Obesmišljavanje demokratije

Prvi meseci rada novog saziva Narodne skupštine Srbije, nove vlade i uspostavljanje lokalnih vlasti mogu se svesti na planirano, dosledno obesmišljavanje i razgradnju ono malo demokratskih pomaka koje je Srbija ostvarila u poslednjih 20 godina. Fokus politike vladajuće koalicije je ostrašćeni, bezobzirni obračun s "petim oktobrom” i besprimerno jačanje partijske kontrole i uticaja u svim aspektima ekonomskog i društvenog života.

Fokus je na kompromitaciji političkog pluralizma i nametanju apsolutne vlasti "pobednika na izborima”. Pluralizam je demokratski mehanizam kojim svako društvo iskazuje, zbir interesa različitih društvenih grupa koji, predstavljeni i kroz različite političke partije, treba da koegzistiraju uz stalni dijalog i međusobno poštovanje. Otud je osnovni princip svakog stabilnog demokratskog sistema – kod nas nikad shvaćena i prihvaćena obaveza većine da poštuje i ozbiljno razmatra glas manjine. Kada toga nema, nema ni demokratije.

Danas se u Srbiji uspostavlja svojevrsni "jednopartijski pseudopluralizam” (san Mire Marković) u kome političke partije mogu u koaliciju svaka sa svakom u onoj kombinaciji koja im obezbeđuje optimalni pristup budžetu kao izbornom plenu. Nema ideologije, nema programskih razlika, postoji samo ugovor o parlamentarnoj većini koja treba da garantuje stabilnost dogovorne podele vlasti i resursa.

Izgleda da u ovom trenutku u Srbiji postoje samo dve stranke – LDP i DSS – koje ne mogu sa svima i sa kojima ti SVI ne žele da sarađuju. One su neprihvatljivi partneri zato što imaju, suštinski različite ali jasne političke programe koje žele da ostvare uz poštovanje pravne države i demokratskih procedura. (Ovde ne uzimam u obzir stranke manjina zbog njihovog specifičnog položaja u odnosu na vlast.) Imam utisak da deo problema sa kojima se danas suočava DS proizilazi i iz činjenice da se stranka ne snalazi izvan kluba "svako sa svakim” u kome je do sada uspešno učestvovala.

Istovremeno, unutar koalicije vodi se svojevrsna bitka za zasluge koja građanima treba da pokaže kojoj partiji treba da budu posebno zahvalni. SVE se svodi na pozicioniranje partija jer se na osnovu utiska o njihovoj snazi gradi baza za buduće izbore ali na osnovu te snage raspodeljuju se i javna preduzeća. Zakone koje je do sada skupština razmatrala i usvajala predložile su poslaničke grupe a ne vlada, a u ime predlagača govorili su predstavnici SNS-a! Ministri i ministarke dobre vesti saopštavaju ispred banera svojih stranaka a loše vesti ispred simbola vlade. Farsični prikaz uverenja da je partijska pripadnost važnija od svake koalicije videlo se na skupštinskoj sednici u kojoj je vlada odgovarala na poslanička pitanja. Ministri su za svoje odgovore dobijali aplauze samo članova svojih partija a ne i ostalih članica vladajuće koalicije!

Obesmišljavanje demokratije posebno je dramatično kroz nasilno „preslikavanje” republičke strukture vlasti na lokalne samouprave koje, osim što u osnovi ukida pojam samouprave, predstavlja i nezapamćeno, besprizorno podsmevanje demokratskim procedurama i volji građana. Ovaj proces je suština partizacije jer pre svega ima za cilj namirivanje lokalnih partijskih kadrova koji bi bili uskraćeni za svoj očekivani i naravno „zasluženi” deo lokalbudžetskog kolača ako bi vlast ostala samo na republičkom nivou. Ja ne znam nijednu demokratsku državu u kojoj se to radi kao što nažalost ne znam ni državu u kojoj bi slobodni, zakonima zaštićeni građani to trpeli bez ikakve reakcije.

Možda je pasivnost građana razumljiva kada im poruku o neizbežnosti prekomponovanja lokalnih vlasti saopštava predsednik vlade iz SPS-a dok iza njega, kao ministra policije, stoji adekvatno namrgođeni general žandarmerije. Istovremeno, da li je bilo ko iznenađen činjenicom da napad na lokalne samouprave podržava i stranka iz vladajuće koalicije koja navodno zagovara regionalizaciju, dakle posebnost delova Srbije koja se neizbežno iskazuje i kroz različite rezultate na lokalnim izborima? Ali, avaj, oni koji su verovali u poklon od hiljadu evra poverovali su i u obećanu departizaciju!

U ovom kontekstu za mene je posebno dramatično ćutanje organizacija civilnog društva, recimo Stalne konferencije gradova, ali i akademske javnosti koje bi morale da ukažu, ako ni na šta drugo, ono na opasno obesmišljavanje izbora, posebno lokalnih, kao osnovne demokratske procedure. Neizbežna i predvidiva posledica će biti još veća apstinencija na sledećim izborima. Ćutanje građana na izborima ne znači odobravanje. Naprotiv.