Kako sam u beogradskom prevozu platila upaljač 200 dinara

Utrčavam u šesnaesticu, zadnji red prazan - „loža“ samo za mene. Neki blesavi osmeh u uglu usana ne mogu da obuzdam posle dobrog društva na piću, ali možda mi je baš on obezbedio i kasnije sagovornike u autobusu. Na prvoj sledećoj stanici ulaze. S vrata skeniraju: levo-desno, i pravo kod mene.

„Je l’ mogu tu da sednem?“

Mala musava prilika predstavlja se kao Dževrija. Stvari vise na njoj, jakna je možda i za mene, dvaput veću od nje. Objašnjava mi da joj treba novac da skupi za Novu godinu, nešto da kupi sebi.

A ja baš i nisam nešto bolećiva prema prosjacima. Poznate su mi sve priče, kome i na šta odlazi novac. Koliko dnevno sakupe. Svesna sam, i višestruko od moje dnevnice, za koju se tumbam do posla pet puta nedeljno. Događalo mi se i da me grupa malih prosjaka gađa zemljom iz žardinjere i kamenjem kod Slavije kada bih rekla jednostavno da nemam novca, zaista imala sam u novčaniku još samo povratnu kartu do kuće.

Ali uhvatilo me je i to praznično ludilo. Kud se pozvala na Novu godinu? A i oči su joj nekako vesele. Latim se za novčanik, otvaram onaj rajsferšlus. Op, nisam računala baš toliko da dam, nemam sitnije, treba mi tačan iznos kasnije da dam vozaču. Glupo mi je sad, neka ide život.

Dajem joj 200 dinara.

Srećna je.

„Ideš u školu? Imaš li mamu i tatu? Da li te neko tera da prosiš?“, sada mi je već to njeno veselje priraslo srcu, ali sam se vratila u realnost iznam da treba i da se zabrinem što tako malo dete prosi i luta u ovo vreme.

Maši se za džep, a meni oči samo što ne ispadoše.

Svežanj novčanica.

„100, 200, 300...“, broji mala Dževrija. Stigli smo do nekoliko hiljada.

„Niko me ne tera. Što da idem u školu? Vidi koliko zaradim kad prosim.“

„Vidim matematički talenat u tebi. Moraš da ideš u školu, ne možeš na ulici da budeš stalno, ja sam ti sad dala jer si dete, ne verujem da bih ti dala velikoj. A za te pare možeš da kupiš sebi celu jaknu“, pametujem i mrmljam: „Doduše, pre bi trebalo ti meni da udeliš neki dinar.“

Kako smo se raspričale tako seda i njen drugar Dragan. Oboje, kaže, imaju po 9 godina, dok im ja drobim u prazno da moraju u školu. I onda još jednom doživljavam finansijski šok. Broji i on svoj svežanj, dok meni ostade u novčaniku 300 dinara. Taman za povratnu kartu da kupim u međugradskom.

„Treba da siđemo kod Najbolje pekare, koja je to stanica?“, pita me on.

„Misliš Skroz dobre? Sledeća, odmah sad.“

Mali Dragan spušta ruku s desne strane. Hoće ga večeras.

„Gle, nekom ispalo. Pedeset dinara, sto, sto dva’es... Evo ima i upaljač. Evo tebi“, sa osmehom mi ga gura u ruku i istrčavaju zajedno.