"Zbogom istorijo..."

Prosto neverovatno zvuči vest da je ekipa od 16 junaka naoružanih brenerima izvršila operaciju dezintegrisanja protivnika starog 154 godine.

Najstarija lokomotiva iz kolekcije Železničkog muzeja je, u očima današnjih, modernih, izgleda bila višak, pa je ostavljena na milost i nemilost junaka u čijim očima ne postoji ništa osim odsjaja naličja novčane kovanice, u čijim ušima nema nijednog zvuka osim šuma pakovanja novčanica.

Trebalo je čak 11 dana da ta vest stigne u centar pažnje medija, verovatno zato što Železnički muzej, u čijoj se kolekciji nalazila raritetna lokomotiva, nema naloge na društvenim mrežama, niti je bilo koja od glava koje nam svakodnevno iskaču iz malih ekrana i frižidera pozvala plebs da ga poseti.

Iako je državna agencija prenela da se depo u kom se nalazila lokomotiva nalazi u sklopu Ložionice beogradske Železničke stanice u blizini Beogradskog sajma, znatno bliža referentna tačka je gradilište budućeg Beograda na vodi, oličja modernosti modernog i budućeg još modernijeg doba.

“Dobio sam poziv 31. avgusta uveče od čoveka, koji je tog trenutka posmatrao ekipu od 16 ljudi, koji su brenerima sekli lokomotivu, koja je pripadala seriji sličnih železničkih mašina, koje su se koristile u izgradnji Sueckog kanala. Ona je bila starija, nego što je Železnica u Srbiji”, rekao je direktor muzeja Nenad Vojčić.

Pritom, istakao je da, za razliku od nekih drugih objekata u tom delu grada koji su preko noći nestajali, Depo nije srušen jer je predviđeno da zgrada u kojoj se nalazi bude rekonstruisana u okviru projekta Beograd na vodi.

To je tada, sve ostavljeno “na izvol’te”, željenim i neželjenim gostima, kao svojevrsna samoposluga za ljubitelje pretvaranja zlata u sekundarnu sirovinu.

“Do pre mesec dana je postojalo obezbeđenje objekta, a onda niko više nije vodio računa o vrednim eksponatima. Dve godine mi ratujemo sa nasilnicima koji su želeli da iseku naše lokomotive. Ovde su na šinama isečene dve lokomotive naočigled celog grada i na kraju su zatrpane u zemlju. Sada su nam uništili nešto što svet nema", kaže Vojčić.

Za razliku od modernih rukovodećih faktora, Vojčić kaže da u svemu ovome ima i njegove odgovornosti, ali posebno odgovornim smatra preduzeće Beograd na vodi, koje je dobilo na upravljanje ceo taj prostor i, svakako, policiju.

Iz Beograda na vodi je rečeno da kompanija "još nije preuzela tu parcelu, da njome ne upravlja, niti ima ikakve ingerencije vezane za obezbeđenje imovine koja se tamo nalazi".

screenshot / N1

Gotovo istovremeno, na drugom kraju grada dogodio se obračun sa još jednim neprijateljem koji je "s one strane modernog".

Čuvena Topolska ulica, opevana i u jednoj od numera iz popularne televizijske serije koja odoleva modernom vremenu i prečesto ume da ponovo svrati u domove vernih pratilaca Javnog servisa, izgubila je vremešnog stanovnika.

Vila u Topolskoj 15 izgrađena 1927. godine, jedan od prvih primera moderne, umetničkog pravca, za čitaoce sa jeftinijim kartama, posrnuo je pod investitorskim bagerima, odlučnim da umesto moderne na tom mestu bude moderno i to upravo u danima kada je otvorena izložba "Moderna Beograda – arhitektonska baština prestonice".

Uzalud je udruženje "Topolska" koje okuplja građane koji žive u toj vračarskoj ulici tražilo odgovornost i pokretalo peticiju protiv izgradnje nove zgrade na uglu sa Petrogradskom, za koju su naveli da će svojim izgledom i “stilom” narušiti arhitektonsko i istorijsko nasleđe tog kraja.

“Ja sam Francuskinja a na Vračaru živim deset godina, i za to vreme sam gledala kako se naš kraj menja bez ikakvog reda i plana. Živimo u jednom od najlepših delova Vračara a sada neki investitori, nesumnjivo uz podršku gradske vlasti, grade ružne i visoke objekte bez ikakvih ograničenja spratnosti. Mi kao građani to samo možemo da gledamo bez moći da išta promenimo. Zato smo pokrenuli peticiju vezanu za zgradu koja treba da se gradi na uglu Petrogradske i Topolske, koja će da bude najviša zgrada u okolini i koja će sa svojih pet spratova ugrozi lepotu našeg kraja”, rekla je za list Danas Leticija Jovanović.

Ona je dodala i da joj ljudi često govore da je Pariz lep, na šta ona kaže da je naravno da je tako jer kada se tamo gradi mora da se ispoštuje “stotine pravila” i istakla da je neočekivano za veliki grad kao što je Beograd da neke stare kuće izgrađene stilom koji više ne postoji nije zaštitio zakonom.

Ali, zaista, da li je moderno da i dalje postoji stil koji ne postoji, kome uopšte koristi lokomotiva starija od srpske železnice koja više ne može da zaradi ni dinar radeći na toj železnici, pa, na kraju krajeva, kome treba i Železnička stanica u centru grada, kada se saobraćaj na prugama može prebaciti na stanicu do koje ni Beograđani ne znaju kako da dođu?

Pošto nam, prema modernom shvatanju, ništa od toga ne treba i samo zanimanje za “starudiju”, “staro”, “onovremensko”, “analogno” gubi smisao, ostaje nam da gunđamo u svoje brade, hranimo se svojom žuči i čekamo da se na neki najmoderniji mogući način kaže – “Zbogom istorijo”.

Tada ćemo, valjda, znati na čemu smo i dokle smo stigli. A odakle smo krenuli… Pa, zar je i to bitno?

Spasoje Veselinović