Autorski sporovi u zemlji Srbiji

Autorska prava su regulisana zakonom i poslednjih godina dosta se govori o toj oblasti, ali kad autori dođu u situaciju da se zbog zaštite svog dela obrate sudu – tada se otkriva da autorska prava u Srbiji još uvek nemaju prioritet. Autorske sporove u Beogradu rade dve sudije, u Novom Sadu jedan, a u ostalim Okružnim sudovima u Srbiji tokom godine dobiju možda jedan predmet iz te oblasti.

Sanja Lekić, sudija Okružnog suda u Beogradu kaže da je svaki slučaj specifičan i da se tokom 4 godine, koliko se bavi ovom materijom, retko dogodi da se ponovi oblast, a posebno vrsta povrede autorskog prava: "Mogu da kažem da se pojavljuje više tužbi vezanih za fotografije, a moja pretpostavka je da tu dolazi do nekog buđenja i udruživanja. Zatim, više je tužbi vezanih za prevode. Postupci traju od pola godine, kad su u pitanju ti najjednostavniji slučajevi, najduže traje predmet kome je tužba podneta 92 godine. A ako me pitate zašto traju dugo sudski postupci, to je mnogo dugačka priča koja je vezana kako za stanje u sudovima, loši uslovi, pre svega pitanje prostora, nemogućnost da sudija bude sam, pa do činjenice da smo mi najzad došli do kompjutera pre dve godine, a nismo dovoljno edukovani, a oni nisu povezani i ne možemo da pratimo predmete, zakone i ostale propise."

Predmeti vezani za autorske sporove najčešće zahtevaju veštačenje, što opet predstavlja problem, jer nema dovoljno registrovanih veštaka, lica koja su stručna za određenu oblast za koju sudija ne poseduje dovoljno znanja. Takođe, ne postoje ni jasni cenovnici za te usluge i činjenica je da su gotovo svi tužioci razočarani sudskim procesom, jer očekuju da će postupak ići brže i povoljnije po njih.

Likovni umetnik fotografije, Branislav Strugar, podneo je tužbu protiv naručioca fotografija za razglednice, koji je sebe potpisao kao autora: "Taj čovek nije čak ni poricao da je potpisao sebe umesto mene. Znači, nije bilo ničeg problematičnog. Pretpostavljam, da je stvar bila komplikovanija, da bi trajala i znatno duže, a ovako je to trajalo samo sedam i po godina. Ja sam za to vreme morao da snosim troškove, tokom procesa sam plaćao angažovanje veštaka. To je potpuno obeshrabrujuće za autora, jer šta se dešava kad meni ukradu samo jednu ili dve fotografije. Visina te naknade može da bude recimo 100 evra, i sad zamislite za 100 evra kolike troškove mora čovek da podnese i koliko vremena da izgubi."

Sudija Sanja Lekić kaže da čak ni u okviru pravosuđa ne postoji dovoljno svesti o tome koliko su autorska prava važna oblast: "Znači važna do te mere da dovodi i do pretnje nekakvim sankcijama državi ukoliko se ne prestane sa kršenjem autorskih prava. Naravno, smatram da svako treba da se bori za svoja prava i preko suda, ali ljudi treba da budu svesni da sud podleže svim pravilima kojima podležu i ostale strukture u ovoj tranzicionoj državi, tako da ne očekuju prebrzo da će se situacija u pravosuđu promeniti, jer neće."

Najveća greška koju autori prave je ta što ili ne sklapaju ugovore, ili ti ugovori nisu dovoljno precizni, pa daju mogućnost da se dosta toga dovodi u pitanje. Preporuka umetnicima je da se okrenu udruženjima jer je to način da obezbede stručnu pomoć i da se upoznaju sa svojim pravima.