"Rat u Libiji postaje međunarodni"

Sada sve više poprima obeležja međunarodnog sukoba, piše portal Index.

Turski predsjednik Redžep Tajip Erdogan prošlog meseca najavio je da će poslati vojsku u Libiju na poziv Vlade nacionalnog jedinstva, što je ove nedelje i uradio. Snage za obuku libijske vojske već su raspoređene u zemlji.

Erdogan je prošlog meseca jasno dao do znanja i zašto vojno interveniše u Libiji kad je poručio da Turska neće mirno posmatrati kako plaćenici koje podržava Rusija pomažu Haftaru.

I zaista, kako javlja Vašington post pozivajući se na američke dužnosnike i libijske vojne zapovednike, u Libiji se u septembru prošle godine pojavilo više od 1000 ruskih plaćenika koji su svojim vojnim iskustvom i naprednim naoružanjem dramatično promenili ravnotežu snaga na bojištu, baš kad su Haftarove snage počele gubiti.

Moskva, doduše, baš kao i u Siriji i Ukrajini, poriče da ima ikakve veze s plaćenicima iz notorne Grupe Vagner. Zanimljivo je da je učestvovanje plaćenika u vojnim delatnostima ilegalno u Rusiji, za razliku od SAD-a.

Na drugoj strani turski vojnici i sirijski pobunjenici

GNA se onda obratila za pomoć Istanbulu koji je opskrbio njenu vojsku vojnim dronovima, oklopnim vozilima i vojnim savetnicima.

I Turska je sad na bojište poslala svoje plaćenike - oko 2000 sirijskih pobunjenika, javlja Gardijan, koji će se sad boriti za vladu u Tripoliju iako je poslednje područje Sirije pod kontrolom pobunjenika pod silovitim napadima ruskih, sirijskih i iranskih, odnosno proiranskih snaga.

A Erdogan je sad zapretio libijskom generalu Kalifi Haftaru, koji se bori protiv vlade koju Turska podržava, da će ga "naučiti lekciju" ako nastavi s napadima.

No, tko se zapravo bori protiv koga u Libiji?

Na jednoj strani je već spomenuti Haftar, koji je bio general u Gadafijevom režimu, ali se pridružio oružanoj pobuni u kojoj je, uz vazdušnu podršku NATO-a, Gadafi svrgnut i ubijen. U međuvremenu je postao najveći ratni vođa u rastrganoj i kaotičnoj zemlji u kojoj se različite frakcije već godinama bore za prevlast.

Sad je na čelu samoprozvane Libijske nacionalne vojske (LNA) koja je u aprilu prošle godine pokrenula veliku ofenzivu na Tripoli. Iako je ofenziva u početku bila munjevita i činilo se da će i Tripoli brzo pasti, druga strana krenula je u protivofanzivu. Uskoro je nastupila pat-pozicija, piše Index.

Suprotstavljene vlade u Tripoliju i Tobruku na istoku zemlje

EPA-EFE/ YANNIS KOLESIDIS

Devet meseci kasnije, LNA i oružane snage Vlade nacionalnog jedinstva (GNA) sklopile su prošle nedelje primirje, ali su ga vrlo brzo i prekršile, optužujući pritom jedna drugu. Ono što posebno zabrinjava, međutim, upravo je sve izraženija međunarodna dimenzija sukoba.

Haftar je u međuvremenu otišao u posetu Moskvi, nakon čega je poručio da će ipak poštivati prekid vatre iako nije potpisao sporazum o primirju.

Podsetimo, Libija ima dve suprotstavljene vlasti: međunarodno priznatu, ali prilično slabu vladu u Tripoliju (GNA) na čelu s premijerom Fajezom al-Saradžom i drugu u istočnom gradu Tobruku, povezanu s Haftarom, koja je u međuvremenu preuzela kontrolu nad većinom zemlje.

76-godišnji Haftar je dvojni američko-libijski državljanin koji je godinama živeo u Virginiji, gde je bio i saradnik CIA-e i 1996. pokrenuo prvi neuspješni ustanak protiv Gadafija. 2011. se ponovno vratio u Libiju, a ustanak je ovog puta bio uspešan.

No poslednjih godina promenio je stranu i udružio se s Moskvom u pokušaju preuzimanja čitave zemlje.

Osim pomoći u naoružanju, plaćenicima i diplomatskom lobiranju, Rusija je, kažu analitičari, štampala milijarde libijskih dinara za Haftara kako bi mogao plaćati svoje snage i kupovati vernost brojnih lokalnih plemena koje nije previše briga za vladu u Tripoliju ili Tobruku.

Haftara pomažu Rusija, Egipat, ali i Francuska, Turska, Katar i Italija

Haftara su finansijski, diplomatski i naoružanjem počele pomagati i Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), Jordan, Saudijska Arabija, ali i Francuska, koja je lani čak blokirala zajedničku izjavu EU-a kojom se traži od Haftara da prekine napad na Tripoli.

U julu su u bazi koju koristi LNA pronađeni i francuski projektili Javelin američke proizvodnje. UAE je također opskrbio LNA, među ostalim, dronovima kineske proizvodnje Wing Loong II i protvvazdušnom obranom Pancir 1 ruske proizvodnje.

GNA pak, osim Turske, podržavaju Katar i SAD, a u manjoj meri i Italija, koja se navodno boji da će joj Francuska, u slučaju smene vlasti, preoteti privilegiranu poziciju koju u Libiji ima italijanski naftni gigant ENI.

Osim geopolitike, i ideologija igra ulogu u ovoj mreži saveza. Vlada u Tripoliju je povezana s islamističkim milicijama, a Egipat, Saudijska Arabija i UAE strahuju da je povezana s njihovim neprijateljem, Muslimanskim bratstvom, dok se Haftar predstavlja kao sekularni vladar, po uzoru na egipatskog diktatora Abdela Fataha el-Sisija.

Iza inostranog uključivanja u sukob, stoje, naravno, geopolitički interesi većih i manjih sila, pri čemu su posebno značajna unosna nalazišta nafte i plina. Rusija se nada da će dobiti milijarde dolara vredne ugovore koje je izgubila kad je Gadafi svrgnut.

Iz današnje perspektive tragikomično zvuči činjenica da je formalno i dalje na snazi UN-ov embargo na uvoz oružja u ovu zemlju. Ovo je, nažalost, samo još jedna u nizu potvrda da UN više nema, ako je ikad i imao, nikakvu moć zaustavljanja oružanih sukoba, piše novinar Indexa.

Who controls what in #Libya? Take a look at my latest situation map. This time I've also added the population distribution of the UNEP. #ليبيا pic.twitter.com/u3fu3061eG

— Dzsihad Hadelli (@dhadelli) November 24, 2019

Berlin - poslednja prilika da se zaustavi međunarodni oružani sukob

No pravi krivac za trenutnu opasnu eskalaciju u Libiji je, tvrde mnogi analitičari, SAD. "Svetski policajac" je, nakon što je s Francuskom i Italijom vojno intervenisao kako bi zaštitio ugrožene civile od Gadafijeve vojske, uglavnom digao ruke od Libije.

Druge zemlje, od evropskih do bliskoistočnih, uključile su se vojno ili diplomatski, ali polako postaje očito da Rusija i Turska, baš kao i u Siriji, igraju odlučujuću ulogu.

Iako SAD službeno podržava vladu u Tripoliju, Tramp je slao dvostruke signale pa je tako čak u telefonskom razgovoru s Haftarom sugerisao da ima njegovu podršku, u skladu sa svojom već poznatom simpatijom prema vladarima "čvrste ruke".

Naravno, eskalacija rata mogla bi izazvati i eskalaciju migrantske krize. Libija je, uz Tursku, glavna zemlja kroz koju migranti i izbjeglice prolaze na putu za Evropu, ploveći i često se utapajući u derutnim čamcima.

Tramp i el-Sisi su prošlog meseca nakon razgovora poručili da "odbacuju stranu eksploataciju i slažu se da strane moraju poduzeti hitne korake kako bi razrešile konflikt pre nego u Libiji izgube kontrolu, a preuzmu je strani akteri".

Trenutno primirje i mirovna konferencija u Berlinu ove nedelje, koju će predvoditi nemačka kancelarka Angela Merkel, poslednja su prilika da se upravo to dogodi.