Kada će Srbija dobiti Memorijalni centar Staro Sajmište?

Ovaj citat preuzimam iz pogovora Zigmunda Baumana njegovom delu „Modernost i holokaust”. Naslov pogovora glasi: Dužnost, prisećati se – ali čega?

Iako mislim/o da smo deo opštih mesta, ispravne uloge naših predaka, različiti oblici ponašanja društva, elite, lidera, u najmanju ruku zbunjuju, a bliži smo oceni da postoji svesna namera revizije.

Više od deset godina mislio sam da učestvujem u jednom nacionalno i globalno nedvosmisleno važnom i činjenično potvrđenom projektu: priči o zločinima na Starom sajmištu u centru Beograda.

Iako mi nikada nije padala na pamet kao moguća, kao da je ova dilema preovladala u periodu naše bliske prošlosti, te da još uvek treba da dovodimo u pitanje egzaktno dokumentovana sećanja i činjenice vezane za zbivanja na Starom sajmištu, od 1941. do 1945. godine. Velika većina građana Beograda i Srbije nema nikakvu ideju da je na tom mestu bio nemački JudenLager Semlin, u kojem je u periodu od decembra 1941. do maja 1942, ubijeno preko 6.000 žena, dece i starih, bolesnih, beogradskih i srpskih Jevreja. Pre toga je do novembra sa lokacije Topovske šupe u smrt odvedeno preko 5.000 muškaraca Jevreja i oko 1.500 Roma… (U maju je izvesni šef Gestapoa poslao telegram u Berlin da je Beograd prvi judenfraj grad…). U isto vreme, kada je reč o oslobodilačkom pokretu, prema broju pravednika, možemo se ponositi ponašanjem građana Srbije, kao što treba da se sramimo onih koji su pripadali kolaboracionističkom pokretu. Potom je u Prolaznom logoru nastradao veliki broj (od 10.000 do 25.000) najviše Srba, npr. sa Kozare, patriota, itd., ali i pripadnika drugih naroda iz regiona.

Kada se pogleda sadržaj medija u proteklih dvadesetak godina, reklo bi se da je publicitet na strani kvlislinga, kroz pokušaj revizije istorije, dok kada je reč o žrtvama, imamo samo velike reči, ali ne i gradnju memorijala i edukativnih programa koji bi u prvi plan programa stavili najbolje strane naše istorije, oslobodilačkog, antifašističkog pokreta i solidarnosti sa Jevrejima, Romima, itd… Kada bi neko gledao sa strane, mogao bi da zaključi da postoji dvoumljenje da li su vrednosti antifašizma bile ispravna većinska odluka.

Moj susret sa holokaustom u Beogradu počeo je prilikom susreta sa zgradom Ogen Šabat koju smo ruiniranu uspeli da dobijemo od Opštine Stari Grad za alternativni kulturni centar, koji smo kasnije nazvali Sinema Reks. Ruiniranu zgradu smo ubrzo pretvorili u divno mesto kulture sa velikom izložbom pod nazivom „Komšije kojih više nema”, o Jevrejima sa Dorćola do 1941. godine. Rekonstruisana obnovljena fasada učinila je da ovo bude neizbežno mesto hodočašća. Sve što smo radili nekako je bilo u skladu i sa odobrenjima Jevrejske zajednice (prostor je Jevrejska opština Beograd prodala Opštini Stari Grad, nije bila oduzeta kao što je to bilo uobičajeno). Sa tog mesta, puno sam naučio o sudbini beogradskih i srpskih Jevreja, između ostalog i na Starom Sajmištu i Topovskim šupama, Pančevu, Bežanijskoj kosi, Jajincima, itd…

Godinama prolazim pored velikog stratišta koje nije dostojno obeleženo kao takvo, Starog Sajmišta. Suočavajući se sa saznanjem da se ne zna šta se na tom mestu dogodilo, napravili smo u B92 rekonstrukciju, u okviru dvodelnog dokumentarnog filma 2007. godine. Tako je krenuo naš intenzivniji angažman. Vrlo brzo smo postali deo Svetske koalicije mesta Stratišta… Postali smo najbitniji orijentir, kada je reč o potrebi da se na ovom mestu napravi Memorijal.

Naš proslavljeni dizajner Mirko Ilić i najveći živi svetski dizajner Miltonom Glejzerom napravili su predlog znaka Memorijala.

Posle promena, kada je na vlast došla koalcija SNS-SPS, došlo je i do promena u sastavu Komisije, a vidnu zainteresovanost za učešće pokazao je i Aleksandar Vulin, tadašnji ministar za rad, socijalnu politiku i boračka pitanja. Komisija je ojačana predsedavajućim Jovanom Ćulibrkom, koji je svakako među najboljim poznavaocima holokausta, posle studija na Jad Vašemu. Ali ipak, Komisija je bila na gradskom nivou, a zakon se pisao u okrilju Ministarstva za rad… I ubrzo smo svi bili iznenađeni jednom od prvih verzija koja je govorila o Ustanovi spomen žrtve, a ne o Memorijalnom centru Staro sajmište, a u preambuli se govorilo o sećanju na albansku golgotu, srpskoj slobodarskoj tradiciji i vidovdanskoj etici žrtve, i o podvigu koje istorijskom delovanju srpskog naroda daje smisao i ukazuje na svest zavetne obaveze prema slavnim precima, kao naroda malog po broju, a velikog po istorijskom karakteru, itd…
Niz kreativnih ljudi iz celog sveta želeo je da obiđe ovo stratište prilikom dolaska u Beograd, svi su nudili svoje usluge, od enterijerista koji su radili slične memorijale, do svetski poznatog Libeskinda, koji je obećao pro bono usluge za osmišljavanje ovog prostora.

Obilazeći često ovaj prostor, a uvređen najavama zabavnih događaja u Spasićevom paviljonu, često sam slao informacije Efraimu Zurofu, direktoru Simon Vizental centra, koji je potom javno reagovao, nastojeći da umanji skrnavljenje ovog prostora. Kada sam uočio napušten prostor koji je nekada bio deo Turskog paviljona, u kojem je u vreme logora bila mrtvačnica, zatražio sam od opštine Novi Beograd da sredimo taj prostor i u njemu napravimo kancelariju budućeg Memorijala, sa idejom da time počne izgradnja Memorijala i pre velikih odluka o celom prostoru. Tadašnji predsednik opštine Novi Beograd bio je veliki poklonik ideje da se na tom prostoru napravi Memorijal. Međutim, već u istoj nedelji, dobio sam informaciju da je taj prostor direktor Poslovnog prostora Novi Beograd izdao nekom privatniku za restoran. I dobili smo restoran So i biber koji je i danas na istom mestu, u prostoru mrtvačnice mesta holokausta i preko puta Spasićevog paviljona, bolnice u kojoj se uglavnom umiralo, a manje lečilo, u kojoj su se organizovale svadbe i druga veselja… Danas je i na tom mestu restoran.

Kada sam tadašnjem gradonačelniku Draganu Đilasu preneo ovu informaciju, delovao je šokirano, izvikao se u telefonskom razgovoru, verovatno, na direktora koji je taj prostor dao u zakup, ali se ništa bitno nije dogodilo.

Kada je osnovana prva Komisija za Staro sajmište, sastajali smo se u Sali Skupštine grada na čijim zidovima su se nalazile fotografije svih gradonačelnika, uključujući i ratnog zločinca Dragomira Dragog Jovanovića koji je bio kvislinški upravnik grada Beograda i šef beogradske policije za vreme okupacije. Tek posle pretnje članova Komisije da ćemo dati ostavke ako se ne ukloni slika ovog zločinca, ona je sklonjena, ali i potom vraćena. To je možda bila vrlo plastična upozoravajuća priča šta će, u stvari, biti veći izazov od same izgradnje Memorijala. (To je bilo i vreme VD gradonačelnika Zorana Alimpića). Često sam mogao da čujem da je to izuzetno vredna teritorija, od koje bi grad mnogo više prihodovao ako bi se tu nalazili komercijalni sadržaji, tipa šoping mola ili neke druge insitucije zabave. Kada se pojavio problem sa činjenicom da je drugo mesto stradanja koje je prethodilo mestu holokausta na Starom sajmištu, Topovske šupe, pred dozvolom za izgradnju mesta zabave, najvećeg šoping mola u Evropi, kako je najavljivano od investitora Delte, predstavnici Komisije su se konsenzusom usprotivili da se postojeći prostor memorijala - dve zgrade bivše kasarne i prihvatnog logora - ruše i izmeštaju. (Tada je predstavnica Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda razotkrila da su predstavnici Jevrejske opštine Beograd i romske zajednice već dali odobrenje Delti za izgled šoping mola kakav postoji kao idejno rešenje: u prilogu slika idejnog rešenja…) Tek posle ovog saznanja, na Komisiji je traženo da Savez jevrejskih opština Srbije, kao i romska zajednica, povuku ovu saglasnost jer je naglašeno da taj prostor ne sme da bude podređen prostoru zabave, već upravo obrnuto, da idejna rešenja poštuju prostor sećanja i da se tome prilagode.

Posle ovih događaja, ubrzavaju se i događaji vezani za novi Zakon. Komisija dobija novu verziju Zakona, u kojoj deo sporne preambule postaje član zakona, što je još apsurdnije… Sam zakon je izmenjen u smislu da više nije specijalni zakon koji donosi Vlada i ustanove koju osniva Vlada zbog svoje specifičnosti i složenosti, i kada je reč o sadržaju i kada je reč o upravljanju, već se predviđa da osnivač bude Ministarstvo kulture, a odredbe zakona su vrlo široke, tako da će sve specifičnosti institucija, koje su predviđene unutar Ustanove, više paralizovati rad, nego što će ga omogućiti. Uostalom i samo Ministarstvo kulture i informisanja dalo je negativno mišljenje o nacrtu zakona. U Memorijal je planirano unošenje Muzeja genocida sa svim svojim kontroverznim nasleđem. Nije predviđena najšira autonomija-nezavisnost Muzeja holokausta (jer to zahteva ono što se dogodilo na ovom prostoru, a to je ime Juden Lager Semlin i gotovo potpuno uništavanje jevrejske zajednice u Beogradu-Srbiji), pomoć za Muzej Porajmosa, jer je romskoj zajednici neophodna velika podrška, za razliku od jevrejske zajednice koja ima i artefakte i sredstva, odnos sa Muzejom genocida, itd…

Na poslednjoj sednici Komisije za Staro sajmište, u petak 29. juna, na kojoj je predstavljena nova potpuno nova verzija zakona, predstavljena je i ideja da zakon bude usvojen po hitnom postupku, sa paradoksalnim objašnjenjem da se za dve godine navršava sedamdeset pet godina od proboja logora. Ministarstvo i Vlada su nedopustivo odugovlačili sa radnom vezijom Zakona, a onda su sve izmenili: od onoga što su bile i teme rasprave i na Komisiji za Sajmište. Na istoj sednici, mogli smo da čujemo i izjave da je javna rasprava obavljena dok je pisan zakon. To je apsolutna neistina, što sam i naglasio na sednici Komisije, sa zaključkom da je ovo toliko važna tema da je apsolutno nedopustivo da u debatu o Zakonu o Starom sajmištu ne budu uključene organizacije koje se bave memorijalizacijom, organizacija mladih, nevladin sektor, stručne organizacije… Nedopustivo je da se o tekstu Zakona i budućnosti Memorijala nije izjasnio Međunarodni savetodavni odbor koji je osnovala Komisija a koji je sastavljen od izuzetno kredibilnih svetskih stručnjaka, na čelu sa Efraimom Zurofom, direktorom Centra Simon Vizental (ostali članovi Međunarodnog savetodavnog odbora: dr Robert Rozet, direktor Biblioteke Jad Vašem, Majkl Berenbaum, američki profesor, pisac i rabin, stručnjak za holokaust, dr Laslo Šoć, viši istoričar u Memorijalnom centru holokausta u Budimpešti, Tomas Luc, direktor Memorijalnog muzeja u Berlinu, Karen Šon, vanredni profesor Jevrejskih studija na Ješiva Univerzitetu, Bruno Bojer, Memorijalni Centar Shoah u Parizu, i predsednik Međunarodne alijanse za sećanje na holokaust (IHRA - International Holocaust Remembernce Alliance) i dr Goran Hutinec, docent na Univerzitetu u Zagrebu. Nikada nije bilo sredstava da se oni dovedu u Beograd.

Ovo telo se nikada nije sastalo na konstitutivnom sastanku, niti je ikada konsultovano za bilo koje pitanje. Sam zakon nije dovoljan. Nedopustivo je da se privremeni organi memorijala bave pisanjem statuta. Mislim da je, paralelno sa pisanjem zakona, neophodno predvideti sve moguće odnose unutar Memorijala, kako bi se omogućilo efikasno funkcionisanje, trajno zaštitile autonomije, a kao krovna insitucija koju bi imenovala Vlada Srbije bi bio upravo Međunarodni savet, koji bi predstavljali već navedeni autoriteti, uz Milana Koljanina i još neke druge bitne domaće najveće autoritete za ovaj Memorijal, bez čije potvrde nije moguće doneti nijednu bitnu odluku kako bi se sprečile sve politizacije, moguće revizije istorije zbog promene vlasti, ili slično.

Više godina trajalo je iseljavanje centralne kule u kojoj su bili ateljei umetnika. I kada je završeno iseljavanje, gradska vlast nije obezbedila prostor, u koji se uselila jedna romska porodica. I danas je to jedan od glavnih problema (više alibi) za nastavak radova. Grad ne želi da se pozabavi rešavanjem problema ove porodice, a nasilno izbacivanje nanelo bi štetu misiji i funkciji ovog prostora. Isto tako, Italijanski paviljon, Češki paviljon imaju svoje stanare, mali broj njih, ali gradska vlast nije sa punom rešenošću i osmišljenim planom ušla u ovaj posao, tako da je i dalje nepoznanica kada će biti iseljeni i oslobođeni za rekonstrukciju, prvenstveno radi zaštite, ali i za privođenje muzeološkoj, memorijalnoj, edukativnoj, naučno-istraživačkoj, molitvenoj svrsi. Pitanje Spasićevog paviljona je posebna, ali i veoma važna i bitna tema. Ova zgrada Zadužbina Nikole Spasića privatizovana je devedesetih i danas je privatno vlasništvo teretana, sala za zabave, turistička organizacija, restoran, kafe, itd… Kada je Jevrejska zajednica trazila nemački paviljon za mesto Muzeja holokausta, gradske vlasti su tvrdile da je to nemoguće, jer se baš na tom mestu kreće nastavak ulice Vladimira Popovića, kako bi se spojio kod tržnog centra Ušće s drugim nosećim saobraćajnicama. Tada je najčešće pominjano obećanje da će se Spasićev paviljon otkupiti, ili na sličan način omogućiti da se dodeli za Muzej Holokausta.

To je teško izvodljivo, nema nikakve garancije, ni predlogom zakona niti planiranim budžetskim izdvajanjem, u kojem bi se videla namera države da ovaj jedini zdrav, održavan objekat na ovom prostoru otkupi od sadašnjeg vlasnika, ili da izvrši razmenu, što je svakako moguće kada je reč o prostoru kojim raspolaže grad.

Kako stvari sada izgledaju, kada je reč o ovom važnom Memorijalu, načekaćemo se ako se ne primeni isti mehanizam koji je primenjen preko reke, na prostoru na kojem se nalazi Beograd na vodi. Desetine hektara je raščišćeno za godinu dana i svi objekti na tom prostoru kroz lex specialis papriološki su sređeni i predati investitoru za samo godinu dana. A kada je u pitanju slučaj Starog sajmišta, koji je vlasnički mnogo jednostavniji poduhvat, nema rešenosti koja bi rezultirala time da se u kratkom vremenskom periodu omogući izgradnja Memorijala Staro Sajmište, pod nadzorom svetskih autoriteta, kako bi se izbegla bilo kakva mrlja koja bi mogla biti naneta rehabilitacijama kvislinga, ratnih zločinaca, saradnika okupatora, itd… Ne sme se dozvoliti poigravanje i nipodaštavanje žrtava, kao što je to urađeno sa Jasenovcem i brojnim drugim stratištima. Upravo obrnuto, ovakva mesta - od Banjice, Jajinaca, Kragujevca, itd., moraju da odražavaju pijetet prema žrtvama i da budu nedvosmislen antifašistički putokaz, patritoizam i pripadništvo pozitivnoj svetskoj koaliciji u oba svetska rata. Bez ikakvih dodatnih usložnjavanja sa povezivanjem sa mitovima i predstavama koje nemaju činjenička uporišta. Dok i ovo mesto ne budemo dostojno obeležili, bez ikakvih igara, vrlo je upitno da li imamo pravo da drugima spočitavamo, pametujemo, i kada se upotrebljavaju autentični argumenti. U isto vreme, ovaj prostor mora ostati neopterećen političkim i drugim interesima, kojima bi se kompenzovali drugi interesi na drugim prostorima. Ničim se ne smeju kompromitovati činjenice koje su same po sebi zastrašujuće i koje govore o tome da moramo učiniti sve da se nikada više ne dogode, a privi korak je da se saopšti puna istina o tome šta se dogodilo na ovom prostoru, bez ikakvog preterivanja i funkcionalizovanja. Same činjenice su dovoljno zastrašujuće.

Muzeji Holokausta od Vašingtona do Berlina, Simon Vizental centar u Los Anđelesu, Shoah memorijal u Parizu, Jad Vašem, centralne su memorijalne, muzeološke i edukativne ustanove, najčešće među najposećenijima u gradovima u kojima se nalaze. Položaj Starog Sajmišta i dobro promišljen, moderan Memorijal holokausta, genocida, muzej logora i sajmišta, porajmosa, mogu biti velika beogradska i srpska priča suočavanja sa zlom prošlošću, prostor tuge i pijeteta, sećanja, edukacije i molitve. Upravo kao protivteža prostoru hedonizma i industrije zabave koji se gradi sa druge strane. Možda ne bi bilo adekvatno pominjati arapski kapital, sa jedne strane, i muzej holokausta, sa druge, ali ne vidim nijedan razlog zbog čega planiranje, administrativne dozvole, razvoj i izgradnja idu nesmetano sa jedne strane, a na drugoj imamo teškoće koje su neobjašnjive, kada je reč o uspostavljanju ustanove koja bi morala da bude od najvećeg nacionalnog značaja, jer je internacionalni značaj već odavno prepoznat.