Erdoganove žrtve, "rasizam" i evropska bipolarnost

Taj način delanja u političkoj i društvenoj sferi je poslednjih godina postao glavna osobina turskog vladara Redžepa Tajipa Erdogana, koji je nizom manevara uspeo da sebi omogući i legitimizuje apsolutnu vlast u svojoj zemlji.

Njegovi principi tehnologije vlasti su iz godine u godinu bivali sve dramatičniji, a gotovo svako ko je imao da kaže reč protiv toga momentalno se našao na listi nepoželjnih, što je sa sobom nosilo posledice poput zatvaranja, progona, čak i oduzimanja državljanstava.

Kada ni sve to nije bilo dovoljno, Erdogan se usmerio i na “pozitivnu kampanju“ uoči predsedničkih izbora na kojima je praktično dobio status “sultana“ – obilazio je dijasporu, ali je nailazio i na otpor pojedinih evropskih zemlja, koje ga smatraju rušiocem evropskih vrednosti.

Na Erdoganovom putu ka uspostavljanju apsolutne vlasti našao se i fudbalski reprezentativac Nemačke Mesut Ozil, logično, čovek turskog porekla.

Getty Images

Jedna fotografija sa turskim vladarom je bila dovoljna da uskomeša duhove u Nemačkoj, državi koja ima bipolaran odnos prema Erdoganu.

Sa jedne strane ga kritikuje zbog rušenja demokratskih tekovina, a sa druge nužno zavisi od njegove dobre volje – njegova jedna reč može da uputi ka Evropi milione izbeglica sa Bliskog istoka koje su našle privremeni boravak u Turskoj, a sve uz “finansijsko aminovanje“ Evrope, pre svih Berlina, a potom i Brisela.

Uslovljena lošim rezultatom nacionalne selekcije na Mundijalu u Rusiji, nemačka javnost se obrušila na Ozila, okrivivši ga za taj neuspeh, a na sve to je “nakalemljena“ i sporna fotografija, iako je napravljena još u maju mesecu ove godine.

Rezultat toga je Ozilovo oproštajno pismo, u kojoj je optužio Fudbalski savez Nemačke za “rasizam“ i “nepoštovanje prema njegovim turskim korenima“.

Foto: Getty Images

U biti, to nužno ne mora da bude tačno – sasvim je jasno da je Ozil kroz godine odrastanja u Nemačkoj i igranja za fudbalsku reprezentaciju te zemlje imao praktično jednaka prava kao i svaki drugi državljanin Nemačke.

Takođe, rasizam je termin koji se prečesto koristi i to sve više u situacijama koje de fakto nemaju takvu suštinu, a suština reakcije “ponosnih Nemaca“ je da reprezentativac njihove zemlje ne bi trebalo da stoji ruku pod ruku sa političkom ličnošću koja ima toliko “putera na glavi“.

Ipak, da postoji ogromna razlika u vrednovanju evropskih vrednosti na Starom kontinentu, potvrđuje i činjenica da je Fudbalski savez Švajcarske stao u zaštitu etničkih Albanaca koji su “orlom“ provocirali igrače i navijače Srbije na Mundijalu.

Da fudbaleri i generalno sportisti nisu baš najedukovaniji u političkom i društvenom smislu potvrđuje i ponašanje reprezentativaca Hrvatske na dočeku u Zagrebu, kada su neki od njih uglas pevali numere proustaškog pevača Marka Perkovića Tompsona, koji je izgradio karijeru na slavljenju “paljenja Srbije“.

I u Ozilovom slučaju falilo je osećaja, koliko god on verovao da Erdogan predstavlja njegovu državu i njegov narod, taj isti “sultan“ se na najokrutniji mogući način obračunao sa najboljim turskim fudbalerom u istoriji te zemlje – Hakanom Šukurom.

On je 2011. godine izabran sa liste Erdoganove partije za poslanika, ali je dve godine kasnije napustio Partiju prava i pravde i “prešao“ na stranu Erdoganovog nekadašnjeg saradnika, a potom “krvnog neprijatelja“ imama Fetulaha Gulena.

Šukur je 2016. godine optužen za vređanje Erdogana na društvenim mrežama, a potom je i izdat nalog za njegovo hapšenje, da bi nepunu godinu kasnije napustio Tursku i živi u izgnanstvu u SAD, bez prava na imovinu u matičnoj državi.

Sa katastrofalnim posledicama suprostavljanja Erdoganovoj politici suočio se i košarkaš Enes Kanter, kome je oduzeto državljanstvo, takođe pod optužbom da je u vezi sa Gulenovim pokretom, optuženim za “pokušaj državnog udara“.

Spasoje Veselinović