Đinđić tražio da se hitno reši status Kosova

Zahtev državnog vrha Srbije da pregovori o statusu Kosmeta počnu što pre učinio je aktuelnim zalaganje premijera Zorana Đinđića, koji je u pismima upućenim liderima Velike Britanije, Amerike i Rusije Toniju Bleru, Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu, još u februaru 2003. godine zatražio hitan razgovor o statusu pokrajine. Đinđić je u pismima upozorio da Kosovo klizi u nezavisnost, zatražio da razgovori o problemima u pokrajini počnu što pre i izneo svoj predlog - Kosovo treba podeliti.

U međuvremenu ništa se nije promenilo nabolje, Srbija je izgubila tri godine, a naš državni vrh, suočen sa činjenicom da najznačajnije zemlje u svetu žele nezavisno Kosovo, zatražio je hitan dijalog o statusu.

„Blic“ prenosi pisma premijera Đinđića preuzeta iz knjige Dobrice Ćosića „Kosovo“ koju su izdale „Večernje novosti“ 2004. godine. Pismo predsedniku Putinu

Poštovani gospodine predsedniče,

Uveren sam da Vam je poznata složena situacija na Balkanu: neobična država Bosne i Hercegovine, vrlo netipična Federacija Srbije i Crne Gore, potpuno otvoren problem uzajamnih odnosa Srbije i Kosova, nestabilna Makedonija, previše državnih eksperimenata na malom prostranstvu. Svaki nepravilni korak može da postavi pod ozbiljnu pretnju krhku stabilnost, koju smo dobili uz pomoć ogromnih napora i velikih žrtava. Čini mi se da međunarodna zajednica, po pitanju regularizacije problema Kosova, preti ogromnim rizikom da će napraviti veoma opasnu grešku. „Spontano“ organizovanje Kosova ka nezavisnosti, na odlučnoj zabrani Srbije i Jugoslavije da učestvuje i da utiče na događaje, vode ka vrlo eksplozivno opasnoj situaciji u skorijoj budućnosti.

Zato pretpostavljam da je došao momenat, posle tri i po godine prebivanja međunarodnih snaga na Kosovu, da se ozbiljno promisli koncepcija dugoročnog rešenja ove problematike. Fraze o tome da će o pitanju statusa Kosova da se odlučuje posle, potpuno su neubedljive jer se svakodnevno primaju rešenja koja po suštini prevazilaze konačni status, a baš u pravcu nezavisnosti. Po suštini ništa ne menja to što međunarodna zajednica insistira na tome da bi takvo nezavisno Kosovo ostalo u sastavu zajedničke države sa Srbijom. Ovim će, u formalnom smislu, biti sačuvan princip nenarušavanja granica, ali pri dvostrukom kažnjavanju Srbije. Prvo su joj oteli bilo kakav uticaj na Kosovu, a zatim su joj dali ulogu zatočenika sada već nezavisnog Kosova.

Naš predlog se sastoji u tome da se bez gubljenja vremena pristupi potražnji kompromisa koji bi bio prihvatljiv za obe strane, srpsku i albansku. Takvo rešenje je moguće, jer mi u Srbiji nismo namerili da ubeđujemo kosovske Albance da žive zajedno sa nama. Mi hoćemo da sačuvamo državni interes Srbije, da zaštitimo prava srpske zajednice na Kosovu i obezbedimo čuvanje naših spomenika, religije i kulture. To može da se učini pri punom uvažavanju albanske nacionalne zajednice, sve do deljenja Kosova, ako drugačije ne bude moguće. Cilj sadašnjeg ličnog obraćanja je moja molba Vama da iskoristite Vaš veliki međunarodni autoritet, da se problem Kosova pokrene sa mrtve tačke, u stranu dostignuća dugoročnog i stabilnog rešenja. U slučaju Vaše zainteresovanosti da dobijete podrobnije informacije o tome kako mi u Beogradu vidimo moguća rešenja za rešavanje statusa Kosova, ja sam na Vašem raspolaganju i vrlo sam rad bilo kojoj vrsti kontakta. Pismo premijeru Bleru

...Kao što možda znate, Kosovo polako stremi nezavisnosti. Nijedan ozbiljni alternativni koncept nije prodiskutovan u međunarodnoj zajednici. Većina svetskih lidera radije ne razmišlja o ovoj temi u nadi da će se rešenje samo prirodno pojaviti. Opšta, iako implicitna pretpostavka je da će kroz nekoliko godina kosovske institucije preuzeti najvažnije funkcije, uključujući garancije za prava etničkih manjina. To će se zvati multietničko Kosovo iako će broj nealbanaca biti zanemarljiv, ako ih uopšte bude. Oni koji su prognani iz svojih kuća ostaće zauvek beskućnici. De facto, nezavisnost Kosova verovatno neće postati formalno nezavisno i uslediće pritisak na Beograd i Prištinu da uđu u neku vrstu konfederacije. Naizgled, ovo je elegantno rešenje, ali je u stvari tempirana bomba.

Prvo, činjenica da Srbija, čija je Kosovo pokrajina, nema formalni uticaj na teritoriju, biće shvaćena kao poraz u srpskoj javnosti, a sledstveno i kao poraz demokratske reformske Vlade.

Drugo, održavanje takvog Kosova u fiktivnoj uniji sa Srbijom sprečiće Srbiju da se integriše u Evropu, pošto će onda integracija da zavisi od harmonizacije unutrašnjeg tržišta Srbije i Kosova i ovaj koncept je nemoguć. Ova dva scenarija pospešiće ekstremizam i oslabiti demokratske, proevropske snage sa dalekosežnim posledicama po stabilnost Srbije i čitavu regiju. Zamislite mogući sled događaja u BiH i Makedoniji!

Šta je rešenje? Na početku svim ovim pitanjima se mora pristupiti bez odlaganja i na odgovarajućem nivou. Bio bih Vam veoma zahvalan ako biste preduzeli inicijativu u ovom pravcu.

Izvestan broj opcija postoji o kojima se može razmišljati kao i kompromisu između interesa Srbije i albanskog stanovništva na Kosovu. Dozvolite da ovo bude samo tema za razmišljanje bez ulaženja u detalje.

Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u Federaciji BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu. Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju: više od pokrajine manje od federalne jedinice (po jugoslovenskom Ustavu bi imalo pravo na secesiju kao i Crna Gora). Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, bi se ugledala na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Podrazumeva se da će manjinska prava biti garantovana u enklavama/ili pojedincima na teritoriji sa administracijom druge nacije i da će verski objekti kulturni spomenici biti zaštićeni. Treća opcija u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije. Prema međunarodnim procenama napravljenim pre dve godine za vreme parlamentarnih izbora, pre dolaska međunarodnih snaga, Srbi su činili 18 odsto kosovskog stanovništva. Ovaj procenat trebalo bi biti usklađen na bazi imovinskih prava. Ove opcije trebalo bi da budu testirane korak po korak ostavljajući dovoljno vremena da se proveri njihova mogućnost implementacije. Međutim, trebalo bi da budemo dovoljno hrabri i da se suočimo sa najdramatičnijom opcijom - trećom.

G. premijeru,

Za nas, kao demokratsku Vladu koja se bavi teškim ekonomskim problemima i reformama, najgora opcija je da se stvari dese bez našeg učešća i sa našom objektivnom odgovornošću. Ovo je put koji sigurno vodi u krizu. Ako danas izbegnemo sutrašnje probleme, idemo putem oportunizma. Ovo odbijam. Kao što znam da ćete i Vi tako postupiti i kao što znam da ste hrabar i odlučan čovek, očekujem Vašu podršku i solidarnost, kao i uvek. Pismo predsedniku Bušu

...Prema Rezoluciji 1244, sve nadležnosti na Kosovu su oduzete od Srbije i predate međunarodnim snagama (KFOR i UNMIK). Ideja je bila da se tamo i tada normalizuje situacija, i posle nekoliko godina da se definiše konačan status koji bi bio neka vrsta kompromisa između Srbije (Jugoslavije) i kosovskih Albanaca. Kada pominjem konačno rešenje Rezolucija 1244 govori u prilog suštinske autonomije. Međutim, ono što se dešava tokom poslednje tri i po godine, ono što se i dalje dešava je de facto proces predavanja atributa suvereniteta kosovskim strukturama kao potencijalno nezavisnoj državi. Ni reči o kompromisu sa Srbijom, Jugoslavijom. Verovatno jedini „kompromis“ je da se dodatno poveća pritisak na Srbiju i Beograd i da se Kosovo gurne u zajedničku državu sa Srbijom. „Svako je zadovoljan“ - kao što kaže popularna poslovica.

Ali, ovo rešenje, iako izgleda elegantno tempirana je bomba. Ne samo da će da izazove eskalaciju ekstremizma u Srbiji i zasigurno poraziti reformske snage nego će takođe destabilizovati celu regiju Balkana, naročito Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, a verovatno i Srbiju (imajući u vidu centrifugalne tendencije u južnom i severnom delu pokrajine). Neka kompromisna rešenja, koja mogu da osiguraju stabilnost u regiji su moguća. Glavna prepreka u diskusijama povodom ovih rešenja je oportunizam međunarodne zajednice. Niko nije spreman da preuzme inicijativu i da razgovara o neprijatnim temama. Vaša Vlada i Vaša zemlja su nam glavni saveznici u ovom istorijskom zadatku. Pomogli ste nam da uspostavimo demokratiju u Srbiji. Pomozite nam da postavimo zdravu osnovu za budući razvoj. Hteli bismo da imate na umu činjenicu da potencijalni problem u vezi sa Kosovom postoji, da specifična kompromisna rešenja nisu još uzeta u obzir, i da rešenje koje se trenutno implementira odlaže problem, rizikujući njegovu eksploziju u budućnosti.