"Smrti se ne plašim, hoću u Evropu"

Neki od njih tu su već godinama, a da bi ostvarili svoj cilj, rizikuju i život, piše “Dojče vele“.

Mohamed ima 12 godina. Dolazi iz oaze Imilčil u srcu planinskog masiva Atlas u Maroku. Selo je napustio jer je tako želela njegova majke.

„Mislila je da bi trebalo da odem do grada Nadora i da ću tamo već pronaći neki način da dođem do Evrope“, priča Mohamed za DW.

I on sam je mislio da će na drugu stranu Mediterana dospeti bez ikakvih problema. Ali on sada već četiri meseca živi na ulici, bez krova nad glavom. „Dobio sam upalu očiju jer spavam pored kontejnera za smeće.“

„Baš me briga što mogu da poginem“

Mohamed, kao i mnoga druga deca, još uvek nisu stigla ni do luke u Nadoru. Da bi mogli tamo, oni prosjače na semaforima. Nadaju se da će na taj način prikupiti novac za prevoz do susedne luke Beni Ansar, direktno na granici sa španskom enklavom Melilja. I da će tako konačno ispuniti svoj san o odlasku u Evropu.

Područje oko luke Beni Ansar centralno je mesto za tu decu. Ona tamo dočekuju kamione koji putuju ka Evropi – kače se za njih i tako rizikuju život. Mnogi i ne razmišljaju o tome da bi mogli da padnu pod točkove vozila.

Smrti se, kaže, ne plaši ni trinaestogodišnji Hamza. On je stigao iz Kenifre u centralnom Maroku i nepokolebljiv je u svojoj nameri da stigne u Evropu. Pokušavaće, kaže, sve dok mu to ne pođe za rukom:

„Baš me briga što mogu da poginem. Želim u Evropu jer će tamo da se brinu o meni. Tamo ću da pronađem zaštitu i podršku.“ Ali za Hamzu i drugu decu smrt nije jedina opasnost.

Seksualno zlostavljanje

„Amin“ je ime četrnaestogodišnjeg dečaka iz grada Zakura na jugoistoku Maroka. Svoje pravo ime nije hteo da otkrije. Već dve godine čeka na prevoz za Evropu.

Tiho, toliko tiho da ga se jedva može razumeti, priča o šokantnom nasilju na ulici.

„Već prve noći ovde su me napali, i fizički i seksualno zlostavljali“, priča on.

Detalje ne želi da iznosi – baš kao ni druga deca koja su doživela slično. Da bi zaboravila na to, mnoga deca se okreću drogama. Amin nam priča: „Od deteta koje je sanjalo odlasku u Evropu da bi pomoglo svojoj porodici, pretvorio sam se u zavisnika i beskućnika.“

Dok pada noć, desetine dece vraća se na ulice. Tamo provode noć. Da bi se međusobno zaštitili, formiraju male grupe, prema svom poreklu. Život u bedi

U gradu ima više od 300 dece koji samostalno žele da se dokopaju Evrope, kaže Aziz Katuf, generalni sekretar marokanskog društva za ljudska prava za region Nadora. Većina njih živi na ulicama, a samo neki su iznajmili sobe u četvrtima na periferiji grada.

Situacija je alarmantna, smatra Katuf. S obzirom na to da ta deca nemaju pristup sistemu zdravstvene zaštite, među njima se šire različite bolesti: „Deca žive od onoga što im daju dobronamerni ljudi. Osim toga, postoji i nekoliko inicijativa koje im dele odeću, ćebad, topli obrok. Te inicijative sada sprovode i kampanje s ciljem da se deca uključe u sistem obrazovanja.“

Pogrešna očekivanja u porodicama

Jedna od takvih inicijativa trudi se da se ta deca ponovo vrate svojim porodicama, i spasava ih od života na ulici.

Do sada je zbrinuto 25-oro dece, kaže Abdel Rahim Mubaraki, predstavnik nacionalnog saveza humanitarnih inicijative iz Nadora. Osim toga, oni organizuju i kampanje za podizanje svesti te dece i njihovih porodica kada je reč o odlasku u Evropu. Takođe razgovaraju a njima i o opasnostima koje vrebaju na teškom putovanju. „Tako će“, kaže Mubaraki, „mnoga druga deca odustati od puta ili bar dobro promisliti pre nego što krenu ka Evropi“

Ali, čim se među decom pročuje da je neko uspeo da se dokopa Evrope, ona ponovo postaju lažno samouverena, i misle da će i njima to jednom na kraju uspeti.