Slučaj "Katalonija": Šta je mogao da uradi Brisel, a nije?

Ali šta uopšte može da se uradi po međunarodnom pravu, pita Dojče vele, a odgovara profesor međunarodnih odnosa i upravljanja i član trusta mozgova „Centar za studije evropske politike“ Stiven Blokmans.

“Moramo razlikovati stvari. S jedne strane, radi se o teritorijalnoj nepovredivosti i identitetu same španske države, koja je ugovorima EU (član 4, druga rečenica) zaštićena od uplitanja i napada. Zbog toga je Komisija izjavila da se neće mešati u unutrašnje poslove Španije, jer je u svakom slučaju u pitanju ustavni poredak te zemlje“, navodi Blokmans.

Upitan šta znači ta klauzula u ugovorima EU za pokret nezavisnosti poput katalonskog, kaže da prema međunarodnom pravu niko nema pravo na otcepljenje, na odvajanje od države.

“To je moguće samo ako postoji zajednički sporazum o takvom procesu. Tako nešto ne postoji između Madrida i Barselone. Na međunarodnom nivou, bilo kakvo jednostrano proglašenje nezavisnosti Katalonije ne bi priznala ni Španija, niti bilo koja država u svetu“, ističe Blokmans.

On je uporedio situaciju u Kataloniji sa Škotskom i istakao da je glasanje koje je održano 2014. godine učinjeno u potpunoj saglasnosti sa Londonom.

“Vlada Dejvida Kamerona dala je do znanja da bi London i ostatak Ujedinjenog Kraljevstva poštovali ishod referenduma, čak i ako bi to značilo nezavisnost Škotske. Inače, Tereza Mej je u međuvremenu povukla tu odluku vlade“, dodaje Blokmans.

Osvrnuo se i na nasilje koje je viđeno na referendumski dan u Kataloniji.

“Bile su to brutalne slike i moglo bi se reći da su prava ljudi tamo bila povređena. Međutim, mora se znati i to da su oni svesno hteli da učestvuju na nezakonitom referendumu i da su morali da znaju da će ih policija u tome sprečiti. Ovde stoga može biti reči o nesrazmernoj upotrebi policije, ali Katalonci koriste taj argument da delimično legitimišu svoj poziv za nezavisnost: 'Pogledajte šta Madrid radi s nama, ovo je čista represija...' Član 2 Ugovora EU predviđa da se manjine i ljudska prava moraju zaštititi. A ovde bi se moglo tvrditi da bi Komisija morala da preduzme mere ako država članica krši ta prava. Bilo bi bolje kada bi taj zadatak poverila nekoj međunarodnoj ličnosti ili organizaciji. Može na primer da uključi Venecijansku komisiju Saveta Evrope u kojoj su ugledni stručnjaci koji istražuju takva pitanja, a oni bi mogli da imenuju posrednika – nekoga ko poznaje međunarodno pravo“, dodaje Blokmans.

Ističe i da je nemoguće da Evropska komisija primora premijera Španije Marijana Rahoja na dijalog o katalonskom problemu.

“Vlada u Madridu mora sama da odluči da li će da pronađe konstruktivniji način da se bavi osećanjima koja su se razvila u jednom od najvažnijih regiona. Mora postojati političko rešenje, možda sa više autonomije za Kataloniju ili čak ustavne promene. Ovde vidimo eskalaciju koja mora biti zaustavljena međunarodnim posredovanjem. Komisija to ne može da učini zato što nema kredibilitet kod Katalonaca, iako oni od nje sada traže pomoć. Trenutno je važno da se kupi vreme za razgovore dveju strana“, zaključio je Blokmans.