Pad Lukašenka - kraj suverenosti "evropske Severne Koreje"?

Padom Lukašenka, ta nezavisnost se završava, piše za RT profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Vladivostoku Artom Lukin.

Čovek kojeg nazivaju poslednjim diktatorem Evrope, možda je blizu finala svoje „vladavina“ koja traje od 1994. godine.

Iako za sada prkosi ogromnim opozicionim skupovima i štrajkovima radnika, Lukašenko ne pokazuje nameru da ode i izgleda odlučno da se bori do kraja. Ipak, s obzirom na razmere protesta njegov eventualni odlazak deluje gotovo neizbežno.

Njegova jedina preostala nada sada je Moskva, koja bi vojnom silom i novcem mogla da pojača svoju moć. Lukašenko je tokom vikenda dva puta telefonom razgovarao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom koji je obećao "potrebnu pomoć".

Niko ne zna šta je Putinu na pameti. On je više puta demonstrirao, posebno na Krimu i u Siriji, svoju sposobnost da pokaže strateška iznenađenja.

Malo je verovatno da bi Putin direktno intervenisao u Belorusiji kako bi sačuvao Lukašenka na poziciji predsednika.

Lukašenko je ranije ponavljao da će Belorusiju približiti bliskoj integraciji sa "Majkom Rusijom“.Ipak, premeštanje ruskih trupa u Belorusiju nosi sve vrste rizika za Kremlj, poput masovnih zapadnih sankcija, navodi profesor Lukin za RT.

Ako Putin sada ne reaguje, Lukašenkov mandat mogao mi uskoro da bude završen.

EPA-EFE/ MARTIN DIVISEK

Međutim, Lukašenkovim odlaskom, može doći kraj i suverenosti Belorusije.

Pod Lukašenkom je Belorusija, prvi put u svojoj modernoj istoriji, razvila punopravnu državnost, iako sa despotskom nijansom.

Zahvaljujući Lukašenkovoj snažnoj vladavini, Belorusija je izbegla sudbinu drugih postsovjetskih suseda, poput Ukrajine, Moldavije i Gruzije, koji su izgubili delove teritorije i doživeli duge periode haosa i rata.

Lukašenkova Belorusija je evropska Severna Koreja, relativno mala i siromašna drržava, ali koja je uspela da izgradi od nule potpuno suverenu državnost u teškom geopolitičkom okruženju, piše Lukin.

Kako kaže, zahvaljujući Lukašenku, Belorusija može da se pridruži malobrojnoj grupi država koja su male, a imaju potpunu suverenost i neku vrstu moći te je upoređuje sa Irano, Izraelom i Severnom Korejom.

Više od četvrt veka, Lukašenko se uspešno opirao pokušajima zapada i Moskve da "integrišu" Belorusiju u ono što bi zapravo značilo gubitak nezavisnosti zemlje. Problem je naravno u tome što je Lukašenkov personalistički režim sada neodvojiv od beloruske države.

Nakon rušenja Lukašenkovog režima, najverovatniju budućnost Belorusije treba da apsorbuje 'Evropa', pri čemu će Varšava nastupiti kao stariji brat i čuvar Minska, smatra profesor Lukin.

Manje verovatni scenario je pod uticajem Putinove Rusije, nešto što je Lukašenko oduvek uskraćivao uprkos stalnim apelima na „bratske“ veze sa Moskvom.

Iako je ruski jezik i dalje preovlađujući jezik u Belorusiji, na kojem se naciji obraćaju i Lukašenko i opoziciona liderka Svetlana Tihanovskaja, podsticaj će biti ka Evropi, a dalje od Rusije.

Osnovni razlog je jednostavan: Belorusi su svesni životnog standarda zapadno i istočno od svojih glavnih granica, onih sa Poljskom i Ruskom Smolenskom regijom, sa poređenjem koje nije u korist Rusije.

Kada su izabrali Aleksandra Lukašenka za svog predvodnika, još 1994. godine, Belorusi su odlučili da imaju priliku za preokret tek 2020. godine.

Ako Belorusi dokrajče Lukašenka, „sruše“ njegovu državu i pridruže se Evropi, oni će doneti odluku, na bolje ili gore, za koju nikada neće imati šansu za promenu.