In memoriam: Slobodan Boba Stojšić - Homo Faber

Naslov iz dnevnih novina Demokratija 22.10.1997. godine, nekoliko meseci pošto je Radio 021 počeo da radi, zabranjen, pa ponovo počeo da radi: "U Radio 021 uleteo metak“

Veran Matić
Podeli
Foto: Željko Mandić / 021.rs
Foto: Željko Mandić / 021.rs

Jedan od dominantnih osećaja naših mračnih godina bio je da je u svakog od nas već ispaljen metak, i da je samo pitanje kada će stići do vas i gde će vas pogoditi, da li će vas ubiti ili samo učiniti invalidom, ili ćete se osećati promašenim čovekom. Ti ispaljeni meci lutaju i traže davno obeležene žrtve.

Od trenutka kada sam dobio informaciju da nas je Boba napustio, ne prestajem da razmišljam o tome, našoj zajedničkoj prošlosti i o trajanju, svakog od nas, vrednostima za koje vredi dati život, ceni koja se plaća za doslednost i principe.

Na sličan način me je pogodila smrt Predraga Lucića iz Ferala, koji je preminuo pre 18 dana, a koji je, takođe, do kraja ostao veran idejama i vrednostima za koje se borio. Vreme i uslovi u kojima su radili, obilovali su uglavnom nesrećama, dovoljnim za nekoliko života, a ne samo za ovaj jedan koji imamo.

Pravi orijentir za podsećanje su reakcije kolega, prijatelja, ali i običnih građana, u kojima se govori o Bobi: kreativan, hrabar, iskren, human, vizionar, velik, dobar, omiljen, retko prijatan čovek koji je drugima pružao nadu kada je sve bilo crno…

Teško je danas novim menadžerima objasniti kako je moguće u isto vreme raditi i kao osnivač, direktor, glodur, šef marketinga, PR, HR, društveni aktivista, pokretač, vođa…

Obezbeđivati novac koji uvek nedostaje, uslove za poslovanje koji su uvek ograničavajući, često vrlo represivni, brinuti o platama na vreme, plaćanju poreza, doprinosa na vreme, i naći vreme za saradnike, kada god se primeti da nešto ne štima privatno i profesionalno, svestan da ljudi predstavljaju glavnu vrednost projekta, i da ih treba čuvati i negovati.

Kako sve to preživeti?

Još većim radom i dodatnim obavezama. Preživljavanje je bilo uslovljeno pravljenjem našeg sopstvenog paralelnog sistema u kojem smo imali naše prostore kretanja, sastajanja, našu kulturnu politiku, naše manifestacije, našu pobunu…

Paralelni sistem, za nas same, prijatelje, istomišljenike, željne slobode, mogućnost izbora, sa snažnom željom za promenama… I kada sve to nagomilate sebi na leđa, teško je napustiti onda i stvoreni prostor, ali i obaveze, pa bar i samo brigu o tome šta će biti dalje.

Boba je sve to radio uporno, sistemski, bez kuknjave, praveći TV produkciju, multiradio, radio café, knjižaru, fondaciju. I to sve sa određenom vojvođanskom plemenitošću, uljudnošću, šireći pristojnost kao model ponašanja koji je gotovo zaboravljen.

Jedna od bivših saradnica u svojoj reakciji na Bobinu smrt kaže: „Bio je direktor koji nam je svima persirao, prema svakome se ophodio brižno kao roditelj, pogotovo prema nama koji smo bili daleko od svojih. Pitao je uvek da li mi nešto nedostaje i može li da pomogne… Bio je voljen jer je i on nama pružao ljubav i poštovanje…”

Nije bio među glasnima, nije bio među najvidljivijima, čak nije ni želeo da bude vidljiv, ali sigurno je bio među najpouzdanijim. Svoj angažman i učešće 021 u različitim programima i organizacijama nikada ničim nije uslovljavao, nikada nije stavljao lični interes ili interes radija 021 ispred interesa „grupe”. Nije bio ljubomoran na B92, nije osećao zavist prema Beogradu. Uvek je razumeo, verovao, govorio i tako se ponašao, da je bitno da B92 bude jak i uticajan, kao i ANEM, i da je to u opštem interesu… Ali je i sam Radio 021 gradio kao snažni sistem, ne samo medijski, već i društveni i kulturni centar i mrežu širom Vojvodine. Kada su se okolnosti promenile, nije kukao, ni optuživao, nego je oslonac tražio u sebi, svojim ljudima, radu… Nije pljunuo na prošlost, nego je tražio novu formu doslednosti.

A upravo privrženost principima i doslednost, u društvu u kojem živimo, tretira se kao nešto što je negativno, nešto što može biti neprijateljsko i to, takođe, priziva nevolje. I u prvoj rekaciji, kada sam čuo tragičnu vest, bio sam besan.

Nezavisno, slobodno novinarstvo, nije opasno samo zbog toga što možete biti najčešće nekažnjeno fizički napadnuti, oklevetani bez mogućnosti da se zaštitite, već životno može ugroziti i nestabilno, neregulisano tržište sa previše medija koji postoje, bez ikakve biznis i programske logike, raspodela marketinškog kolača bez poslovne već političke logike, raspodela sredstava za finansiranje društveno odgovornih, profesionalnih sadržaja medija, generalno neprijateljski odnos prema slobodnom, nezavisnom, prema javnom servisu u medijima.

I sam ambijent kao da je podešen da oteža ionako tešku poziciju svih koji nastoje da promovišu kulturu tolerancije, suživota u multinacionalnim zajednicama. Da stalnu promociju vrednosti demokratije, čovečnosti, solidarnosti, humanosti, učini da se ta aktivnost shvata kao negativna, a ne kao ona koju treba podsticati i nagrađivati.

I metak koje je nekada opaljen, stigao je do cilja, u obliku udara na srce.

I nadimak koji je imao Faber, Kovač, vrlo je prikladan za njegov karakter: upornost, veština, posvećenost, istrajnost. Homo Faber, svako je kovač svoje sreće…

Boba je iskovao puno sreće za puno ljudi u vremenima kada je to ljudima značilo uslov za normalnost, za preživljavanje svih onih koji su želeli i žele normalni život.

Hvala Bobo, odmori se malo od kovanja, pa na neki novi projekat sa anđelima, a u prvom redu da pazite na Radio 021, na ljude koji će nastaviti veličanstvenu misiju zbog koje si i osnovao ovu kuću.

Veran Matić

moj ugao

Čovek koji je do majstorstva doveo poetiku apsurda

U sredu u ranim jutarnjim satima u Splitu je u 54. godini života preminuo Predrag Lucić - novinar, satiričar i pisac, kolumnista „Novog lista“ i osnivač i prvi urednik „Feral Tribjuna“. Nakon kratke i neizlečive bolesti, hrvatsku je medijsku i kulturnu scenu prerano napustio jedan od njenih najživljih i najomiljenijih aktera, čovek koji je do majstorstva doveo poetiku apsurda i razobličavao ideologije onim oruđem kojim se ideologije najefikasnije demontiraju- a to je oruđe bio humor.

moj ugao sreda 10.01. 18:28 Komentara: 5

"Ovo je koncentracijski logor za svakoga tko ima nešto u glavi"

Ovo se opet uznemirilo. Trg maršala Tita u Zagrebu preimenovat će se, pa će se zvati… Aleluja! Hvala bogu dragome! Mnogi od nas sjećaju se Tita. Oni koji se nisu rodili u Njegovo vrijeme pojma nemaju tko je Tito, a zašto bi i razmišljali o Titu kad su im neke druge teme mnogo bitnije. Kako pobjeći iz ovog s*anja sigurno je najvažnija. Dobro se snalaze, odlaze u hordama, napuštaju brod koji tone. Ipak, ima nešto čudno vezano za ovo. Brod tone, ljudi odlaze, a štakori ostaju.?!

moj ugao četvrtak 21.09. 17:24 Komentara: 210

Veton Suroi: Pošteni muslimani

Veton Suroi u svojoj knjizi "Ambasador i druge jeretičke beleške" (izdanje Samizdat B92, opširnije na linku) predstavlja čitavu filozofiju istorijskih i političkih promena koje su se desile na albanskim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Kao pisac koji široko posmatra i analizira njihov kontekst, Suroi ističe opasnosti političkog islamizma koje prete onima poput Kosova ili Albanije. Deo knjige je pred vama:

moj ugao ponedeljak 24.07. 17:33 Komentara: 3

Svi naši Zakintosi: "Dobre duše" koje ubijaju

Iz iskustva znam da se kod nas lako relativizuju čak i najteže stvari. Oduzimanje života, mučki, hteo bih da kažem životinjski, mada se ovakve stvari ne događaju u životinjskom svetu, kod nas prvobitno izaziva šok, osudu, ali ubrzo nakon toga pronalazimo opravdanja. Tumačimo to što se dogodilo na razne načine, ublažavamo činjenice, govori se o "dobroj duši" onih koji su tako nešto učinili... Toj relativizaciji najviše doprinosi sistem, pre svega sudovi, koji reaguju blago, neadekvatno, često više štiteći nasilnike nego oštećene

moj ugao četvrtak 20.07. 10:57 Komentara: 79
strana 1 od 151 idi na stranu