Matić: Sprovodimo ciljeve održivog razvoja

Fond B92 se već 13 godina bavi humanitarnim radom. Šta su vam bili najveći izazovi?

VERAN MATIĆ: Izazova je bilo puno i deo njih se menjao vremenom, a deo je ostao do danas. Kada živite i radite ovaj posao u siromašnom društvu, najčešće morate da se upravljate priortetima, zanemarujući strateško planiranje. Onda često kompenzujete aktivnostima ono što bi regularnim putem morala da uradi država tj. institucije, tako da dolazi do mešanja uloga. Zato je teško profilisati rad i ulogu fondacije. Sa druge strane, državne insitucije se navikavaju na ovakvu situaciju i nešto što bi trebalo da bude privremeno stanje postaje trajna realnost. Iako postoje takva očekivanja, nije stvorena opštedruštvena klima koja bi omogućila pozitivnu atmosferu za dobročinstva. Ne postoji, na primer, olakšavajuća regulativa za realizaciju projekata. Umesto da se stvara stimulišuća, podsticajna državna i društvena praksa, kako bi se maksimizovao doprinos filantropa, kompanija, građana, postoji stalna podozrivost da ne dođe do neke zloupotrebe.

Najviše nedostaje sistemska izgradnja humanijeg društva, društva solidarnosti, kroz obrazovni sistem, kroz intenzivniji razvoj kulture davanja na svim nivoima, podsticanje inovativnosti u ovoj oblasti.

Za mene lično, izazovi su svakodnevni. Kada priđem čoveku koji pretura po kontejneru tražeći hranu, kako bih mu pomogao, izazov je kako pobediti osećaj sopstvenog srama, i kako se suočiti i sa njegovim sramom zbog onoga što mora da radi da bi preživeo. Svi se moramo suočiti sa tim sramom, nadvladati ga, da bismo jedni drugima pomogli.

- Prema vašem iskustvu u kojim oblastima ili kojim grupama je potrebna najveća pomoć?

VERAN MATIĆ: Najstarijima i najmlađima. Nekako su oni prioriteti. Ali svakako i čitavim sektorima, prosveti i zdravstvu, ili čitavim društvenim grupama, kao što je ženska populacija. U najrazvijenijim zemljama oblasti školstva i zdravstva u velikoj meri se razvijaju upravo zahvaljujući filantropskim aktivnostima i društveno odgovornom poslovanju.

Kod nas dobijam utisak da je ulaganje u ove oblasti incidentno, parcijalno, ad hoc, a ne sistemsko, na dugi rok, sa jasnim ciljevima. Konstantno ste stavljeni pred izbor da li ćete prvo izgraditi mokri čvor da ne bude poljskih toaleta u školama, ili ćete uložiti u modernizaciju nastave i učila koja omogućavaju znanja za savremen život i budućnost. Često imamo problema sa nedostatkom relevantnih podataka koji bi nam omogućili da napravimo efikasne planove i akcije, pa moramo sami da obavimo i taj deo priprema za akcije. Podaci o nasilju nad ženama, na primer, i dan-danas nisu sistematizovani, bar ne od strane državnih institucija koje bi trebalo da se bave iskorenjivanjem ovog problema. U poslednjih 15 godina izgradili smo i opremili sedam sigurnih kuća širom Srbije, a zatim i pokrenuli projekat „ONAsnaživanje“ koji nastoji da ženama koje su preživele nasilje pruži šansu da postanu ekonomski nezavisne od nasilnika, pokrenu svoj posao ili nađu bolji. Vrlo je teško pripremiti i izvoditi akciju ovakog obima ako ne možete od nadležnih da dobijete pouzdane podatke o npr. broju žena koje su uspešno izašle iz situacije nasilja i spremne su da se posvete osiguravanju egzistencije za sebe i svoju decu.

- Kakvi su rezultati vaše kampanje „Bitka za bebe“ i kasnijih kampanja u zdravstvu?

VERAN MATIĆ: Nastojimo da imamo sistemski pristup, pa smo tako sve zdravstvene institucije opskrbili opremom koja je važna za preživljavanje prevremeno rođenih beba, kao i onih sa zdravstvenim problemima odmah po rođenju. Time se smanjila smrtnost beba u ovoj fazi razvoja (pre početka akcije Bitka za bebe, u 2011. taj procenat iznosio je poražavajućih 57,84%, ali je nakon akcije, u 2012, smanjen na 44,27%). Kroz akciju Bitka za bebe prikupljeno je skoro 2,5 miliona evra sredstava i nabavljeno je 215 inkubatora za skoro 50 zdravstvenih ustanova u 40 gradova Srbije.

Potom smo opskrbili preko 80 odsto porodilišta svom neophodnom opremom kako bismo pomogli svoj deci i zdravstvenim radnicima u tim prvim danima dečjih života. Tokom Bitke za porodilišta prikupljeno je oko 3 miliona evra za nabavku razne medicinske opreme za sedamdeset zdravstvenih ustanova u Srbiji koje se bave zdravljem majki i beba (porodilišta, dečje klinike i domovi zdravlja). Kompletno smo novom opremom opremili 40 porodilišta, a do potpune „pobede” preostalo je da opremimo još 12. Imali smo i niz pojedinačnih akcija, kao što je obnavljanje pojedinih segmenata Urgentnog centra. Za sam Urgentni centar i druge velike klinike u sklopu Kliničkog centra Srbije (neurohirurgija, pulmologija, endokrinologija…) tokom nekoliko godina prikupljeno je preko 600.000 evra za nabavku najsavremenije opreme, a u rekonstrukciju delova Urgentnog centra uloženo je oko 200.000 evra.

U ovoj oblasti ima puno posla, a nedostaje neki sveobuhvatni pregled stanja i potreba, a potom društveni dogovor o tome na koji način će se rešavati problemi, unapređivati kapacitet na duži rok. Onda bismo i mi iz pojedinih fondacija mogli da se opredelimo i preuzmemo deo posla. Valja naglasiti da nije dovoljno samo nabaviti najbolju opremu. Mudra izreka naroda Volofa (Senegal) glasi: „Čovek je čoveku lek”. Ljudski odnosi, uzajamnosti, dopunjavanje i solidarnost bitni su sastavni deo ljudskog bića, i moramo ih afirmisati kao deo neophodnog procesa ozdravljenja građana i društva.

- Kako ocenjujete spremnost građana i posebno kompanija da učestvuju u humanitarnim projektima?

VERAN MATIĆ: Građani su uvek spremni, ali morate na pravi način da ih upoznate sa važnošću određene aktivnosti i rezultatima koje želite da postignete. Najbolje je kada je moguće povezati i njih same ili njihove bližnje sa potrebama za koje se očekuje njihovo učešće. Ključna je uloga medija u promovisanju rezultata filantropskog delovanja, u izveštavanju šta je to dobro učinjeno za lokalne zajednice uz pomoć novca i aktivnosti društveno odgovornih aktera i organizacija kao što je naša. Naravno, važno je čuvati i unapređivati kredibilitet fondacija kako bi se ojačalo poverenje u to da će sredstva biti iskorišćena na pravi način.

Krajem devedestih godina, proglašen sam na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu za mladog globalnog lidera za budućnost. Imao sam prilike da se upoznam sa vrhom svetskog biznisa i politike. Upravo na tom mestu, Kofi Anan je promovisao Global Compact, opšti, globalni ugovor zaključen između UN i glavnih globalnih kompanija. Globalni ugovor sadržao je devet načela u vezi sa ljudskim pravima: „Potpisnici se obavezuju da će poštovati i podsticati ljudska prava u okviru svog uticaja… kako bi se uverili da njihove fabrike nisu sukrivci bilo koje povrede čoveka”. Načela od 3. do 6. odnose se na tržište rada: „Kompanije se obavezuju da će poštovati slobodu udruživanja i stvarno priznati kolektivno pravo zaposlenika na pregovaranje… ukloniti svaki oblik prisilnog i robovskog rada… ukinuti rad dece… ukloniti nejednakost u zapošljavanju i radu”. Zaštita okoline je u postulatima od 7. do 9: „Kompanije potpisnice obećavaju da će se oprezno upustiti u sve aktivnosti koje bi mogle da izmene čovekovu okolinu… podsticaće uspostavljanje veće odgovornosti prema okolini i prirodi… pomagati otkrivanje i širenje tehnologija koje olakšavaju zaštitu okoline.” Usledio je petominutni pljesak. Veliki broj globalnih igrača potpisao je učešće u globalnom dogovoru. Međutim, nije bilo nekog uočljivijeg pomaka, upravo obrnuto, imamo veliki broj primera direktnog drastičnog kršenja ugovora od strane potpisnica širom sveta. Kada je 2004. Kofi Anan ponovo okupio potpisnice da se razmotri prvih pet godina, predložio je određen oblik monitoringa, tela za nadzor zaduženog da proverava i potvrđuje poštuje li se ugovor i u kojoj meri. Predlog je jednoglasno odbijen. I tu je ključ problema koji moramo rešiti, ne samo kako obavezati na poštovanje određenih temeljnih principa, već i kako efikasno kontrolisati. To je čest slučaj i sa našim zakonima, kojima nedostaje sistem koji će omogućiti na najbolji mogući način realizaciju.

Foto: Nebojša Babiæ

- Da li i na koji način bi mogao da se olakša rad humanitarnih fondacija i da li ima prostora za podsticaje ili za poreske olakšice?

VERAN MATIĆ: U Privrednoj komori Srbije pokrenuli smo Centar za društveno odgovorno poslovanje, u kojem smo okupili najaktivnije fondacije, fondove i nevladine organizacije koje se bave CSR i pitanjima filantropije, kao i naše kompanije koje se bave uspešno CSR-om, kako bismo razmotrili šta je sve potrebno uraditi u oblasti regulative i prakse da bi se otklonile prepreke, da bi se stvorila prijateljska situacija za sve koji žele da se bave dobročinstvima i društveno odgovornim poslovanjem, akcijama i unutar kompanija i kompanija prema zajednici. Otvorili smo dijalog na te teme sa predstavnicima državnih institucija i očekujem da napravimo zajednički plan kako da u narednih nekoliko godina stvorima vrlo podsticajnu klimu, da direktno utičemo na povećanje aktivnosti u ovoj oblasti. Srbija je, kada je reč o CSR aktivnostima, na jednoj od globalnih lista negde oko 130 mesta što je poražavajuće, čak i ako se uzme u obzir da očigledno postoje neki metodološki problemi u pravljenju ove liste. Svakako treba i u ovoj oblasti da se sa istom strašću uključe svi relevatni za ovu temu kako bi bili na neki način opsednuti poboljšanjima u ovoj sferi, pa i na ovakvim listama, bar isto onoliko kao što se to radi sa Duing biznis listom kada je reč o uslovima za investiranje u Srbiji. I ovo je isto toliko važno za investiranje sredstava ali i dobrote, pozitivne energije u stvaranje bolje i plemenitije zajednice, sa direktnijim uticajem na težnju ka boljem u nama i boljem za zajednicu. Ka srećnijem i uspešnijem društvu i pojedincima.

- Najnovija akcija je „Bitka za znanje“. U kojoj meri su obrazovanje i ulaganje u obrzovanje u Srbiji potcenjeni? Na koji način građani i privatne (nedržavne) institucije mogu da pomognu u poboljšanju obrazovanja?

VERAN MATIĆ: Fond B92 više od 10 godina nastoji da obogati sistem obrazovanja – najpre kroz Slobodnu zonu junior, koja je kroz obuku nastavnika građanskog vaspitanja uspešno uvela film kao alat u nastavu, a sada i kroz Bitku za znanje. Sa Juniorom smo ušli u sve srednje škole u Srbiji, i u više od polovine osnovnih, sa kompilacijama kratkih dokumentarnih i igranih filmova i priručnicima za njihovo korišćenje u nastavi. Više od 1.200 obučenih nastavnika i dan-danas koristi ove materijale, ne samo za nastavu građanskog, već i u nastavi istorije, sociologije, psihologije...

U ovoj najnovijoj akciji, imamo za cilj da svaka škola dobije mBot robote koji će kao učilo pomoći u edukaciji nastavnika za nastavu informatike i robotike, ali i učenicima da demistifikuju robotiku i informatiku, naprave prve korake u programiranju kroz nastavu, zabavu, ali i takmičenja koja redovno organizujemo. Za manje od godinu dana, koliko traje akcija, opremili smo 401 osnovnu školu ovim edukativnim robotima, 596 nastavnika je prošlo obuku za njihovo korišćenje u nastavi, a sa 2.005 mBotova sada programiranje uči oko 100.000 osnovaca. Kada vidite koliko deca brzo kapiraju i uče kad dobiju mogućnosti da koriste savremena učila, kako veomo brzo počinju da rade projekte kako bi pomogli zajednici, kako bi unapredili kvalitet života, ojačali vrednosti, onda vidite koliki je greh što je to zapostavljeno u našim školama i što to nije prioritet ovog društva, koliko je šansi propušteno. Osavremenjivanje obrazovanja i davanje iste šanse svoj deci da ovladaju znanjima koja će im omogućiti da budu ravnopravni građani, sa najvećim mogućim šansama za napredak u obrazovanju, za posao i egzistenciju, mora biti prioritet sa kontiuitetom u budućnosti, potrebna nam je čak opsednutost tim procesimsa. Posle toga će sve biti lakše i za filantropiju, dobročinstvo, za pitanja nataliteta.