Na desetine hiljada građana se upisalo u Knjigu žalosti

Pred zgradom Vlade Srbije okuplja se u petak, od ranih jutarnjih sati, veliki broj građana koji u miru stoje i čekaju da se upišu u knjigu žalosti. Nešto posle 11 sati sveće su pred Vladom upalili i princ Aleksandar Karađorđević sa suprugom. Vidno potresen, on je okupljenima rekao da je premijer Srbije Zoran Đinđić bio dugogodišnji prijatelj porodice Karađorđević. "Prvi put videli smo se pre 11 godina... On je bio uvek za naš narod, moderan čovek i političar. Radio je puno za naš narod i za reforme. Njegov cilj je bio da ne radimo protiv sebe. Mi smo velika zemlja koja sada preživljava vrlo tužan dan, a sutra nas čeka još jedan veliki i vrlo tužan dan", rekao je princ Aleksandar Karađorđević.

Građani koji su čekali u redu da se upišu u knjigu žalosti Zorana Đinđića opusuju kao hrabrog i obrazovanog čoveka punog optimizma i energije.

Uplakanog lica, jedna sredovečna Beograđanka nam je rekla da ne može da veruje u sve što se dogodilo. Svoja osećanja prenela nam je rečima koje je neprestano ponavljala odmahivanjem glavom: "Ne znam... Sve je rečeno... Žao nam je... Ne znam ni kako će biti, ni šta će biti. Kao da nam je član porodice otišao... Svima nam je žao. Ne znam... Ne znam, stvarno".

Studentkinja Beogradskog univerziteta u rukama drži sveću. Ne želi da kaže koju će poruku ostaviti u knjizi žalosti, jer će to biti njena, kako je rekla kroz blagi osmeh "lična poruka". "U šoku smo svi. Ovo je nema i mračna slika Srbije i nače današnjice. Ta slika će da potraje i moći će više, od nas samih, da kaže o svemu ovome...", rekla je ona.

Četrdesetogodišnjak do nje dodaje da "ovaj narod nije ni zasluživao Đinđića". "Dobio ga je džaba, a baš ničim ga nije sazlužio... Stao mu je za vrat mnogo brzo. Da su mu dozvolili mogao je puno da uradi, jer, mislim da je bio dobar čovek, pre svega".

"Đinđić je bio jedini čovek koji je umeo da vlada Srbijom, koji je umeo da je usmeri ka pravom cilju", dodaje starija gospođa u crnini.

Mlađa žena, koja stoji do nje, naslonjena na zid od umora, kaže da se danas oseća "užasno" i da se tako nije osećala nikada u životu. "Osećam se potpuno beznadežno. Uoči 5. oktobra osećala sam stravičan pritisak i gušenje... Ja sam deset godina provela na ulicama samo sa jednom nadom – da svom malom detetu omogućim da mu bude bolje. Sada jedino što želim je da svoje dete ispratim napolje, da izađe iz ove zemlje, kako bih i ja, na neki način mogla da izađem... Apsolutno ovde više ništa ne vidim. Užasno sam tužna, potpuno sam očajna. Jedini koji je mogao i znao, više nije među nama...", rekla nam je.

Osamdesetogodišnji gospodin stoji strpljivo u redu. Kaže, nije mu teško da svoju poslednju poštu oda premijeru Srbije, čija je smrt "veliki gubitak za Srbiju". "Ja ima prilično dosta godina... Plakao sam kada sam imao devet godina, kada je poginuo kralj Aleksandar. Drugi put sam plakao za Zoranom Đinđićem. Ukoliko se nastavi njegovim putem i ukoliko se uradi ono što se nije uradilo 6. oktobra – da se završi sa onim zlom koja nas je pratila 50 godina, i ako nam njegova smrt pomogne da se oslobodimo tog zla, onda on nije uzalud poginuo".