Da li je Đinđić mogao ostati živ?

On je vodio istragu o ubistvu premijera i autor je knjige „Otmice zemunskog klana“, a u Kažiprstu B92 govorio je o atmosferi koja je prethodila ubistvu Zorana Đinđića, a koja je počela kada su kriminalci želeli da naplate svoje zasluge za ulogu koju su odigrali 5. oktobra.

On je takođe pokušao i da objasni zašto samo ubistvo nije moglo biti sprečeno, kada se već saznalo da je život premijera u opasnosti.

Prema njegovim rečima, odmah nakon demokratskih promena 2000. došlo se do ideje, čiji je nosilac bio koministar policije Božo Prelević, da se formira specijalni tim koji bi istraživao sve nerasvetljene slučajeve, poput otmice Ivana Stambolića i ubistva Slavka Ćuruvije. Tim je bio, kako kaže Novaković, sastavljen od petnaestak mladih i perspektivnih policajaca, politički „neizvikanih“, a u opis njihovog posla spadalo je i sakupljanje informacija o kriminalnim klanovima. Od tog tima, podsetimo, nastao je POSKOK.

Tada se i saznalo da je među njima, u tom trenutku, bio najjači surčinski klan, odnosno, surčinsko-zemunski klan, u kom je istaknuta figura bio Ljubiša Buha Čume. On, kako objašnjava Novaković, postaje veoma važna karika 5. oktobra, jer je imao neke prijatelje, bliske tadašnjem DOS-u, zbog čega se nametnuo kao neka vrsta obezbeđenja tokom petooktobarskih dešavanja. Upravo je Čume spojio Milorada Ulemeka, komandanta JSO i Boška Buhu, koji je bio komandant policije u Beogradu.

Tada, 5. oktobra, nastavlja Novaković, napravljen je dogovor između kriminalaca i pripadnika opozicije da se klan neće mešati u „dešavanje naroda“. I tu nema ništa sporno, objašnjava ovaj penzionisani pukovnik policije, jer, kako kaže, sve države u nekim veoma važnim okolnostima angažuju kriminalne klanove da im pomognu, s tim da se s njima dogovori i koliko to košta. Nakon „obavljenog posla“ i isplate, oni se prave da se ne poznaju. Međutim, kod nas je situacija bila drugačija, što je dovelo do toga da mafija toliko ojača da ubije premijera.

USKOK je postao svestan toga da klan želi da naplati svoje usluge od 5. oktobra kada je u Francuskoj uhapšen Dušan Spasojević Šiptar za koga je, preko svojih veza, urgirao upravo Ljubiša Buha Čume. Na kraju je Spasojević i pušten, ali nedugo zatim dolazi do sukoba između njega i ostatka klana, čemu je kumovao Milorad Ulemek Legija, tadašnji komandant JSO, koji Buhu, kako smatra Novaković, nije voleo.

Buha je naime tada, naravno zahvaljujući naplati svojih „usluga“ iz 5. oktobra, ulazio u legalne poslove, poput gradnje puteva po Srbiji, što se ostatku klana nije dopadalao, a pogotovo Ulemeku. Kasnije je, podseća Novaković, došlo do otvorenog sukoba između surčinskog i zemunskog dela klana, odnosno nekoliko puta je pokušano ubistvo Ljubiše Buhe Čumeta.

POSKOK je takođe tokom svog rada otkrio i daje mafija imala spisak od pet-šet osoba čije otmice je organizovala i naplatila. Među otetim osobama su bili Vuk Bajrušević, brat žene Vlade Trefa, koji je takođe bio ubijen, Milija Babović, kao i Miroslav Mišković.

Ulemek je, prema saznanjima POSKOK-a, bio glavni prilikom sastavljanja spiskova, organizovanja otmica i kasnije uzimanja novca. Sve to je bilo tako dobro organizovano i smišljeno da su porodice otetih čak angažovale Ulemeka kao obezbeđenje, ne znajući naravno da on stoji iza svega. Na taj način je on imao insajderske informacije o prikupljanju novca, ali i o kontaktima porodice sa policijom.

Na pitanje zašto onda POSKOK, ako je imao sve te informacije pa i fotografije svih „zemunaca“, nije uspeo da spreči da premijer bude ubijen, Novaković kaže da je na to pitanje teško odgovoriti. Policija je, kako je objasnio, pratila sve članove klana, putem kartica mobilnih telefona, njihovih kontakata sa prijateljima, međutim, kada izvrše neku otmicu oni nestaju. Sakriju se, kako kaže, u svoje štekove, imaju lažne identitete i putne isprave i sklanjaju se iz zemlje dok se situacija ne smiri.

Važno je pomenuti, kako dodaje Novaković, da je neposredno pre ubistva Zorana Đinđića formirano Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal sa specijalnim tužiocem na čelu. Tada su uzete i ključne izjave od Ljubiše Buhe Čumeta, ali drugih članova zemunskog klana u tom trenutku nije bilo nigde. Oni su se tada sakrili i pritajili, a kasnije se ispostavilo, baš zbog toga što su pripremali ubistvo premijera.

Atentat je možda mogao biti sprečen da je policija bolje uradila istragu pokušaja atentata na Đinđića kod hale Limes, kada su članovi zemunskog klana hteli da ispale zolju na automobil u kom se vozio premijer. Međutim, sa Dejanom Milenkovićem Bagzijem, ta priča je otišla u drugom pravcu, ali i uplivom politike u policiju. Jedan od primera je to da su mnogi ljudi iz policije, koji su radili na rasvetljavanju ubistva premijera, bili sklonjeni kada je došla Koštuničina vlada. Među njima bio je i sam Novaković, koji za sebe kaže da je bio sklonjen na mesto načelnika za „četke i metle“.

Iako sada mnogi „ispiraju usta“ akcijom „Sablja“, koja je pokrenuta nakon ubistva premijera, prema ocenama Novakovića, ona je bila dobro organizovana, jer je policija za vreme vanrednog stanja mogla neometano da radi, bez pritisaka politike. Tada je dobila mnogo informacija i priznanja, među kojima je i ono najvažnije – od Zvezdana Jovanovića, koji je Novakoviću priznao da je pucao na premijera Đinđića i koji je objasnio tačno kakav je plan bio kod hale Limes, iako je sve to kasnije pred sudom negirao.