Čovek koji je do majstorstva doveo poetiku apsurda

Lucić je rođen 1964. u Splitu, gde se i školovao. U Beogradu je studirao pozorišnu režiju. Krajem 80-ih otpočeo je karijeru pozorišnog redatelja, a ostaće upamćeno i to da je kao redateljski prvenac na Splitskom letu režirao predstavu inspirisanu muzikom Lori Anderson. Već u to doba počinje da se bavi poslom koji će mu obeležiti život- novinarstvom. Kolumnista je nedeljnika Omladinske iskre, a s kraja osamdesetih s Borisom Dežulovićem počinje u Nedeljnoj Dalmaciji ispisivati ono što će posle postati satirični podlistak Feral. Kompletiran s Viktorom Ivančićem, te pod naslovom koji će ostati trajan (Feral Tribjun), satirički prilog od 1989. postaje stalna rubrika Nedeljne Dalmacije.

Nadovezujući se na snažnu, lokalnu splitsku tradiciju novinske satire, podrugljivih epigrama i karikature, Feralov trojac tu će tradiciju nadograditi postmodernističkom citatnošću, autoreferencijalnošću i intermedijalnošću. Taj spoj lokalne tradicije, političke bezobraznosti i postmodernističke poetike krajem će se 80-ih staliti u sasvim novi i drukčiji model političke satire koji je već tada stekao kultni status, ali i podstakao prve cenzorske pokušaje i sudske tužbe. Unutar tog intermedijalnog satiričnog projekta, Lucićeva je specijalnost bila satirična poezija, a pogotovo citatne persiflaže pesničke i estradne klasike.

Sredinom 1990. prilog Feral seli se u Kulušićevu Slobodnu Dalmaciju, a Lucić osim kao satiričar počinje da radi i kao reporter.

Početkom rata 1991. aktivan je i kao vrhunski ratni reporter. Kad je 1993. nakon sloma štrajka novinara Miroslav Kutle preuzeo Slobodnu Dalmaciju, Feralov trolist i deo novinara napuštaju firmu i osamostaljuju Feral kao politički nedeljnik. U novom nedeljniku Lucić će biti prvi glavni urednik. U tom razdoblju Lucić je aktivan i kao urednik Feralove knjižne edicije koja je spadala među najvažnije nakladničke projekte 90-ih. U toj ediciji važne su ili prve knjige objavili brojni hrvatski pisci, u rasponu od Marinka Košćeca do Vojina Simića, a unutar biblioteke izlazila su i klasična dela politološke i filozofske literature, od Denisa de Rogemonta do Isaiha Berlina, Morisa Džolija i Norberta Bobija. Biblioteka koju je uređivao Lucić postala je i „kućna“ biblioteka niza Feralovih autora, pa su u njoj- između ostalih- izašla i sabrana dela Miljenka Smoje.

Nakon gašenja Ferala, Lucić postaje kolumnista riječkog „Novog lista“ za koji će sve do fatalne dijagnoze u maju prošle godine pisati kolumnu „Trafika Predraga Lucića“. U toj kolumni - kao i u celom novinarskom opusu - Lucić zastupa poziciju trezvenog levog centrista sumnjičavog prema ideološkim mitovima, a ponajviše prema mitskom narativu koji je najdublje obeležio hrvatsko društvo- onom nacionalističkom.

U istom tom razdoblju, Lucić intenzivno ukoričuje svoju poeziju- primenjenu i neprimenjenu, satiričnu i onu koja to nije. Objavljuje sveske „Sun Tzu na prozorčiću“ (2009), „Bezgaća istorijske zbiljnosti“ (2010) i „Guske u magli“. Lucićeva satirična poezija dobija i svoju scensku ekstenziju u kabaretskom programu „Melodije…“ kojeg Lucić niz godina izvodi tandemski s Borisom Dežulovićem. Lucić i Dežulović „Melodije…“ izvode od Toronta do Geteborga i Luksemburga, od iseljeničkih klubova do Splitskog leta, te od svetskih metropola do malih zabiti Bosne i Srbije. Pri tom taj program nikad nije bio dvaput isti. Dvojac autora menjao ga je u zavisnosti od lokacije i publike, političkom kontekstu i aktuelnim zbivanjima, pretvarajući „Melodije…“ u umetnički work in progress.

Taj work in progress publika je poslednji put mogla da sluša i gleda dan nakon Svetog Duje, u maju 2017., u splitskom kafeu Cukarin. Dan nakon izvedbe „Melodija…“ u okviru splitskog sajma knjige Lucić je završio u bolnici gde mu je dijagnostifikovan teški oblik tumora. Ozbiljno narušen bolešću, poslednji se put pojavio u javnosti na generalnoj probi svog komada „Aziz“ koji je u avgustu praizveden na splitskom letu.

Preranom Lucićevom smrću Split i Hrvatska izgubili su intelektualca i kreativca koji je u sebi objedinjavao retke vrline. Lucić je istovremeno bio i pametni analitičar i majstor umne, ludističke satire. Bio je i pravi novinar koji je živeo s ritmom rotacije i deadlinea, ali i – staromodno rečeno- „kulturni radnik“ koji je pisao i uređivao knjige. Bio je istovremeno i omiljena osoba- privatno smiren i koncilijantan, ali i nepopustljiv kad su po sredi bile temeljne vrednosti.