Heroj proglašen izdajnikom: Čekali smo naređenje, ali...

Međutim, Sreto Malinović, gost emisije "Život priča", doživeo je da bude proglašen izdajnikom i NATO generalom

Rođen je kao najmlađe, sedmo dete u selu Orlice kod Travnika. Odmalena je gutao partizanske filmove sanjajući da postane borbeni pilot da on pokaže Nemcima kako se to radi. Sretov san je ispunjen kada je među 8.000 kandidata primljen u vazuhoplovnu gimnaziju Maršal Tito u Mostaru. Otac nije dočekao rat. Majka, dva sina i dve snahe završavaju u logoru.

Kada su i to preživeli, majka Tankosava je dočekala da sahrani još jednog sina. Sretov brat Jefta poginuo je u ratu. Mada je majka priželjkivala da Sreto bude pop, on je postao pilot. Leteo je posvećen onom čemu se zakleo – Otadžbina iznad svega.

Sa 31 godinom je primio eskadrilu, bio je jedan od najmlađih komandira eskadrile. Sa 37 godina postaje komandant puka.

Prvi ratni let mu je bio oktobra 1991. godine, u ratu. Iako je na vežbama bacao mnogo bombi, pucao u mete na poligonima, ovo je ipak bilo nešto drugo – stvarne mete, prave bombe.

“I piloti su ljudi od krvi I mesa. Naravno da sam se plašio. Pregledao sam avion, potpisao knjižicu i tog momenta na stepenicama aviona “Orao” savladao strah od rata. Ušao sam u avion I krenuo na borbeni zadatak”, seća se general svog prvog ratnog leta.

Iako su se politika i vojnički kodeks časti u mnogome razilazili, vojnici su svoj posao obavljali časno, čistih ruku i obraza, i kao takva je i njegova eskadrila te 1991. godine i izašla iz te bitke.

General je devedesetih godina vodio ratni dnevnik. Ekipa emisije "Život priča" prva je koja je, osim generalove porodice, imala čast da vidi taj dnevnik.

“Ponosan na porodično nasleđe, nosim krst gorštačke pravde i njime pišem testament kojim ću ostaviti pečat svome sinu kao što je meni otac moj! Ne znam, u ovom trenutku, koliko će moći da se ponosi time ali jedno sigurno znam – ni pred kim neće obarati pogled u zemlju zbog dela svog oca!"

Kada je došao u dodir sa paravojnim formacijama Hrvatske, na svom drugom letu, u glavi mu je samo bio Jasenovac. U njemu se javio osvetnički poriv, stiskao je zube i kaže da ga je od toga da se avionom zakuca u neprijatelja spaslo samo to što mu je top zakovao.

“Živi u ruke ne padamo, krajnja solucija je da se avionom obrušim na neprijatelja. Kad već idemo, idemo sa muzikom”, objašnjava general zavet koji su on i njegovi vojnici sebi dali.

Najčešće je leteo sa Žikom, pilotom Životom Đurićem, koji je bio njegovo levo krilo. Čuvali su jedan drugom leđa.

Kada je 1995. godine bila akcija Oluja, general je čekao naređenje da poleti, da stane u odbranu svog naroda. Ali, naređenja nije bilo. Krajina je izdana i prodata, nema general drugih reči za to što se tih godina dešavalo na području Hrvatske. Mnogo mu je gorčine ostalo zbog toga, jer je njemu otadžbina iznad svega. Otadžbina se nosi u srcu, a država na leđima.

U dnevniku je napisao: “Za krst časni, ime i slobodu?! A zakletva, a narod!? E, jadan li je sa nama! Narod koji ima ovakvu vojsku ne mora da brine za svoju budućnost - on nema budućnost! U šta smo se to pretvorili ili smo uvek bili takvi, samo nismo imali priliku da to pokažemo? Nama neprijatelj nije potreban, dovoljni smo sami sebi!"

"Nadali smo se da ćemo sa eskadrilama 98. krenuti u borbu, što bi bilo normalno, ali su okolnosti naterale naše vođe na drugačije odluke. Ko je naredio povlačenje vojske i napuštanje teritorije RSK? Nije valjda ovaj egzodus neki politički projekat premeštanja naroda u kome aktivno učestvuju naše vođe? Na ovako prljav način? Da sam glavnokomandujući snagama, pucao bih sebi u glavu od sramote!”

Političari, napisao je, odrađuju posao na štetu vlastitog naroda. Kako drugačije tumačiti Radovanovo ignorisanje vlastite vojske i nekakvo koketiranje sa arkanovcima i drugim šleper dobrovoljcima. Nešto se tu ne uklapa, a bruka će i ovoga puta pasti na vojsku i oficire.

Smrti se ne boji. Smrt je, kaže, tren. Treba se života bojati, on nosi muku i teškoće.

Dobijali su u tim ratnim godinama i naređenja da polete po svaku cenu, u potpuno nepovoljnim vremenskim uslovima za letenje. Jedno takvo su dobili i septembra 1995. godine. Verujući da niko ne bi mogao da preživi taj let, obratio se svojim ljudima:

“Momci, Glavni štab je izbrisao sa evidencije dva aviona i dva pilota iz našeg sastava! Smatraju da će tako rat preokrenuti u našu korist. Vreme je nepovoljno za letenje. Ne čudim se zahtevu prašinara, ali ovaj zadatak je izdao avijacijski general! Ako su naše glave cena za preokret rata onda se ja dobrovoljno javljam za izvršenje zadatka! Nemam pravo da bilo koga imenujem za svog pratioca, cena je prevelika! Ko se odluči ili ga odredite neka bude uveren da ćemo odraditi posao i vratiti se! U meni je i od života jača želja da pljunem naredbodavca! A sada idite na pripremu!"

Taj let je ipak zaustavljen, zahvaljujući zdravom razumu pretpostavljenog. Ali, na žalost, nisu svi bili zdravog razuma. General se setio leta Omera Mehića i kolega, koji su pri nenormalnim vremenskim uslovima, bili prisiljeni da slete, da bi u bolnicu stigla beba. Zbog insistiranja da se po svaku cenu poleti, svi su poginuli. A da bi tragedija bila veća, na kraju su piloti diskreditovani, i time im je, kaže general, već mrtvima, pucano u leđa.

Screenshot: TV Prva

Na dan bombardovanja 1999. godine, general Malinović se obratio svojim pilotima čuvenom besedom i rečima “Srbija nas zove, anđeli moji čelični”. U toj besedi postoji i jedan deo koji javnosti nije poznat, a ona je počela sa: “Najveći sin našeg naroda i naša snajka vodeći nas u bolje sutra, danas su nas uvalili u sukob sa najvećom svetskom silom u istoriji ratovanja. Kako su nas vodili, tako su nas i doveli. Nas će prvo razarati, plašite li se? To što svi ćutite, shvatiću da se ne plašite. Da li sam ja ovde jedini koji se plaši? Nije moguće da ja jedini znam šta nas to ovde čeka. Razvaliće nas! Ma, neka razvaljuju, imamo mi svoj posao koji treba da obavimo. Biće teško, ali kako su nas do sada vodili junački sinovi, imaćemo priliku da bar junački izginemo! Padnem li, ima moj zamenik, padne li, ima njegov zamenik. Oplakivaćemo se kad prođe sve!”

Za vreme bombardovanja, 98. lovačko-bombarderski avijacijski puk je izgubio samo jednog pilota. To je bio Života Đurić, levo krilo generala Malinovića.

Na dan bombardovanja SRJ, posle besede koju je izgovorio pilotima, General Malinović je osetio da sa Žikom posebno razgovara. Kazao mu je ono što je ponavlja milione puta da čiste glave mora u avion. Žika je rekao – pa matori valjda znaš mene. Sine, zato ti to i govorim, jesi ti mene razumeo sine, rekao je Malinović. Ujutru 25. 3. 1999. krenuli su u napad na komande kampove i kasarne OVK. Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 km na sat. Žika je kod Glogovca uništio bazu OVK sa dve bombe. Pogođen je sa zemlje.

Dok su čekali da se svi piloti vrate, Malinović je znao da Žika više nikad neće sleteti. Našli su ga posle par dana.

Oni koji su ovo uradili naučiće pesmu molitve kojom ćemo se pomoliti za Žikinu dušu. Ko preživi moći će da peva dalje - rekao je general Malinović saopštavajući pilotima da im se komandant neće više vratiti.

„Primi, potpukovniče Đuriću, poslednje naređenje: budi na komandnom mestu manastira Sveta Petka i navodi rafale svojih Tigrova kojima će se oni za tvoju dušu moliti”, izgovorio je general Malinović na sahrani svog prijatelja, sina, saborca, koji mu je ceo život bio levo krilo.

Posle svega što je general Malinović uradio za ovu zemlju, doživeo je da ga proglase za NATO generala. To što njega etiketiraju kao izdajnika, kaže general, ne pada mu teško, koliko što takve reči upućuju njegovim vojnicima, junacima i herojima. Kaže da je samo radio svoj posao i nije dozvoljavao nikome da ga uvuče u političke frustracije.

Početkom dvehiljaditih godina počela su upozorenja Malinoviću da se skloni, da pazi kuda ide i slično. Kulminaciju takvih etiketa general doživljava 2009. godine, kada je bio zamenik komandanta ratnog vazduhoplovstva i kada je unapređen u čin generala. Kada su došli da mu čestitaju na postavljenju, jedan je čovek došao i rekao mu da je bio “zadužen da ga skine”, odnosno da da zeleno svetlo da general bude eliminisan, zato jer je pretnja i ne bi izvršio naređenje. General ga je pitao: “Znaš li šta je naređenje?” Ovaj reče da ne zna. A general mu odgovori da je zadatak bio da se “pomlati narod ispred Skupštine 5. oktobra 2000. godine”.

To mu je, kaže, bio jedan od najtežih udaraca u karijeri – da je neko sa vrha vojske rešio da ukloni one koji vole svoj narod. General se nada da će ovaj narod voditi neko ko ga zaista voli i da će konačno početi da radi za svoj narod, a ne za sopstvene interese.

Za generala Malinovića, patriotizam je raditi i ispunjavati svoje građanske obaveze na najbolji mogući način, radi napretka društva. Za vojnike, to je spremnost da u svakom momentu stanu uz svoju zemlju, jer oni su dali zakletvu i to je za njih sve.