"Desnice uvis" – da li se čeka novi "slučaj Maksimović"?

Na beogradskim ulicama su ponovo viđeni nacistički simboli, bilo je mnogo “desnica podignutih uvis“, a kao organizatori skupa navedene su organizacije “Srpski carostavnik“ i “Srbska akcija – podvig i borba“.

Organizovan je i “kontramiting“, a sukob dveju strana je sprečio policijski kordon, usmeren ka protivnicima ideje o veličanju Nedića.

Podsetimo, nedavno je na beogradskom Trgu Republike organizovano i prikupljanje potpisa za podizanje spomenika Nediću, na štandu za kojim su stajali golobradi mladići.

Oba skupa su održana, iako je u Srbiji od 2009. godine na snazi Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja.

Tim pravnim aktom je zabranjena i upotreba neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.

“Propagandnim materijalom, simbolima i obeležjima iz stava 1. ovog člana smatraju se naročito: zastave, značke, oznake, crteži, grafiti, amblemi, fonografski zapisi, muzički sastavi, fotografije, parole, uniforme, ili delovi uniformi“, navodi se u Članu 6 Zakona.

Jedan od tih simbola je svakako “visoko podignuta desna ruka sa ispruženom šakom“, što su jasno pokazivale i fotografije državne agencije Tanjug, koja je izveštavala sa skupa održanog u nedelju.

Taj događaj je postao ključna tema dana u gotovo svim domaćim medijima, što otvara pitanje kome to ide u korist – da li služi svrsi koju su zacrtali poštovaoci lika i dela Milana Nedića, u pokušaju da se i u javnosti on rehabilituje ili davanjem medijske pažnje upozorava na rast fašističkih oblika ponašanja u javnom prostoru.

Foto: Tanjug, Sava Radovanoviæ

U pravnom smislu, proces po zahtevu za rehabilitaciju Nedića počeo je 2015. godine, sedam godina pošto su taj zahtev podnele organizacije Srpski liberalni savet i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, kao i porodica Nedić.

O posledicama koje može da izazove izjednačavanje fašističkih i komunističkih zločina govorio je i docent na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu Sveto Đurašković.

“Politička upotreba teorije totalitarizma u suštini potkopava evropski antifašistički konsenzus na kom je Evropa počivala posle II svetskog rata. Taj konsenzus je počivao na tome da su se antifašisti različitih usmerenja ujedinili protiv fašizma. Izjednačavanje zločina fašizma i komunizma implicira da je komunistički antifašizam lažan, jer su komunisti koristili antifašizam da bi dobili vlast i nametnuli nedemokratski režim. To je istina, ali ako anfašizmu oduzmemo komuniste, šta će onda preostati? Buržuji su uglavnom čekali da ih oslobode Amerikanci. Zapravo, osim u Poljskoj i delom u Francuskoj, činjenica je da su evropske antifašističke pokrete vodili i većinski popunjavali komunisti“, objasnio je Đurašković.

Po pokretanju postupka za rehabilitaciju Nedića, istoričarka Olga Manojlović Pintar sa Instituta za savremenu noviju srpsku istoriju rekla je za B92.net da ni za pristalice ni za protivnike tog postupka činjenice nisu sporne, već da je razlika “samo u načinu njihovog tumačenja“.

“Razlike su pre svega u generacijskom znanju i razumevanju. Generacije kojima ja pripadam, koje su imale podrobno istorijsko obrazovanje o Drugom svetskom ratu, sve ono što je najvažnije za ličnost i delatnost Milana Nedića, znaju njegovu ulogu u Drugom svetskom ratu uz pominjanje i njegove uloge u Prvom svetskom ratu. Mlađe generacije su verujem prilično neobaveštene i osim tih nekih opštih slika koje se formiraju kroz brojne blogove, forume, svrstavaju se u pristalice i protivnike bez nekog stvarnog znanja i istorijskih činjenica koje bi trebalo da poznaju“, rekla je ona.

Foto: Tanjug, Sava Radovanoviæ

Naučni saradnik tog instituta Aleksandar Stojanović je za B92.net pokušao da objasni korene “različitih shvatanja“ Nedićeve uloge za vreme nacističke okupacije Jugoslavije.

“On se prihvatio formiranja kolaboracionističke vlade u složenim istorijskim okolnostima sa ciljem da u izvesnoj meri zaštiti srpski narod od stradanja. Međutim, u toj vladi on je prekršio oblike saradnje dozvoljene međunarodnim pravom, svrstao se u mnogim elementima uz okupatora, uključio se u građanski rat, izvršeni su i zločini, maltretiranja dela stanovništva Srbije i to je nešto zbog čega bi njega osudio svaki sud. Nedić jeste bio kolaboracionista. On je bio svestan stanja i mogao je da da ostavku. Pojedini izvori navode da je šest puta nudio ostavke, čak pretio samoubistvom, ali prosto je ostajao zbog toga što iz njegove vizure i vizure njemu bliskih ljudi nije postojala pogodna ličnost koja bi ga zamenila i to bi ponovo aktuelizovalo pitanje da li treba da sa strane neko interveniše u Srbiji. To je bila njegova odbrana u tom smislu. I to su Nedićevi saradnici u emigraciji navodili, "da se Nedić povukao ko zna šta bi nas još snašlo". Ja kao naučnik ne mogu da pretpostavim, ali i Nemci su gledali da on ostane tu. Na te neke pretnje oni bi davali sitan ustupak, ali nikada nešto suštinski“, istakao je Stojanović.

Bez obzira na gotovo jednoglasne procene stručnjaka da Nedić ne bi trebalo da bude rehabilitovan, te da je njegov slučaj znatno drugačiji od slučaja četničkog vođe Draže Mihailovića, proces je i dalje u toku, a u Beogradu su u nedelju njegove pristalice palile sveće na mestu njegove pogibije.

“Čak i da su četnici oslobodili Beograd – i oni bi ga osudili“, rekao je Stojanović.

screenshot

Maksimović je pretučen 17. novembra 2000. godine – jedino što javnost i dalje zna je da su to uradili “navijači Rada“. Žrtva je tokom dvoipomesečne borbe za život odbijala da uperi prstom u napadače, govoreći da se “ti mladi ljudi ne hapse“.

Oni ni do danas nisu identifikovani, tako da se iznova postavlja pitanje da li i koliko nadležni organi obraćaju pažnju na problem širenja, upražnjavanja fašizma, kao i posledica koje su često katastrofalne i potom postaju tema za “zgražavanje javnosti“.

Zakonske regulative o tome postoje, ali je takođe pitanje da li policija i tužilaštvo reaguju onako kako je pravnim aktima propisano. Značajna odgovornost je i na obrazovnom sistemu, ali uz neminovno podsećanje na krilaticu da “sve polazi iz kuće“.

Spasoje Veselinović