Plan za Kosovo - (ne)prihvatljiv

List navodi da nijedan političar u Beogradu ne želi da u istoriju uđe kao čovek koji je predao Kosovo. Na drugoj strani, Albanci žele punu nezavisnost i postaju sve nestrpljiviji. Ekstremisti bi mogli da budu razočarani Ahtisarijevim kompromisom, piše Indipendent.

Novinar Gardijana Džonatan Stil kritikuje Sjedinjene Američke Države i Evropsku uniju jer nisu spremne da bez odlaganja priznaju nezavisnost pokrajine i ocenjuje da bi zbog toga na Kosovu ponovo moglo da izbije nasilje.

Stil navodi da su zapadne članice Kontakt grupe - SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija, prošle nedelje odlučile da se, i nakon što Ahtisari iznese svoj predlog, nastave konsultacije o budućnosti Kosova.

"Visoki britanski diplomata je poslat u Prištinu da o tome obavesti albanske političare; ta odluka bi mogla da bude fatalna jer su Srbi majstori za otezanje", piše Stil i dodaje da bi Beograd mogao da traži odlaganje dok se ne sastavi nova vlada, pa dok se ne održe predsednički izbori i tako u nedogled.

Stil ocenjuje da se Zapad oko Kosova ponaša kao da nema kičmu i navodi tri razloga za to, prenosi Radio BBC.

Prvi razlog je osećaj krivice zbog NATO-bombardovanja Srbije 1999. godine. Drugi je iluzija da je Srbija podeljena između nacionalnista i proevropskih snaga i da bi nezavisnost Kosova ojačala one prve.

"Srpski nacionalisti će biti marginalizovani tek kada vide da je igra završena i izgubljena. Tek tada će Srbi postati fini moderni Evropljani, kao što to želi EU", piše Stil.

On treći razlog za neodlučnost Zapada vidi u strahovanju od ruskog veta u Savetu bezbednosti UN i odbacuje taj argument. Prema Ahtisarijevom planu, nezavisnost ne bi priznale UN nego svaka zemlja zasebno, tako da je irelevantno kako bi Rusi glasali, ocenjuje Stil.

Vašington post: Zapad se složio oko odvajanja

SAD i njihovi evropski saveznici složili su se da podrže trajno otcepljenje Kosova od Srbije, uz nastavak međunarodnog nadzora, piše "Vašington post", pozivajući se na visoke američke i evropske zvaničnike.

Ta odluka verovatno će, možda već do leta, dovesti do formiranja nove države u jugoistočnoj Evropi sa članstvom u UN i eventualno sopstvenom vojskom, navode izvori američkog dnevnika.

List, međutim, dodaje da će ovlašćenja da smenjuje zvaničnike i ukida zakone koje smatra spornim, zadržati stranac sa sedištem u glavnom gradu (Kosova), dok bi rutinski poslovi vlade bili pod lokalnom kontrolom.

Prema tom planu, piše "Vašington post", novom državom bi i dalje patrolirale NATO trupe i pomagale u zaštiti manjina, ali bi se postepeno povlačile s približavanjem Kosova članstvu u NATO i EU.

Stavljanje Kosova na put ka konačnoj punoj nezavisnosti trebalo bi na Balkanu da zatvori poglavlje istorije obeleženo ratovima, političkim potresima, masovnim ljudskim žrtvama i uništavnjem na milijarde dolara vredne imovine, ocenjuje američki dnevnik.

List dodaje i da bi novi plan, kao kulminacija dugih diplomatskih konsultacija Evropljana i Amerikanaca, trebalo delom da ublaži trajni i snažni pritisak Albanaca za nezavisnost jer Zapad strahuje da bi, bez preduzimanja zvanične akcije po tom pitanju, moglo doći do nove erupcije nasilja.

Zvaničnici kažu da odluka kojom bi se na kraju dopustilo Kosovu da bude "uglavnom svoje" ima i veliki ekonomski podsticaj jer bi, kako procenjuju, to otvorilo vrata za privatna ulaganja, nove zajmove i pomoć Zapada, piše "Vašington post".

Kosovo, dodaje list, ima najveće prirodne rezerve lignita u Evropi i privredni planeri se nadaju da bi nova država mogla da izgradi elektrane i da postane glavni snabdevač električnom energijom svojih suseda na Balkanu.

Protivljenje, od Moskve i Baskije

Neke diplomate upozoravaju, međutim, da konsenzus zapadnih sila možda nije i kraj priče jer se srpski lideri ustrajno i vatreno protive svakom nasilnom odvajanju jedne od svojih pokrajina, prenosi američki dnevnik.

List dodaje da mnogi u Srbiji sada u Moskvi traže zaštitu - u vidu veta, kada pitanje Kosova bude došlo na glasanje u Savet bezbednosti UN, verovatno ovog proleća.

Moskva je, međutim, nezavnično nagovestila da je spremna da podrži plan, u zamenu za pristajanje SAD i Evrope na formalnu secesiju dva proruska regiona Gruzije.

Vašington i njegovi saveznici protive se tom zahtevu Rusije i zvaničnici tvrde da je neizvesno koliko bi mogla da potraje ta diplomatska igranka, piše "Vašington post".

List, međutim, dodaje da, iako se još od 1999. očekuje da će strane sile na kraju i formalno da prekroje granice Srbije, perspektiva nezavisnog Kosova ipak izaziva zebnju među nekim etnički mešovitom susedima Kosova na Balkanu, kao i oklevanja, čak i u Španiji, koja se suočava sa pritiscima secesionista u Baskiji.

Sem toga, diplomate kažu da ni jedna zapadna zemlja ne želi da nametanjem rešenja (za Kosovo) toliko otuđi Srbiju da je gurne dublje u zagrljaj Rusije, a isključi iz eventualnog pristupanja NATO-u i EU, zaključuje "Vašington post".

Presedan za Nagorno Karabah?

Rusija smatra da će rešenje budućeg statusa Kosova biti presedan, odnosno pravilo na osnovu koga će biti rešavan i spor između Jermenije i Azerbejdžana oko oblasti Nagorno Karabah, rekao je ruski diplomata Jurij Merzljakov, koji sa diplomatama iz Francuske i SAD predvodi misiju OEBS-a za rešavanje te krize.
"Smatram da će to, prirodno, postaviti pravilo. Odluka bi mogla biti ovakva ili onakva, pošto je reč o pregovorima o statusu autonomije za pokrajinu na Kosovu. Prirodno, može biti i drugačijih mišljenja", rekao je on nakon posete Stepanakertu, prestonici Nagorno Karabaha.

Diplomate iz SAD i Francuske nisu se složile s tom ocenom i navele su da se konflikti razlikuju međusobno i da ih treba zasebno razmatrati.

"Ne postoji nijedna vrsta univerzalnog presedana i svaka situacija, svaki sukob se razlikuje od drugog sukoba", rekao je pomoćnik zamenika američkog državnog sekretara Metju Briza.
Francuski diplomata Bernar Fasje je rekao da "svaki konflikt ima svoje teškoće" i da je neophodno rešavati sukobe na osnovu njihovih osobenosti.

Oblast Nagorno Karabah nalazi se u Azerbejdžanu, ali je od početka 1990-tih pod kontrolom snaga tamošnje jermenske zajednice.

Krhkim primirjem iz 1994. godine okončani su sukobi koji su trajali šest godina, ali su odnosi Jermenije i Azerbejdžana i dalje napeti. U sukobima u Nagorno Karabahu poginulo je oko 30.000 osoba, a oko milion je bilo primorano da napusti svoje domove.