"Školujemo kadar za nepostojeća zanimanja"

On smatra da je tržištu realno potrebno manje od 20 odsto visokoobrazovane populacije i da bi broj studenata na budžetu trebalo određivati prema tržišnim potrebama.

Plan zacrtan strategijom da do 2020. godine Srbija ima oko 40 procenata visokoobrazovane populacije može samo predstavljati državnu politiku otvorenosti i dostupnosti visokog obrazovanja, ali bez tržišne potrebe za tim kvotama, rekao je prof. Kuka smatrajući da treba uskladiti obrazovne profile sa tržišnim potrebama.

"Ukoliko je prosečni trošak države po jednom budžetskom studentu 250.000 do 300.000 dinara i ukoliko taj student tržišno nije potreban, postavlja se pitanje u čijem se interesu radi ako društvo, školujući studenta o sopstvenom trošku, sutra ne može da ga zaposli već ga izvozimo besplatno.

Profesor, u najnovijem projektu Redefinisanost strukture i Strategija razvoja visokog obrazovanja u Srbiji, podseća da sadašnji šifarnik zanimanja potiče iz 1998. i da nije usaglašen sa Zakonom o visokom obrazovanju iz 2005. zbog čega su zanimanja po bolonjskom procesu zapravo nepostojeća.

U projektu u čijoj je izradi angažovano više od 70 učesnika, prof. Kuka smatra da je zarad povećanja kvaliteta visokog obrazovanja, potrebno formirati nezavisne profesionalne agencije, komisije, dve domaće i jednu stranu.

Komisije bi bile nezavisne od akademske zajednice i Ministarstva prosvete i radile bi na akreditaciji fakulteta i licenciranju studijskih programa.

"Jedino pozitivna ocena sve tri agencije podrazumevala bi da program počne da se realizuje odnosno da visokoškolska ustanova krene sa radom", rekao je prof. Kuka Tanjugu.

Akreditacija i licenca za rad se dobija ukoliko sve tri komisije daju pozitivan izveštaj, preporučuje Kuka, profesor na Pedagoškom fakultetu u Bitolju i Strukovnim vaspitačkim studijama u Aleksincu, koji je 2009. godine uradio projekat Redefinisanost strukture obrazovnog sistema Srbije - od predškolskog do srednjoškolskog nivoa.

On predlaže da se, prema broju osvojenih bodova, studenti dele na tri kategorije, one koji su na budžetu i ostvarili su maksimalnih 60 bodova u godini (položili su sve ispite nevezano da li sa šesticom ili desetkom), sufinansirajuće, sa 50 i više bodova (oni su 50 odsto na budžetu a 50 procenata samofinansirajući), kao i kategoriju samofinansirajućih studenata koji imaju ispod 50 bodova.

On smatra i da bi, kada su u pitanju nastavnici, trebalo formirati javno dostupan registar nastavnika, jedinstvenu bazu podataka, iz koje bi se znalo gde je nastavnik zaposlen, u kom procentu radnog vremena i koja visokoškolska ustanova koristi njegovo zvanje u procesu akreditacije.

"Na ovaj način bi se izbegao dupli radni staž na relaciji Srbija - Republika Srpska ili paralelni rad u državnoj i privatnoj visokoškolskoj ustanovi", rekao je on i istakao da bi pomoću jedinstvenog formulara trebalo obezbediti bazu podataka nastavnika sa ostvarenim bodovanim referencama.

Ovo ni na koji način ne sprečava, kao što je i sada dozvoljeno, da predmetni nastavnici, honorarno, obavljaju 30 procenata delatnosti na nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi.

Kada su u pitanju bodovne reference nastavnika, tu bi, između ostalog, ulazilo studentsko ocenjivanje predavača, zalaganje, tačnost, pripremljenost profesora.

Ukoliko u dva ciklusa zaredom (tri plus tri godine) ili tri ciklusa u toku radnog staža, nastavnik ne ispuni tražene standarde, gubi mogućnost daljeg rada”, predlaže autor projekta.

On smatra da bi na raspisanim konkursima za prijem u radni odnos kandidati morali da predaju I bodovne reference I da visokoškolske ustanove nemaju diskreciono pravo glasanja da u radni odnos prime kandidata (kako je to sada rešeno) koji u odnosu na najbolje rangiranog ima manje od deset odsto numerički kategorisanih referenci.

"Tako je na visokoj strukovnoj školi u Aleksincu, kandidat sa 130 bodova ispao, a kandidat sa 13,5 bodova bez problema bio primljen", zaključio je prof. Kuka.