Seferi: Svi smo doživeli traumu, samo ne oni koji to podržavaju

Seferi je za B92.net pričao o problemima života na Kosovu za koje kaže da se gotovo i ne razlikuju od problema ljudi širom Balkana, o tome kako Srbi Tačija i Haradinaja smatraju za zločince, a ipak su ih podržali, kao i o šta bi predsednik Srbije Aleksandar Vučić mogao da izloži u najavljenom predlogu o Kosovu.

Osim toga, Seferi je odgovarao i na pitanja o podeli Kosova, ubistvu Olivera Ivanovića, Specijalnom sudu, ZSO, Dijalogu u Briselu i svim drugim temama aktuelnim na Kosovu.

Izjavili ste ranije da se Srbi i Albanci ne mrze kao što se to predstavlja? Kako ste rekli, reč je o “političkim incidentima“.

Albanci i Srbi imaju mnogo toga nerazjašnjenog. Sve manje ljudi govori jezik jedne ili druge nacije... Veoma je tužna prošlost tih međusobnih odnosa. Mržnja postoji i ona je vidljiva, ali ne vidim toliku spremnost ni Albanaca, ni Srba da se spremno uključe u izazivanje većih incidenata. Mislim da svako normalan ima potrebu da priča o prošlosti, ali je svako normalan i svestan da se geografija ne menja. Međutim, mnogi imaju otvorene rane i među Albancima i Srbima...
Do sada smo i od Beograda i od Prištine videli bavljenje politikom, a jedini trenuci kada su ljudi na Kosovu živeli bez problema jeste kada je bilo manje političkih događaja. Ipak, politika može da doprinese stvaranju trajne ideje pomirenja, a bez institucija i dogovora na visokom nivou ne mogu se praviti ni tenzija, ni mir.
Pored toga, primetio sam da mnogi Srbi imaju potrebu da pitaju nešto o Kosovu i uglavnom je sve što su čuli na nivou rekla-kazala. Od mojih prijatelja i rodbine koji su izgubili svoje najmilije nisam video mržnju, samo potrebu za pravdom i verujem da je u tom smislu lakše pričati sa nekim ko je doživeo rat, nego sa nekim ko je slušao o tome.
Svi zajedno treba da znamo - postoje dve opcije ovih odnosa: Jedna opcija su saradnja, poštovanje drugih, spremnost saslušati i pričati o tome šta je bilo i šta zapravo želimo da bude, međusobna izvinjenja, stvaranje atmosfere prijateljstva, izgradnja puteva, zajednički projekti, razmena studenata i profesionalaca... Druga opcija je rat. Nikome ne bih voleo da se dogodi ono što se svima nama događalo u prošlosti. Jedina realna opcija je ona prva, sve ostalo je samo gubljenje vremena.
Ali, naravno, kao što rat ima svoje protivnike, takođe ga ima i mir.

Šta biste istakli kao glavne probleme života na Kosovu? U medijima se često pominju visok stepen korupcije, nefunkcionisanje institucija...

Teško je identifikovati probleme jednog društva, a ne videti ih u nekom drugom društvu na Balkanu u sličnoj ili potpuno istoj formi. Verujem da je slika slična u celom regionu, ali na Kosovu je privreda slabija, zbog čega se razlika ipak malo vidi.
Unutrašnju sliku i probleme na Kosovu bih shvatio kao normalan proces događaja u formiranju društva, stvaranja institucija i navike poštovanja različitih mišljenja. Korupcija je problem, ali su svi saglasni da taj problem ne postoji samo na Kosovu, već u celom regionu... Korupcija je toliko zarasla u naša društva da joj se ne zna koren.

Idro Seferi. Foto: Screenshot

Kako Srbi žive na Kosovu? U jednom intervjuu istakli ste da je veliki problem to što Srbi ne mogu da se obrazuju u Prištini, nego moraju u Mitrovici.

Albanci i Srbi dele isti prostor, samo što su Srbi još uvek mislima negde drugde, a fizički žive u tom sistemu. Srbe na Kosovu sa svih strana gledaju kao na politički predmet i preko njih se često kreirala slika o celokupnim odnosima. Oni žive u otežanim okolnostima, u društvu u koje strahuju da se uključe, a od kojeg nemaju gde. Mislim da Albanci kao većina na Kosovu treba da pokrenu unutrašnji dijalog sa Srbima. To isto bi trebalo da urade i Srbi sa Albancima koji žive na jugu Srbije. Statusna pitanja su drugačiji proces od odnosa ljudi.

Haradinaj i Tači su za Srbe zločinci, a ipak su ih podržali za predsednika i premijera.

To zvuči paradoksalno, ali sve što se uradi na Balkanu je dosta paradoksalno. Ipak, mislim da je to normalan proces i ne vidim problem. Ljudi svuda očekuju boljitak i ne obaziru se na to ko će im taj boljitak doneti. Ne bi me čudilo da u nekim narednim parlamentarnim izborima ne bude glasanja po nacionalnoj osnovi, nego po idejama... Ali prerano je za to sad.

Mediji često kao zanimljiv podatak ističu da 78 odsto Srba nikada nije bilo na Kosovu, a da je velika većina protiv toga da Kosovo bude nezavisno.

To je pokazatelj da ljudi jednostavo imaju svoje probleme. Razumem da je za Albance i za Srbe to emotivno pitanje, ali verujem da bi rezultati takvih anketa bili zanimljivi na obe strane.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će na proleće izaći sa svojim predlogom rešenja za Kosovo. Najavio je ustupke, ali da mora i druga strana da načini ustupke... Šta to u praksi znači?

Opraštaj od statusa quo je dug i bolan proces... Konflikti su bili dugi, bilo ih je i pre i posle ratova, uz velika protivljenja svemu i bez jasnog procesa kojem se zna kraj. Trenutno se obe strane deklarišu da žele rešenje - prvo smo imali ideju da je važno pregovarati, ali samo o tehničkim pitanjima, pa se kasnije uključila i politika, jer ovo ipak nije samo tehnički spor. A koliko su jedna ili druga strana spremne za ustupke je pitanje čiji će odgovor biti poznat nakon predloga rešenja.
Mislim da će biti razmatrana sva pitanja - ona nisu tajna i o njima se javno priča. Cilj Kosova je članstvo u svim međunarodnim institucijama, formiranje Vojske Kosova, ali i članstvo u UN. Da li će se to desiti, da li će to biti deo dogovora ili jednostranih poteza... Šta god se ubuduće dogodi to zavisi od pregovora. Dobro je što se kao nikada ranije o svemu priča i stvara se mogućnost za buduće otvorenije ideje za rešavanje.

Kosovska Mitrovica. Foto: EPA / Ðorðe Saviæ

Ipak, dijalog u Briselu je obustavljen, i dalje nema Zajednice srpskih opština... Od čega to zavisi? Izjavili ste ranije da je realno očekivati “Brisel 2“.

Ideja jednog sveobuhvatnog sporazuma se čula na desetine puta do sada, što je nagoveštaj da će doći do sporazuma “Brisel 2“. Da li će se time rešiti i otvorena pitanja iz pretohodnog sporazuma, to tek treba da se vidi. Sve strane trenutno kažu da su zainteresovane za rešenje baš sada, a ne za deset godina ili za zamrznuti konflikt, pa treba poverovati da će do toga i doći. Zajednica srpskih opština je na Kosovu loše očekivana i sama ta ideja, kao i uslovljavanje Kosova oko demarkacije, učinilo je da ljudi delimično izgube poverenje u proces. Ono što je činjenica jeste da je Kosovo potpisalo taj sporazum i kad-tad će morati da priča o tome. Možda će se sve naći u tom sporazumu koji bi trebalo da usledi i koji bi zatvorio proces pregovora oko većine pitanja i omogućio početak rada na implementaciji dogovorenog. Treba pomenuti i to da je prvi sporazum, bez obzira na ono što je dogovoreno, bio prvi potpisani dokument između Albanaca i Srba. Ukoliko je moguće očekivati drugi u naredne dve godine, to bi moglo da označi početak nove ere koju nikada do sada nismo imali.

Da li će Kosovo postati član Uneska i Interpola? Srpski zvaničnici su to što nije postalo do sada član isticali kao veliku diplomatsku pobedu.

Ono što se očekuje i što će biti najteže definisati jeste ideja neometanja jednih i drugih ka napretku, tj. članstvu u međunarodnih organizacijama. Ako to bude dogovoreno u nekom paketu sve će ići lakše i biće moguće za Kosovo da budeo deo nekih važnih institucija. U suprotnom će takođe biti pokušaja, ali to onda zavisi od glasanja i veta.

Mislite li da je podela Kosova mogućnost?

Kosovo je proglasilo nezavisnost na svim delovima koje se nalaze unutar Kosova. To je stav i većine Albanaca. Ima problema oko severa i tu je dogovoreno da se ugase neke institucije koje Albanci vide kao paralelne. Međutim, zanimljivo je što se podela ne spominje samo sa jednog fronta. I dalje ostaje pitanje kako bi drugi reagovali na takvu mogućnost i da li postoji trenutak u kome je to moguće. Protivljenja takvoj ideji za sada su prevelika.

Rita Ora u Prištini na obeležavanju 10 godina nezavisnosti. Foto: EPA / Petrit Prenaj

Dosta su tenzije porasle u poslednjih mesec dana nakon ubistva Olivera Ivanovića, ali je zanimljivo da većina Srba, kako je to napisao novinar “Njujork tajmsa“ dok je bio u Mitrovici, “nije uperila prstom preko Ibra“.

Da se takvo ubistvo dogodilo pre par godina možda bi tako bilo. Između Srba i Albanaca i dalje postoje tenzije, sigurno ima i nekih problema oko kretanja u jednom ili drugom delu, ali su se realno tenzije smanjile kada je reč o etnički motivisanim slučajevima. Statistički je manje takvih slučajeva, što je važan pokazatelj. To je važno za celokupno Kosovo jer se time pokazuje da su ljudi svesniji i okrenutiji ka rešavanju, ka svojim životnim pitanjima.

Očekujete li dodatne tenzije na Kosovu zbog Specijalnog suda?

Svako suđenje za ratne zločine je bilo bolno uz dosta reakcija u regionu, a verujem da će takav slučaj delimično biti i na Kosovu. Ne očekujem da se te tenzije izliju među stanovništvom, ali ima nezadovoljstva i zbog ranijih grešaka sudova koji su se bavili ovim slučajevima. Problematično je mnogima i to što se sud često naziva “Sudom za zločine Albanaca“, a za albanske žrtve pravde nema. Kosovo je svakako preuzelo obaveze oko toga i vidi se za sada da će morati i da ih ispoštuje. Rešavanjem političkih problema verujem da će i zločini biti tema, kao i tema nestalih ljudi bez obzira na nacionalnost.

Deluje da ni Beograd ni Priština nisu ni posle 10 godina zainteresovani da naprave spisak žrtava. Kako ste jednom izjavili, “niko uopšte ne zna koliko je ljudi stradalo“.

Zna se zbog čega je došlo do ratova, zbog kakvih pobuda i zbog kojih želja svih strana. Sad vidimo da nismo mi jedini bili u takvim situacijama... Ono što je tu greška jeste što priča o prošlosti nije otvorena - niko neće to prvi da uradi. Ljudi su ubijani u svim zemljama i teritorijama bivše Jugoslavije, nad njima je vršena represija, neki su mobilisani na silu, žene su silovane, deca ubijena... Svi smo zajedno doživeli kolektivnu traumu, sem onih koji to podržavaju.
Najlakše je rešiti stvari nasiljem i to je bio pokušaj raspada cele bivše Jugoslavije.
Verujem da nije teško konstatovati šta se gde dogodilo i doći do imena priznatih žrtava. Bolje to nego ponašati se kao da se ništa nije dogodilo. Problem je u tome što nije mnogo vremena prošlo i gotovo da nijedna zemlja regiona nije doživela sopstvenu katarzu koja je veoma važna. Suočavanje sa prošlošću nije stvar identifikacije i upiranja prstom u nekoga - to je najbitnije za budućnost. Umesto toga često imamo teoretičare koje se bave genetskim poreklom naroda, prava na jednu ili drugu teritoriju... Bavimo se time da li je potrebno ili ne nešto što svet radi godinama unazad.

Visoki Deèani. Foto: EPA / Valdrin Xhemaj

Kako vidite Kosovo danas, deset godina od jednostranog proglašenja nezavisnosti?

Kosovo je jedina zemlja regiona čiji građani još uvek ne mogu da putuju nigde, što je užasno za sve koji tamo žive. Malo toga pozitivnog se dogodilo u dugoj istoriji života na Kosovu... Građani i dalje čekaju da se zbog političkih problema stvari srede i njihov život unapredi. Kosovari zaslužuju da imaju viznu liberalizaciju i taj osećaj jednakosti, a ne patnju zbog nečega za šta nisu krivi, niti su to izazvali.
Mislim da su odnosi sada mnogo drugačiji nego pre desetak godina. Međutim, u okolnostima u kojima nema mnogo političkog napretka teško je videti ubrzani ekonomski razvoj i to je jedan od problema sa kojima se Kosovo suočava.
Sa druge strane, vidim želju mladih ljudi - kreativne generacije koja dolazi i koja je u usponu, vidim pomake i uspehe u sportu, volju da se od ničega stvara život i da se u svemu vidi perspektiva. Drago mi je kad ulicama Prištine vidim tu energiju.
U odnosima sa Srbijom vidim veliku promenu, bez obzira na stalne prepreke, prepucavanja, na stalne tenzije i optužbe sa jedne ili druge strane. Ipak je tu neka vrsta komunikacije i priče. Vidim da postoje i potreba i volja da se ide dalje i dijalog se predstavlja kao dobrobit samih naroda, što je pozitivna stvar. Međutim, svi smo na Balkanu očekivali da će se naši životi brže vratiti u normalu i to ljudima svugde smeta.

Šta biste rekli na to kako će Kosovo izgledati u narednih 10 godina?

Verujem da će obe strane naći mogućnost i pokazati hrabrost za dogovor koji bi pružio priliku da se nadoknadi mnogo toga.
Za deset godina se nadam da će već postojati i deo auto-puta do Prištine i da će ljudi moći da se kreću brže i bez problema. Pre deset godina je bilo nezamisljivo zamisliti bilo kakvu komunikaciju, sada imamo jednu od većih trgovinskih razmena, privredne komore sarađuju, neke srpske firme i bolnice posluju lokalno na Kosovu... Osim toga, ima malo, ali ipak ima i robe sa Kosova koja se prodaje u Srbiji.
Verujem da će za deset godina biti onih koju su shvatili težinu svega što se dogodilo i koji su uspeli da nastave dalje uz uzajamo poštovanje i saosećanje. Verujem da ću do tada već snimati lepe priče o razmeni studenata, stručnjaka, umetnika i konstruktivnih iskustava.
Mnogi uvek sa nostalgijom pričaju o nekadašnjem životu u Jugoslaviji, ali onda su se dogodile užasne priče. Treba shvatiti da geografski i fizički nije moguće večno se izbegavati. Samo ukoliko se međusobno stvaraju dobri odnosi to znači da je unutar društava napravljen pomak i da se bolje živi.
Statusna pitanja su važna i treba ih rešavati, ali najvažnija je priča ljudi koji imaju realne potrebe.
Ko god uspe da na Balkanu da stvori duži mir i uslove za život taj je junak. Sada su druga vremena i zamrznut konflikt znači još čekanja. Verujem da može da se nađe rešenje i da se skloni mogućnost tenzija. U suprotnom, niko ne pobeđuje. Zato valja pružiti ruku pomirenja, jer to niko od nas nikada neće zaboraviti.

Slobodan Maričić