Najmoćniji u medijima

1. Aleksandar Tijanić - Direktor RTS Aleksandar Tijanić jedno je od najprepoznatljivijih novinarskih imena u zemlji. Tokom sedamdesetih godina u NIN-u je sticao novinarsku afirmaciju, u narednoj deceniji se istakao kao urednik, a tokom devedestih godina ostvario je zapažene rezultate na TV „Politika“ i TV BK. Kontroverze, kakvih je njegova karijera prepuna, najčešće je sam proizvodio i brižljivo uzgajao. Njemu je u retorici dozvoljeno ono što drugima možda nije, a njegove mete su u podjednakoj meri i vlast i opozicija. Najviše uspeha imao je kao direktor TV „Politika“ i TV BK, a finalna misija mu je preuređenje RTS u javni servis.

2. Željko Mitrović - Najspretniji medijski mag kojeg je iznedrila Srbija. Brzo misli i još brže reaguje, glagoljiv kada se hvali i beskrupulozan kada je sa nekim u konfliktu. U njegovoj biografiji apostrofira se činjenica da je bio basista grupe „Oktobar 1864“, čime se signalizira njegovo „urbano poreklo“. Objašnjenje za uspeh Željka Mitrovića krije se u činjenici da je on preskočio „sredinu igre“, odnosno tranzicijske muke i gledaocima kroz patrijarhalnu folk vizuru ponudio modernizacijske blagodeti stečene bez velike muke. Posle 5. oktobra Mitrović se ekspresno odrekao JUL-a i pronašao zajednički jezik sa krilom DOS-a sklonog liberalnoj ekonomskoj ideji. Sada mu više niko ništa ne može.

3. Veselin Simonović - Glavni urednik „Blica“, trenutno najtiražnijeg dnevnog lista u Srbiji. Priču o nezavisnom novinarstvu u Srbiji moguće je, između ostalih, pratiti i kroz njegov novinarski put. Kao dopisnik „Borbe“ iz Ljubljane krajem osamdesetih na licu mesta je svedočio o rastakanju socijalističkog monolita. Kao urednik „Borbe“ i „Vremena“ u prvoj polovini devedesetih pokušavao je da pruži izbalansiranu sliku događaja, suprotstavljenu nacionalističkoj i ratnoj propagandi. Čvrstu opredeljenost za principe nezavisnog novinarstva Simonović je nastavio u „Blicu“. Uprkos brojnim pritiscima, nije odustao od modela objektivnih dnevnih novina namenjenih širokom sloju publike.

4. Dragan Đilas - Kao direktor Narodne kancelarije obznanio je svoje političke ambicije koje sežu do pozicije predsednika Vlade Srbije. Tokom prošle godine bio je akter najzapaljivijih političkih duela, prvo sa Aleksandrom Vučićem, a zatim sa Velimirom Ilićem. Đilas je još u studentskim danima bio aktivan kao novinar na Radiju B92, ali je u javnosti postao poznat kao jedan od vođa studentskih protesta 1992. godine. Bliskost sa aktuelnim predsednikom Srbije omogućila je njihovim protivnicima da Borisa Tadića okarakterišu kao političkog manekena, marketinški proizvod iza čije je spoljašnje privlačnosti teško pronaći adekvatan sadržaj. To baš i nije tačno. Marketinški stručnjak, a Đilas to jeste, zna tačne doze političkog sadržaja koje treba plasirati. Zato Tadić i pobeđuje.

5. Manojlo Vukotić - Glavni urednik „Večernjih novosti“ novinarski ugled stekao je u Tanjugu, ali su zlatni dani njegove karijere vezani za uređivanje „Borbe“ neposredno pred građanske ratove u Jugoslaviji, a pogotovo kada su ti sukobi i počeli. „Borba“ je tada bila jedini politički uravnoteženi forum suprotstavljen razarajućoj Miloševićevoj propagandnoj mašineriji. Iz tadašnje redakcije „Borbe“ potekli su brojni urednici privatnih medija. Vukotić je bio prvi glavni urednik „Blica“, zatim „Glasa javnosti“, da bi posle 5. oktobra došao na čelo „Novosti“ žestoko se protiveći da taj list bude prodat stranim izdavačkim kućama.

6. Veran Matić - Dugogodišnji čelnik Radija i TV B92 novinarsku karijeru je započeo na Studiju B. Nametnutu zabavljačku funkciju, za koju je imao dosta dara, vrlo brzo je zamenio pričom o ljudskim pravima. B92 je od Miloševićeve vlasti prepoznavan kao ključni neprijatelj u propagandnom ratu protiv opozicije, pa su se u najžešćim udarima trudili da im onemoguće rad. Zasluge za narod posle 5. oktobra nisu stigle na adresu B92. Zbog toga se osetio malo povređenim, jer u novoj podeli uloga nije imao povlašćen položaj u odnosu na, recimo, Željka Mitrovića. Nastavio je da sledi formulu urbanog medija, ali i da dodaje laganije sadržaje za širu publiku.

7. Srđan Šaper - U trenutku iskrenosti, Srđan Šaper je rekao da je mislio da će posle rada u grupi „Idoli“ tek stići velika dela. Danas je direktor predstavništva velike marketinške agencije „Meken Erikson“ za jugoistočnu Evropu. Svoju prepoznatljivost u javnosti Šaper retko koristi za medijsko prisustvo. Najčešće se nalazi u senci, ali se i ne trudi da umanjuje svoj uticaj. Blizak predsedniku Tadiću, ali mu nisu strane ni ostale srpske stranke demokratskog opredeljenja. Šteta je što Šaperu, kao višestruko dokazanom majstoru za imidž, nije dato više ingerencija za kreiranje slike o Srbiji.

8. Mario Husten - Najzaslužniji je što su medijski giganti „Sanoma“, „Gruner+Jahr“ i „Styria“ odlučili da se udruže na srpskom i jadranskom tržištu zajedno izdajući poznate magazine „Cosmopolitan“, „Elle“, „Story“, „Men’s Health“, „Lisa“, „Moje dete“ i još šest magazina. Mario Husten je u firmi „Gruner+Jahr“ počeo da radi 1994. godine kao asistent uprave za dnevne novine. Godine 1998. u okviru nemačke firme „Gruner+Jahr“ bio je zadužen za internacionalno poslovanje sa dnevnim novinama u Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i sa „Blicom“ u Srbiji. Februara 2004. godine prešao je na dužnost izvršnog potpredsednika gde je bio zadužen za kooperacije, licence i akvizicije.

9. Robert Čoban - U poslednjem talasu novinara koji su se afirmisali u omladinskoj i studentskoj štampi počivše SFRJ bio je i Robert Čoban. Kao urednik novosadskog studentskog lista „Indeks“, Čoban je bio proskribovan od tadašnje pokrajinske vrhuške i umesto u nezavisnoj štampi, što je logičan put za takvu biografiju, on se našao u carstvu žute štampe. Istina, Novi Sad je bio zahvalan centar za tu vrstu eksperimenta. Kao urednik „Sveta“, Robert Čoban je kreirao najtiražniji magazin u kojem je, kao što peva Jelena Karleuša, „ukus trača slađi od kolača“, a neoprezne javne ličnosti žrtve upornih paparaca. U novije vreme taj list je, ipak, malo umiveniji, jer su politički korektniji zbog plasmana na tržišta republika bivše Jugoslavije.

10. Radoslav Rodić - Vlasnik „Glasa javnosti“, „Kurira“ i „Stara“ je tu da pomogne zbog stvari od opšteg javnog interesa, ali će već narednog dana da se posvađa sa svima ukoliko misli da tako treba. Kao medijski magnat ovdašnjih tabloida, Rodić daje rudimentarni prilog protiv „zavere ćutanja“ koja prija svakoj garnituri vlasti.
Njegovi neprijatelji misle da je misionarsku ulogu toliko preigrao da je selektivno procenio šta predstavnici vlasti i pojedinci duguju njemu, a šta on duguje državi i pojedincima. Iz toga proističu i njegovi nesporazumi, što je dovelo i do ugrožavanja njegove fizičke bezbednosti.