"Naš sin je nastradao, direktor vršio pritisak da ćutimo"

U toj nesreći nastradao je i njegov kolega Milojko Ignjatović. I to je 20. incident u kome su poginuli ili povređeni radnici od kada se na čelu fabrike nalazi direktor Radoš Milovanović.

Otac Milovan, koji je i sam dugogodišnji radnik fabrike, i majka Nela gostovali su u emisiji “Život priča” na TV Prva.

Porodica nastradalog Milomira sada pokušava da dokaže da njihov sin i brat, kao i njihov kolega, nisu nastradali sopstvenom nepažnjom i greškom, već da u fabrici, već dugo godina, ne postoji adekvatna procedura zaštite na radu.

Milojko Ignjatović i Milomir Milivojević radili su u popodnevnoj smeni 14. jula prošle godine. Nekoliko minuta pre pola osam uveče prebacivali su burad sa tehnološkim otpadom iz magacina. Tu je bio još jedan kolega. Suknuo je plamen i za nekoliko sekundi Milojko i Milomir su gotovo potpuno izgoreli. Treći kolega uspeo je da pobegne i da se spase.

Dva dana posle nesreće Milojko je podlegao povredama. Milomir se borio 19 dana, ali ni njegov mladi organizam nije izdržao. Usled komplikacija umro je na VMA 3. avgusta 2017. Imao je 26 godina.

Samo dan pre toga u fabrici je izbio još jedan požar i opet su povređena dvojica kolega. Poslednji incident u fabrici u Lučanima dogodio se 17. januara ove godine. I opet su povređena dva radnika. Fabrika „Milan Blagojević namenska“ postoji od 1949. godine i u raznim incidentima poginulo je više od 30 radnika.

Screenshot/Prva

Tog 14. jula prošle godine otac i sin su radili u istoj, popodnevnoj smeni. Bili su zajedno na pauzi, posle koje se Milomir vratio na posao. Radio je u magacinu u kome se pretovara tehnološki otpad koji se donosi u burićima na elektrokolicima.

Ignjatović je dovezao burad sa tehnološkim otpadom na elektrokolicima i zamolio Milomira da mu pomogne da burad istovare. U trenutku kada su Milojko i Milomir spuštali prvo bure sa kolica na zemlju, dogodila se eksplozija.

Prema Milovanovim rečima, koje potvrđuju i brojna svedočenja kolega, do nesreće je došlo zato što je barutni otpad bio nepravilno uskladišten u kartonskim burićima, bez antistatik vreća. Burići su bili pretovareni i u njih je umesto dozvoljenih 25-30kg baruta tovareno i po 50-60kg. Usled dugotrajnog stajanja, iz baruta se izdvaja nitroglicerin, koji je veoma zapaljiv. Istovremeno, radnici nisu bili adekvatno obučeni – radili su u običnim majicama i pantalonama.

Posle nesreće, rukovodstvo fabrike nabavilo je radnicima adekvatna odela, uveden je video-nadzor, kartonski burići zamenjeni su prohromskim. U magacinu je, umesto dozvoljenih 450kg barutnog otpada, na dan nesreće bilo oko dve tone baruta. Kada je izbio požar, u najbližem hidrantu nije bilo vode.

Povređene Milojka i Milomira prvo su prevezli u Dom zdravlja u Lučanima, a odmah potom u bolnicu u Čačku.

“Umesto da odmah budu prebačeni u Beograd na VMA, iz nepoznatih razloga proveli su nekoliko sati u bolnici u Čačku. Za sve to vreme, niko od rukovodstva fabrike nije se pojavio u bolnici“, priča Milomirova majka Nela.

Sanitetskim vozilo povređeni su prebačeni u Beograd. Milojko Ignjatović umro je posle dva dana. Milomir, koji je prema rečima lekara bio lakše povređen, izdržao je 19 dana. Milivojevići pričaju da su tek po prijemu na VMA saznali da njihov sin ima povrede izazvane eksplozijom, a ne samo opekotine nastale od požara. Milomir je, osim opekotina, imao i povrede unutrašnjih organa.

Nakon nesreće policija je uzela izjave od svedoka, koji imaju gotovo istovetne tvrdnje o nepravilnostima. To, prema rečima advokata porodice Milivojević, Vladimira Todorića, upućuje na krivično delo, teško delo protiv opšte sigurnosti za koje je zaprećena kazna do 12 godina zatvora.

screenshot/Prva

Milovan i Nela tvrde da je posle Milomirove smrti direktor fabrike Radoš Milovanović počeo da vrši pritisak na porodicu na razne načine, kako bi im nametnuo pomoć fabrike i na taj način ih uslovio da ćute o uzroku smrti svog sina.

Naime, njihova ćerka Mirjana bila je zaposlena u jednoj lokalnoj firmi, a Milovanović je vršio pritisak na vlasnicu firme da je otpusti, kako bi je on zaposlio u fabrici, jer „tamo joj je mesto“.

Posle te dve nesreće u fabrici su dva puta bili i inspektori rada koji su vršili nadzor I na osnovu njihovog izveštaja podnet je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv poslodavca i odgovornog lica.

U izveštaju inspektora navodi se da je do “kolektivne povrede sa smrtnim ishodom” došlo jer nisu “preduzete mere bezbednosti I zdravlja na radu” I kao jedino odgovorno lice za to naveden je direktor fabrike Radoš Milovanović.

S druge strane, u izveštaju veštaka, kao uzrok nesreće, navode se potpuno drugačije činjenice. Veštak u svom nalazu kaže da je do eksplozije došlo zato što je iz neispravnog akumulatora elektro kolica curela kiselina koja je dovela do toga.

To se, kako tvrdi Milovan, radi po nalogu direktora Milovanovića, da bi se odgovornost za požar prebacila na odeljenje održavanja elektro vozila, u kome radi Milovan. Da bi on ili optužio svoje kolege ili odustao od postupka kako ih ne bi optužio.

O razmimoilaženju izveštaja Inspektorata rada i izveštaja veštaka govori i pravni zastupnik porodice Miliovojević, advokat Vladimir Todorić, koji potvrđuje da postoji sukob između ta dva izveštaja i da bi trebalo tražiti ne samo izuzeće veštaka, već i njegovu kivičnu odgovornost.