Transplantacija kao tabu

Punih osam godina u Srbiji nije urađena nijedna transplantacija srca, pišu danas Večernje novosti. Jetra se presađuje tek sporadično, a na transplantaciju rožnjače čeka se duže od pet godina. Nedeljno se presadi jedan bubreg, ali sa živog davaoca. I uprkos predostrožnosti i napretku medicine, od donatora se tako, ipak, pravi novi - bolesnik.

Glavni problem je nedostatak organa. Sa tim se suočava čitav svet, ali je kod nas donorstvo nešto od čega se još zazire, tabu tema u narodu, a kako tvrdi Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, i - među lekarima.

"Nemamo razvijenu mrežu donatora i nikada je nećemo ni imati, ako čekamo da nam propisi obezbede organe", kaže Milosavljević.

"Doktorima je najlakše da kažu - treba da se promeni zakon, a suština je da neki ne znaju da rade transplantacije i nikada neće ni znati, a neki neće da priznaju da nisu dovoljno edukovani. Zato sada intenzivnije radimo na edukaciji, dovodimo stručnjake iz sveta i šaljemo naše lekare na obuku. I već se između nekoliko ustanova formira zdrava konkurencija. To su 'Dedinje' i 'Kamenica', kada je reč o pripremama za program transplantacija srca, Institut za digestivne bolesti KCS, kada je u pitanju jetra, a i KC 'Novi Sad' pretenduje da bude jedan od centara za transplantaciju", kaže ministar.

Iako radna verzija Zakona o transplantacijama već godinama stoji u fioci, ni sada nema zakonskih prepreka za uzimanje organa pacijenata u stanju moždane smrti. Zakonom je predviđena prećutna saglasnost i potencijalni davalac je svako ko se unapred nije izjasnio da je izričito protiv doniranja organa. U praksi se, međutim traži i saglasnost porodice koja, najčešće, odbija i samu pomisao o doniranju organa.

"Obezbeđen je novac i svaka bolnica koja uradi transplantaciju može da bude sigurna da će za taj zahvat dobiti 40.000 evra iz kase zdravstvenog osiguranja. Nije tačno da u našem zdravstvu nema uslova za transplantacije: imamo ljude, aparate, prostor, ali u zdravstvenim ustanovama, nažalost, nema dovoljno stručnog izazova za ovaj program", kaže on.

"Pacijenti kojima je hitno neophodan organ imaju samo jedno rešenje - da odu u neki centar u inostranstvu, najčećše o svom trošku. U Srbiji ne mogu da dobiju organ iz inostranstva, jer mi nismo članovi Eurotransplant programa. Ako hoćemo u ovaj program, koji podrazumeva da dobijamo organe iz drugih zemalja i da ustupamo naše 'viškove', moramo da omasovimo davalaštvo", rekao je Milosavljević.