popularnih lidera i medijska podrska koja je za same medije uslov opstanka mogli bi da budu racionalni motivi Miloseviceve namere da stavi na probu biracke naklonosti. Ostali motivi nemaju potvrdu u statistikama birackog tela i o njima se moze samo spekulisati.

Najnepopularniji politicar Srbije je Slobodan Milosevic. O njemu izrazito lose misli polovina birackog tela – 47,3 odsto. Jos nesto vise od dvadeset procenata ne misli nista, ali to su oni koji nece izaci na izbore. Ostaje mu maksimalni domet definisan sa tridesetak procenata onih koji o njemu imaju dobro ili ne bas lose misljenje Naravno, kakvi god da budu, izbori nece biti ni demokratski, ni ravnopravni ni za koga ko se pojavi kao protivkandidat iz opozicionog bloka. Pogotovu u pogledu mogucnosti komunikacije sa javnoscu. Najpopularniji opozicioni politicari Draskovic ili Djindjic imaju manje pozitivnih, a skoro isto negativnih poena kao i Milosovic. Ostali su ili nedovoljno poznati ili optereceni unutaropozicionim razmiricama.

U takvoj situaciji Milosevica ne moze niko da pobedi, ako iz opozicionog bloka bude vise kandidata ili bude puno diskusije, neckanja i nejasnoca oko izbora jednog zajednickog kandidata, sudeci prema javnom mnjenju koje vec sada, iako izbori nisu raspisani, ima jasnu predizbornu izdiferenciranost.

Ili, Milosevica moze pobediti svako, ako opozicija uspe da se dogovori bez iznosenja prljavog vesa u javnost i bez uslovljavanja stane iza tog – bilo kog kandidata.

Prof. dr Srdjan Bogosavljevic (Strateski Marketing – SMMRI)

Biraci za Avramovica

Dok razmisljam o vasem pitanju, namece mi se jedno prethodno – sta bi se desilo kad bi u ponedeljak bili predsednicki izbori? Ovu dilemu proizveli su, s jedne strane, promena Ustava bez dogovora i saglasnosti obe republike i, s druge strane, Rezolucija crnogorskog parlamenta po kojoj Crna Gora ne priznaje promene Ustava i odluke Skupstine Jugoslavije, smatrajuci ih nelegitimnim. Ako jedna federalna jedinica ne bi priznala te izbore, a oni ipak budu raspisani, eto problema. Za njih bi bila nadlezna Savezna izborna komisija, i ona bi imenovala izborne komisije po izbornim jedinicama. To bi znacilo da stranke koje izadju na tako organizovane izbore u Crnoj Gori nece postovati Rezoluciju Skupstine Crne Gore. Ovako indukovane situacije mogu proizvesti velike probleme, i bilo bi potrebno mnogo mudrosti i opreza da se izbegnu nezeljene posledice.

Drugo je pitanje kako bi se ponasala opozicija u Srbiji i da li bi uopste izasla na te izbore? Slicno pitanje se postavlja i za savezne parlamentarne izbore. Oni bi bili jos komplikovaniji ako bi se organizovali istovremeno sa izborima za lokalne skupstine i za Skupstinu Vojvodine. Ukoliko bi opozicija odlucila da bojkotuje savezne izbore, a istovremeno da izadje na lokalne koji bi bili istog dana, na istom mestu sa imenovanim komisijama sa nivoa federacije, bilo bi mnogo komplikovano organizovati birace da na tim izborima za nesto glasaju, a za nesto ne glasaju. Prilicno zbunjujuce.

Ako sve ovo zanemarimo, i ponasamo se kao da problema nema, po istrazivanjima agencije SCAN aktuelni predsednik sigurno ne moze da racuna na 52 odsto biraca koji tvrde da iz sadasnje situacije mozemo izaci samo promenom vlasti, niti na 54 odsto biraca koji ne misle da nas Milosevic i vladajuce stranke vode ka izlasku iz krize. Pitanje je da li je taj procenat jos veci, ako se uzme u obzir informacija da 77 odsto biraca misli da je nasa drustvena situacija krajnje nezadovoljavajuca, ili da 83 odsto misli da je nezadovoljstvo u narodu veoma rasireno.

Istovremeno, pozitivan stav o Milosevicu ima 23 odsto biraca, sto ne znaci da bi za njega glasali svi ili mozda i neko ko o njemu nema pozitivan stav. Ipak, istrazivacki posmatrano, cini se da mu je to trenutni maksimum. Medju politicarima sa aktuelne politicke scene, biraci najpozitivniji stav imaju i dalje prema Dragoslavu Avramovicu (46 odsto). Stice se utisak da bi aktuelnom predsedniku bio konkurentan protivkandidat upravo gospodin Avramovic, ali i bilo ko iza koga stane kompletna opozicija, pa makar bio i lider neke stranke, mada se cini da bi ipak najbolje bilo da to ne bude niko od stranackih lidera.

Milka Puzigaca (vlasnik Agencije SCAN)

Kostunica kao zajednicki kandidat

Na danasnjoj politickoj sceni Jugoslavije ne postoji dobar protivkandidat S. Milosevicu na izborima za predsednika Jugoslavije. Ostavljajuci po strani pitanje bojkota, stavove Crne Gore prema izborima i odluke mogucih protivkandidata, smatram da je V. Kostunica politicka licnost koja bi mogla da postigne bolji rezultat od drugih, a uslovno i da pobedi na predsednickim izborima. Naime, S. Milosevic sigurno moze da racuna na pristalice vladajuce koalicije u Srbiji i na pristalice SNP-a u Crnoj Gori (minimum od oko 2.000.000 glasova). U sadasnjem trenutku V. Kostunica u Srbiji moze potpuno sigurno da dobije minimum od oko 700.000 glasova. Medjutim, njegova sansa za pobedu su pristalice SZP-a, SPO-a, ostalih opozicionih grupacija i stranacki neopredeljeni, gde je rezervoar od jos najmanje 1.500.000 gotovo sigurnih glasova za V. Kostunicu.

Kvaliteti V. Kostunice su: "imidz" casnog i doslednog politicara, velika popularnost ne samo medju pristalicama DSS-a vec i medju pristalicama drugih opozicionih stranaka (46 odsto biraca u Srbiji ima o njemu povoljno misljenje, prema 30 odsto povoljnih misljenja o S. Milosevicu; za 10 odsto gradjana V. Kostunica je politicar od najveceg poverenja, ali tu S. Milosevic stoji bolje sa dvostruko vecim postotkom u birackom telu), pristojan rejting medju biracima u Crnoj Gori, dobar odnos modernizma i tradicionalizma u politickim stavovima, superiornost u "kamernim" suceljavanjima sa protivnicima (na televiziji, okruglim stolovima i sl.), za koja, medjutim, nece imati priliku jer ce ih S. Milosevic, u skladu sa stavom da opozicija u Srbiji ne postoji, ignorisati. Mane su: uzdrzanost prema cvrscem ujedinjavanju opozicionih stranaka, hladni odnosi sa vladajucom koalicijom u Crnoj Gori, nenaklonjenost zapadnog dela medjunarodne zajednice, logisticka slabost DSS-a, neadekvatnost za obracanje biracima na velikim skupovima i njegov stav prema kandidovanju (uslovljavanje saveznih skupstinskih i predsednickih izbora prethodnim referendumom o buducnosti Jugoslavije).

Da bi V. Kostunica dosegao maksimum na eventualnim predsednickim izborima, celokupna opozicija – sve vodje stranaka i koalicija, lokalni politicari, proopozicione organizacije i grupacije i javne licnosti opozicione orijentacije – morali bi se maksimalno aktivno ukljuciti u njegovu predizbornu kampanju. Opozicione vodje iz Srbije od ugleda u Crnoj Gori i na Zapadu trebalo bi da ucine sve da se hladni stavovi politicara u tim sredinama prema V. Kostunici ublaze. Neophodan je i apsolutni moratorijum na ispoljavanja nesuglasica unutar opozicije oko lokalnih i saveznih izbora. Morao bi se takodje postici i maksimum u pripremanju i sprovodjenju izbora (kontrola birackih spiskova, kontrola samih izbora). Recju, V. Kostunica – kao i svaki drugi politicar za koga bi se opozicija u Srbiji mogla odluciti kao za zajednickog protivkandidata S. Milosevicu – bio bi suocen sa politikom kao vestinom (ne)moguceg.

Ljiljana J Bacevic (Upravnik Centra za politicka istrazivanja i javno mnjenje Instituta drustvenih nauka)

Zakasnelo pitanje

Pitanje potencijalne (izborne?!) alternative srpskom Napoleonu III je zakasnelo pitanje, zapravo logicni memento svemu onome sto nije ucinjeno da doticni promaseni vladar (plebiscitarno i precutno podrzan) ne upropasti sve sto je mogao u ime drzave i naroda, i da nareceni gubitak iznova ne kompenzira samofaraonizacijom. Kalifu niko od (trenutnih) pretendenata nije ni do kolena. Cak i kada bi ovaj bio, kao onaj autenticni Kalif iz stripa, krajnje dobronameran i dobrocudan. Ali, ovaj lik nije ni blizu onome iz popularnog stripa. Mada isto voli da se baskari na kanabetu. I goji. Uz viski i cigare.

Sta je naspram?

Da licitiramo (sve je ne-moguce: Draskovic, Djindjic, Djukanovic – o, zar se i to moze?! – Micunovic, Kostunica, premundirani ex-generali JNA/VJ, Tomic (Simpo), Karic the brothers, cika Avram. Zasto ne: Seceroski, Milan Panic, Ante Markovic, cuveni Vojvoda od Kavvobaga via Vivovitica?! Napokon, mozda NIKO OD NJIH, vec NEKI OD NAS (mozda treci eselon, mali dosadasnji ucesnici VELIKE GUBITNICKE SIMULTANKE, sitni remi-pioni, moguce transformisani u LOVCE TOPOVE i SKAKACE)? Sta je ponuda? A sta potraznja?

Tesko je biti optimista da ovde ponovno nece uslediti (uprkos svemu, kao i dosad) vecno vracanje istog, unapred obelezena podela karata, u kojoj aktuelni Kalif (jos) uvek ima skrivenog nekog petog keca (dzokera) u rukavu, a gore pomenuti (i nepomenuti) likovi samo su vitrazi na njegovim suzenim pendzerima.

Dr Stjepan Gredelj (sociolog, visi naucni saradnik Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju u Beogradu)