Insajder: Službena tajna, epizoda treća (16.10.2008)

...

Na početku bombardovanja ubijen je i novinar Slavko Ćuruvija.

Prethodno je putem državnih medija obeležen kao izdajnik. Predstavnici vlasti najavljivali su da će se, ako počne bombardovanje, obračunati sa svim izdajnicima u zemlji, čime je, uz pomoć Službe, medija i političara, stvarana atmosfera koja kasnije treba da u javnosti opravda ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

Da je u Službi bezbednosti u vreme Miloševića preovladavalo mišljenje da sve koji su od strane režima proglašeni za izdajnike treba ubiti najbolje pokazuje komentar Dragana Filipovića, tada visokog funkcionera DB-a.

Dragan Filipović Fića, tada načelnik obaveštajne službe DB-a, pobegao je iz zemlje tokom akcije "Sablja":

"U pružanju podrške NATO-intervenciji prednjačio je globalistički publicista Slavko Ćuruvija. On je javno podržavao američko bombardovanje, nazivajući ga demokratskim činom. To je najverovatnije bio razlog zbog kojeg je likvidiran negde na početku rata, u pauzi između dva demokratska bombardovanja. Za njegovu smrt globalisti okrivljuju isključivo Službu državne bezbednosti, mada je objektivno to mogla organizovati i izvršiti bilo koja od patriotskih grupacija, kojih je tada u Srbiji bilo na desetine. Lično, nisam imao dodirnih tačaka sa likvidacijom Ćuruvije niti mi je poznato ko je to izvršio, mada se i moje ime verovatno nalazi na listi osumnjičenih, ali ko je da je, znao je i šta radi i zašto to radi."

ajava za ubistvo Slavka Ćuruvije usledila je 6. aprila ’99. godine u "Politici ekspres". Novinar Miroslav Marković potpisao je tekst "Ćuruvija dočekao bombe“, koji je u stvari bio napisan po nalogu Mirjane Marković. Tadašnji direktor kuće „Politika“ je Dragan Hadži-Antić. Bila je to javna pretnja i presuda Ćuruviji. Komentar je pročitan i u drugom "Dnevniku“ RTS-a:

"U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji sve vreme priželjkivali bombe za Srbe. Reč je dabome o Slavku Ćuruviji. Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju, a ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali."

Slavko Ćuruvija ubijen je pet dana kasnije, na Uskrs ’99. godine, dok je sa Brankom Prpom ulazio u haustor zgrade u kojoj stanuje.

Branka Prpa: "Već sledećeg trenutka drugi me je udario pištoljem po glavi i ja sam pala pored Slavka, koji je već ležao. Onaj koji je pucao, prišao je i tu ispred mene pucao mu u glavu. Koliko sam saznala dan posle ubistva, bilo je 17 metaka, bilo je rikošeta, meci su udarali okolo. Prosto ne znam kako sam živa. Prigušivač je očigledno korišćen jer nisam čula pucnje."

Sve u vezi sa ovim ubistvom odmah je ukazivalo da se radi o rukopisu DB-a. Međutim mediji tada ćute. Bombardovanje traje, u zemlji je vanredno stanje.

Funkcioner JUL-a i savezni ministar Goran Matić u maju 2000. godine za "Tanjug“ izjavljuje da oni koji postavljaju pitanje ko je ubio Ćuruviju destabilizuju državu.

Samo mesec dana posle petooktobarskih promena 2000. godine, u javnost je izašao dosije "Ćuran“, dokument Državne bezbednosti, iz kojeg se videlo da su Ćuruviju dva dana pre ubistva pratili pripadnici beogradskog centra DB-a, na čijem je čelu tada Milan Radonjić. Pet minuta pre ubistva naređeno im je da se povuku. Jedan pripadnik DB-a, koji nije čuo naredbu o povlačenju, svedočio je da na ulici gde je ubijen Ćuruvija video beli "golf 3“, identičan vozilu kojim su raspolagali pripadnici 9. odeljenja. Utvrđeno je da je na dan ubistva Ćuruvije za sporni "golf“ bio zadužen pripadnik beogradskog DB-a Ratko Romić. Kako su objavili mediji, Ratko Romić i nekadašnji pripadnik JSO-a Miroslav Kurak, koji su, prema iskazima, viđeni u Svetogorskoj ulici u vreme ubistva, trenutno su u bekstvu.

Ubistvo Slavka Ćuruvije najbolje pokazuje zloupotrebu Službe, ali i njenu moć, zbog koje do danas nije podignuta optužnica za to ubistvo, iako postoji dosta dokaza na osnovu kojih je jasno da su pripadnici DB-a umešani u ubistvo. Mnoge stvari bile su jasne novom rukovodstvu još 2001. godine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Tamo se nesporne stvari, da je tajno praćenje bilo dva dana, da prvi dan to nije uspelo, da je Radonjić bio nezadovoljan. Njih je Radonjić uveče zvao, ljutio se da nisu dobro uradili posao, da će sutradan da ih pohapsi, strelja i ne znam šta.

B92: Dobro, a šta je bilo sa Radonjićem, to je ono što se ne zna?

Zoran Mijatović: Ništa, Radonjić je dao nalog, on kaže da je njemu dao nalog Rade Marković i to tako se obrtalo u krug.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Bio sam učesnik jednog sastanka, koji je obavljen u prostoriji tadašnjeg načelnika Službe držane bezbednosti Srbije Gorana Petrovića, na kome su bili, pored ljudi iz Službe bezbednosti, ljudi iz Okružnog tužilaštva, gde je donet zaključak da se vrši privođenje Milana Radonjića i da se spremi krivična prijava. Ja ne znam šta se tu izdešavalo, na kraju je čitava priča svedena na to da je on predat Okružnom sudu, kao dopuna izveštaja krivične prijave, kojom je on bio obuhvaćen, vezano za Ibarsku magistralu.

B92: Od ubistva Ćuruvije se odustalo ili šta?

Zoran Stijović: Ne znam.

Milan Radonjić, tadašnji načelnik beogradskog centra DB-a, u međuvremenu je oslobođen i optužbe za učešće u ubistvu četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali. Dežurni u beogradskom centru DB-a na dan ubistva Ćuruvije, kao i u vreme zločina na Ibarskoj magistrali, bio je Cvjetin Milinković, koji je preminuo 2006. godine. Miroslav Marković, koji je potpisao tekst "Ćuruvija dočekao bombe“, radio je do nedavno u dokumentaciji Politike.

Dragan Hadži-Antić povukao se iz javnosti, bavi se zastupanjem interesa Kube u Srbiji i zajedno sa Urošem Šuvakovićem promoviše knjige Mirjane Marković.

Ona je pobegla iz zemlje neposredno pre ubistva Zorana Đinđića i pored toga što je protiv nje bila podneta krivična prijava kao inspiratora ubistva Ćuruvije. Tu prijavu podneo je brat Slavka Ćuruvije, Jovo Ćuruvija. Nikada nije saslušana. Danas živi u Rusiji, gde je dobili politički azil.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Ne možete vi da saslušavate lica kada je u pitanju neko krivično delo po nekoj političkoj vizuri. Pa da kažem: hajdemo mi sad lepo da krenemo od porodice Milošević, s druge strane da krenemo od predsednika SPS-a i ovde od predsednika ili potpredsednika JUL-a. A šta mislite da pozovemo Miru Marković, da ona kaže: šta je vama? I tako da se rastanemo. Ima nešto što je besmisleno...

B92: Pitanje je šta ćete vi nju da pitate?

Zoran Mijatović: Ima nešto... Pa, što god da je pitate, pa je l’ Vi očekujete da radite na slučaju Ćuruvija, pa prvo da pozovete Mirjanu Marković, da Vam ona kaže da nije... Neće da kaže: E pa, jesam, ma nisam znala. Ja rekla malo jače, a oni čuli...

B92: Ne, Vi ste rekli da ste stali do Radeta Markovića?

Zoran Mijatović: Znači, Rade Marković, pa sa njime itd, ali mi nismo još ni dobili nijedan podatak od svedoka, od ljudi koji su učestvovali, da to vodi prema Miri Marković. Mi smo išli onako kako to dozvoljava jedan ozbiljan posao, da dokažete da iza toga stoji nalogodavac, primera radi, Mira Marković. Možda stoji, možda ne stoji. Možda bi do nje došli, možda ne bi, ali ne zaboravite, Goran Petrović i ja to samo radimo devet meseci.

Mehanizam je i svim političkim ubistvima uvek bio isti. Služba državne bezbednosti prati i prisluškuje potencijalnu žrtvu, informacije o kretanju, kao i gde je ta osoba trenutno, javljaju šefovima Službe ili određenog odeljenja DB-а. Neposredno pre ubistva, šef operativcima na terenu naređuje da praćenje prekinu. Na taj način, operativci često ne znaju zašto nekoga prate, ali stalnim izveštavanjem gde je žrtva zapravo pripremaju teren za ubistvo, kada nastupaju pripadnici Jedinice za specijalne operacije. Po svemu sudeći, onaj koji izdaje naredbu operativcima da se praćenje prekine - zna i da sledi ubistvo, ali isto tako zna i ko je ubica.

...

Ceo transkript i video emisije možete pogledati ovde.