Veton Suroi: Pošteni muslimani

1.

Ne znam gde je Atifete Jahjaga dobila vest daće postati predsednica Kosova, ali mogu da zamislim gde je bio Sejdo Bajramović kada je izabran za člana Predsedništva Jugoslavije, kao predstavnik Kosova (dakle, kao neka vrsta predsednika, pa makar i u kolektivnom Predsedništvu). Sasvim je moguće da je sedeo ispred zem-zadruge u Kosovu Polju (kako se ranije, na srpskom, govorilo za radnje zemljoradničke zadruge), gde je ispijao ne previše hladno pivo, uz mesni narezak sa malo vegete kao meze. Kada god bi novinari hteli da ga pronađu, osamdesetih godina, nije im bilo teško da ga nađu, tu, u toj njegovoj legendarnoj kancelariji.

Bila je to stvarno prava sitnica, naći Sejdu kako sedi na klupi u zem-zadruzi i priča sasvim suprotno od onoga što je govorila većina Albanaca na Kosovu (i u Jugoslaviji) – kako veliča Miloševića, Srbiju smatra svojom državom i tako dalje – da se posle nekog vremena javilo pitanje zašto, onda, to od početka nije bilo tako lako? Zašto je bilo tako teško pronaći „poštenog Albanca“? Zašto ranije nije nikome palo na pamet, pre Miloševića, da ima i „poštenih Albanaca“, da oni imaju ime i prezime, i da bi mogli da budu izabrani za predstavnike ove narodnosti u Jugoslaviji?

Kako je bilo moguće da se svi, kao što se spokojno mire sa sudbinom, pomire i sa misterijom oko ovog čoveka? Jer, nešto zaista misteriozno mora da postoji kod čoveka koji putuje sa diplomatskim pasošem, kao član Predsedništva krnje Jugoslavije, odlazi na Briselsku konferenciju, i tu, prilikom obavezne rendgenske kontrole, zapanjeni radnik obezbeđenja u njegovom koferu vidi samo jedan štek „ronhil“ cigareta.

Jer, nečega zaista misterioznog ima kod čoveka koji siđe na pauzu u hotelu i, bez ijedne reči, seda za sto, dok u jednom dugom trenu, dugom kao večnost, ne priđe neko iz srpskog protokola i ne kaže mu:

– Gospodine Bajramoviću, izvinite, ali ovo je švedski sto...

– Ah, u redu, kada dođu Šveđani, ja ću ustati.

2.

Mogu da zamislim uzbuđenje čitaoca koji iščekuje kako će se dalje razviti ova paralela između Bajramovića i predsednice Kosova Atifete Jahjage. U kom pravcu dalje ide ovo izlaganje? Da li će nam reći kako je, kao što je Milošević izabrao Sejdu Bajramovića, i američki ambasador izabrao Jahjagu? Nije li to prirodna razvojna nit ove paralele, da se postavi znak jednakosti između vlasti koju je predstavljao Milošević i ove koju predstavlja američki ambasador?

U stvari, ova paralela mi se, za potrebe ovog eseja, ne čini previše interesantnom. Ovo nije priča o tome kako nam drugi, bili oni neprijatelji ili prijatelji, okupatori ili oslobodioci, biraju ili određuju ime one ili onoga ko treba da bude jedna vrsta uzora Albancima na Kosovu. Taj način biranja ili određivanja imena priča je za sebe, i to je priča o nedozrelosti jednog društva i njegovih institucija da rade svoj posao, bez nadgledanja, sugestija ili diktata sa strane.

Paralela između stalnog posetioca zem-zadruge Sejde Bajramovića i oficirke kosovske policije Atifete Jahjage, sa svim, dakako, očiglednim razlikama (pre svega, Jahjaga se ne bi mogla svrstati u kategoriju kvislinga, što je bio Bajramović), nalazi se u modelu. Ne u tome kako se bira, nameće ili diktira ovaj model. Nego u samom modelu.

U slučaju Bajramovića, radi se o modelu „poštenog Albanca“. Osnovna logika kojom se ovaj model vodi jeste dvojaka, ali u oba slučaja dolazi do istog zaključka. Prema jednom srpskom šovinističkom diskursu (koji je i doveo Miloševića na vlast), Albanci jesu časni i pošteni podanici (naročito onda kada su testeraši, utovarivači i tome slično), i vole svoju domovinu (Srbiju, Jugoslaviju), ali su ih njihovi nacionalistički predstavnici (prvo Fadilj Hodža, a zatim Ibrahim Rugova) okrenuli na nečasni put. Prema drugom diskursu, Albanci su, pak, najvećim delom nečasni i pokvareni, ali i među njima ima časnih i poštenih ljudi, kao što je to bio Sejdo Bajramović. Oba ova diskursa dolaze do istog zaključka, do toga da je „pošten Albanac“ od naročite vrednosti, jer je primerak jedne posebne vrste i posebnog moralnog kodeksa u poređenju sa drugim nacijama.

Zapravo, „poštenog Albanca“ nisu izmislili srpski nacionalisti. Određivanje posebne „poštene“ kategorije unutar jedne društvene grupe počelo je još u okviru lenjinističkog i staljinističkog diskursa, prenesenog i u Jugoslaviju, gde se u jednoj rečenici pominjala „radnička klasa, seljaštvo i poštena inteligencija“. Time se pretpostavljalo da je inteligencija po prirodi „nepoštena“, ali i unutar nje ima časnih i poštenih pojedinaca, onih koji se nalaze na „zajedničkom frontu“ sa dvema drugim kategorijama koje su esencijalno i strukturalno časne i poštene: radničkom klasom i seljaštvom.

Objedinjena, ova dva diskursa, staljinistički i srpski nacionalistički, stvorili su dovoljno snage da se Sejdo Bajramović, pravo sa klupe u zem-zadruzi u Kosovu Polju, lansira za okrugli sto Predsedništva Jugoslavije.

3.

Atifete Jahjaga je bila tek malo poznatija od Sejde Bajramovića (većini ljudi koji redovno prate politički život, njeno ime, prilikom proglašenja za kandidatkinju za mesto predsednice, bilo je sasvim nepoznato), pa je stoga i utoliko teže identifikovati onaj model koji bi ona trebalo da predstavlja. Prva asocijacija koja nam se javila u podsvesti bila je ta da nije dobro da jedna oficirka policije postane šef države; policija i Kosovo, stavljeni u istu rečenicu, za sve koji su rođeni pre 1999. godine, bili su sinonim za represiju.

Ali sama činjenica da je za predsednicu izabrana jedna oficirka policije ne bi trebalo da bude znak represivnog sistema na Kosovu. Kosovska policija i oficirka Jahjaga obučeni su upravo za suprotno, da ne predstavljaju model represivne policije, i to su i posvedočili, mnogo puta, od oslobođenja do danas. Ne, akcenat je ovde na reči „obuka“, a ne na reči „represija“. Oficirka Jahjaga je, budući da je prošla obuku u školama na engleskom jeziku (čak je njen prvi posao bio na radnom mestu prevoditeljke pri policiji UNMIK-a), dobila i svoju prvu neophodnu značku, onu za pouzdanost, kao i za „security clearance“ (što znači za čist dosije sa aspekta bezbednosti, prema proceni inostranih informativnih službi).

Kosovo je, dakle, po analogiji sa Sejdom Bajramovićem, izabralo jednu „poštenu“ policajku, čime bi se valjda impliciralo i da je taj izbor napravljen među onima za koje se pretpostavlja da i nisu baš jednako „čisti“ (a mnogi ljudi veruju kako unutar kosovske policije postoje strukture organizovanog kriminala, povezane sa jednom posebnom političkom partijom)?

Ili, možda to ima veze sa činjenicom da Kosovo, sudeći prema naslovnoj strani časopisa Foreign Policy sa fotografijom premijera Hašima Tačija i naslovom „Mafijaška država“, nema baš naročito visok nivo pouzdanosti i bezbednosti, pa bi lik jedne policajke na čelu države uspešno slao u javnost sasvim drugačiju sliku? Drugim rečima, izabran je pošteni deo ove nepoštene države?

Ali, izjave za javnost onih koju su Jahjagu izabrali, dakle američke diplomatije, zapravo ne stavljaju uopšte akcenat na činjenicu da je za predsednicu izabrana jedna „poštena policajka“. Možda je to zato što nije baš uobičajeno u jednoj evropskoj demokratiji da se predsednica bira pravo iz anonimnosti neke policijske kancelarije. Ili možda zato što to ne bi baš sasvim dobro govorilo o onima koji su je izabrali – ako je američki protektorat na Kosovu dopustio da se ovde stvori mafijaška država, i izbor jedne policajke na njeno čelo bi utoliko jasnije ukazivao na taj veliki gubitak javnog prostora i davao povoda da na Kosovu deluju organi bezbednosti.

Umesto toga, u njihovim izjavama za javnost akcenat je u početku bio na činjenici da je za predsednicu izabrana žena, čak relativno mlada žena, u zemlji koja je skoro izašla iz rata i razaranja – dakle, iz vrlo mačističkih prizora. Osim toga, izabrana je u zemlji za koju se tradicionalno smatra da teži nepriznavanju prava žena.

A odmah nakon isticanja te činjenice, kojaće svuda pobuditi simpatije (broj žena na vodećim mestima u svetu još je mali, i svaki izbor jedne žene s pravom budi pažnju i uživa podršku u celom svetu), formiraće se, u izjavama američkog ambasadora koji je izvukao njeno ime iz koverte iz džepa, i model razmišljanja o njenom izboru. Policajki, koju su Amerikanci znali kao Feti, biće izgovoreno, sa strancima razumljivom poteškoćom, puno ime – Atifete Jahjaga – da bi bila javnosti predstavljena kao muslimanska predsednica Kosova.

Nazivanje nje „muslimankom“ nije slučajna greška, niti je od onih lapsusa koji se dese nakon neke čašice alkohola više, već je projekcija jednog unapred osmišljenog modela. Nekoliko meseci nakon ovih izjava američkog ambasadora, sa predsednicom Jahjagomće se susresti i američka sekretarka Klinton, paće se Jahjagino ime naći i u njenoj knjizi memoara iz vremena Stejt departmenta, pod naslovom „Hard Choices“ (Simon & Schuster, Njujork 2014): „Impresivna muslimanska predsednica Kosova, Atifete Jahjaga, bila je naša saveznica u naporima za sprovođenje reformi i uspostavljanje pomirenja u njenoj zemlji“.

4.

Najveća prednost Sejde Bajramovića i Atifete Jahjage krila se u onim trenucima kada nisu govorili; na Kosovu su to možda i njihovi najimpresivniji trenuci. Ćutanje bi ih podizalo za nekoliko stupnjeva na lestvici respektabilnosti. Suprotno bi se, međutim, dešavalo kada bi progovorili. Ali, velike su šanse da nijedno od njih dvoje nije ni izabrano da bi govorili.

Bajramovićev model bio je neophodan kako bi se pokazalo da ima Albanaca koji su podržavali srpski režim, koji su čak bili saglasni sa Miloševićevim težnjama. Dakle, da ima i „poštenih Albanaca“.

Jahjagin model bio je, možda, neophodan američkoj „javnoj diplomatiji“, nakon 11. septembra 2001. godine, kako bi se pokazalo (onima sa predrasudama), jednom vrstom zapadnjačkog „agitpropa“, da nisu svi muslimani ubice, teroristi, mrzitelji Amerike, mizogini. Dakle, kakoće se to posvedočiti njenim izborom na Kosovu, da ima muslimana koji biraju ženu za predsednicu (sasvim suprotno od slike o mizoginiji), i to ne iz redova bilo koje profesije, već iz redova bezbednosnih struktura (sasvim suprotno od slike o terorizmu), i to, štaviše, čine po preporuci Sjedinjenih Američkih Država (sasvim suprotno od slike o antiamerikanizmu).

Međutim, izbor tog modela „poštene muslimanke“ pravljen je po istoj, pogrešnoj kolektivističkoj analogiji kao u bivšoj Jugoslaviji. Kao što je fraza „poštena inteligencija“ trebalo da pokaže apriori sumnju u poštenje inteligencije uopšte (test koji nisu morali da polažu radnička klasa i seljaštvo, koji su po svojoj prirodi bili pošteni); kao što je termin „pošteni Albanci“ pokazivao sumnju u kolektivno poštenje Albanaca; tako i određenje „pošteni muslimani“ polazi od kolektivističkog poimanja krivice ili nepoštenja svih muslimana.

Sastavni deo ovog načina mišljenja jesu i dve esencijalne i konceptualne greške, koje vode formiranju istog mentaliteta prema Albancima. Prva jeste to da su Kosovo, odnosno Albanci uopšte, ili „muslimanske države“ (kao Kosovo i Albanija), ili „muslimanska društva“ (u kojim god da krajevima tradicionalno žive Albanci, sa izuzetkom hrišćanske manjine). Druga jeste to da, kao takvi, oni pripadaju „muslimanskom svetu“, iako tu, kao što smo videli, predstavljaju jednu vrstu izuzetka, „dobar“ ili „pošten“ deo tog sveta.

Ovu grešku u američkoj „javnoj diplomatiji“ istaklo je nekoliko liberalnih aktivista civilnog društva u Albaniji i prenelo je tadašnjem američkom ambasadoru u Tirani Džejmsu Džefriju. Džefri, kojiće kasnije postati američki ambasador u Iraku okupiranom od strane američkih snaga, shvatiće tu ključnu primedbu Albanaca („mi smo laička, multikonfesionalna albanska država“), i poslaće ih u Vašington, o trošku američke Vlade, da isto to objasne i američkoj administraciji.

5.

Međutim, problemi su mnogo dublji nego što bi se mogli izlečiti jednom posetom Albanaca Vašingtonu.

Jedan od osnovnih problema nalazi se u samoj formulaciji „muslimanski svet“, koja je kolektivističko određenje, određenje koje treba da obuhvati čitav svetski geografski prostor koji naseljava muslimanska većina, i time sugeriše da je reč o nekoj vrsti funkcionalne celine. Ova predrasuda ne može biti pogrešnija. Albanija, sa većinski muslimanskim stanovništvom (bilo sa religioznog ili sa kulturološkog aspekta) funkcioniše sasvim drugačije nego Saudijska Arabija, a ova potonja sasvim drugačije nego Malezija. Jedna od najvećih republika na svetu, Indonezija, ni po čemu se ne može uporediti sa Somalijom. Zar mogu, onda, sve one da budu „muslimanski svet“, kao celina, sa jedinstvenim načinom društvenog funkcionisanja? Ne, kao što nisu mogle da budu jedan „hrišćanski svet“ ni Nemačka Adolfa Hitlera i Velika Britanija Vinstona Čerčila.

Jedina ideologija koja je, u neočekivanom skladu, kompatibilna sa takvim određenjem „muslimanskog sveta“ ili „islamskog sveta“, koje se može naći u Vašingtonu i evropskim prestonicama, bilo u medijima ili u politici, jeste ideologija političkog islama. U političkom islamu, svi muslimani su deo jedne jedinstvene zajednice, i shodno tome, svi oni teže ostvarenju jednog jedinstvenog sistema vladavine šerijata, u nečemu štoće biti islamski kalifat. Krajnje posledice te ideologije danas se manifestuju kao ISIS u Siriji i Iraku.

Osim činjenice da se određenjem „islamski svet“ otvara pitanje i o drugom delu sveta (šta bi onda bio „neislamski svet“?), ovaj koncept vodi i u dalje predrasude, koje umnogome otežavaju debatu i teraju nas da se iznova vraćamo utvrđivanju osnovnih činjenica. To je doživeo u svojim javnim izlaganjima i jedan od najboljih poznavalaca religija u američkom akademskom svetu, profesor i pisac Reza Aslan (Amerikanac iranskog porekla), koji ima skoro pa spreman odgovor na pitanje koje mu svako malo postavljaju:

– Ali, kako možete da opravdavate „žensko sunećenje“, tj. genitalnu mutilaciju kojoj islam podvrgava devojčice pre nego što uđu u pubertet?

– Ne mogu da je opravdam. Ali, to i nije zapravo islamska, već jedna afrička tradicija. Kako se to radi u muslimanskoj Somaliji, tako se radi i u mnogim alarmantnim slučajevima i u hrišćanskoj Eritreji.

6.

Neko ko se, bez sumnje, slaže sa upotrebom i značenjem termina „islamski svet“ jeste Ljavdrim Muhadžeri. Za njega ne postoje ni nacije, ni države. Postoji samo „umma“, muslimanska zajednica čiji bi deo trebalo da budu i Albanci, i postoje napori ove zajednice da izgradi svoj kalifat, sa šerijatskim zakonima. Čin cepanja njegovog kosovskog pasoša, prikazan na Jutjubu, zajedno sa mudžahedinima iz drugih zemalja, bio je demonstracija njegove ideologije, one koja ne poznaje nacije niti države izgrađene na nacionalnim premisama.

Neverovatno, ali ista stvar se dešava i onda kada je Atifete Jahjaga proglašena „muslimanskom predsednicom Kosova“. Ona predstavlja muslimane, ali „ove dobre“, za razliku od onih „zlih“ koje predstavlja Ljavdrim Muhadžeri.

U tim određenjima, Jahjaga i Muhadžeri postaju dve strane iste medalje, bilo da se radi o „muslimanskom Kosovu“ ili o Albancima kao delu „islamskog sveta“.

Na obe strane medalje radi se o identifikaciji koja niti je proizašla od samih Albanaca, niti je u vezi s njihovim interesima, već se radi o identifikaciji koju nam nameće neko drugi, u skladu sa svojim kontekstom i svojim potrebama.

Ako malo pojednostavimo ovaj opis, iz toga proizlazi da je Ljavdrim Muhadžeri musliman zato što je političkom islamu potrebno da čitav prostor na kome žive muslimani bude „islamski svet“. (Štaviše, u ideologiji koja proizvodi potrebu da Muhadžeri isključivo bude musliman, i svako ko je ikada bio musliman ne sme kasnije da napusti tu veru, jer time postaje otpadnik, što ga može dovesti i do osude na smrt.)

I u tom pojednostavljenom opisu, Atifete Jahjaga je muslimanka zato što je „javnoj diplomatiji“ potrebno da pokaže kako postoje proamerički orijentisani muslimani u istom tom „islamskom svetu“, a ne zato što bi Kosovo nužno izabralo nekoga ko bi isticao sopstveni muslimanski identitet kao svoj osnovni identitet. Čak bi moglo da se desi i sasvim suprotno. Velike su šanse da bi nekome ko bi se na Kosovu kandidovao za mesto predsednika i sebe nazivao muslimanom (ili katolikom) pre nego što bi se nazvao Albancem bilo sasvim teško da zadobije ikakvu podršku, pa čak i minimalnu.

7.

Da iznesemo sada jednu tezu, koja bi mogla da zazvuči i kao jeretička, u debatu koja se odvija među Albancima, još od pada komunizma naovamo, o odnosu između islama i Albanaca – da li je islam religija okupatora, da li smo mi muslimani zato što većina nas jesu muslimani, da li nas Zapad drži dalje od sebe zbog našeg islama?

Teza je sledeća: mi smo (u većini) muslimani zato što smo Albanci, ali nas Albancima ne čini to što smo (u većini) muslimani.

Imam u vidu da je to jedna nerazmrsiva formula, eksplozivnog kapaciteta. Razdvojimo je nadvoje. Pre svega, dakle, ova nacija je (u većini) muslimanska zato što je albanska. Pojednostavljeno rečeno, Albanac je musliman zato što je Albanac. Tako pojednostavljeno, to zvuči kao zalaganje za islam kao zvaničnu religiju, ali uz malo više tolerancije, proširićemo ovu pojednostavljenu formulu i postavićemo je ovako: „Albanac je musliman, katolik, pravoslavac i bektašija, zato što je Albanac“. U skladu sa tim, postojanje mogućnosti za višekonfesionalni identitet, pravo da se bude bilo šta od toga, ali ne i obaveza da se bude išta od toga, dakle pravo da se ne bude uopšte denomiran kao pripadnik bilo koje od veroispovesti, proizlazi iz albanskog nacionalnog određenja. I, otuda, može biti uobličen i drugi deo ove formule: činjenica da smo (u većini) muslimani ne čini nas Albancima. Albancima nas čine jezik i nacionalno samoodređenje. Religijska pripadnost je, pak, deo ličnog identiteta (dakle, niti islam, niti hrišćanstvo nas ne čine Albancima, pojedinačnim vernicima čine one koji prihvataju moralne vrednosti i kanone tih monoteističkih religija). Činjenica da smo katolici, pravoslavni ili bektašije ne čini nas Albancima. Čini nas katolicima, pravoslavcima i bektašijama. Ni činjenica da možemo biti i ateisti ili agnostici takođe nas ne čini Albancima. Čini nas ateistima ili agnosticima.

Ne postoji, dakle, religija koja nas „denacionalizuje“ ili nas „nacionalizuje“.

Sve to mi se čini od važnosti u debati koja pretpostavlja krivicu i greh Albanaca kao muslimana (religije okupatora, udaljene od zapadnih vrednosti), jer druga strana moralne medalje ovog pretpostavljenog greha jeste i tvrdnja kako smo muslimani, ali ne poput onih drugih „zlih“, već smo mi „pošteni muslimani“. Ili, da nismo zapravo muslimani, jer smo donekle i konvertovani hrišćani kojiće se sada, u slobodi, vratiti „veri predaka“.

Ta medalja jeste „islamska zamka“; i ista je kao zamka političkog islama. Recimo, u stanovištu Ljavdrima Muhadžerija, po kome su svi muslimani jedna „umma“, i prema tome, u nju treba da uđu i Albanci muslimani (čak i oni koji potiču od vernika muslimana, ali se danas ne osećaju i sami tako). Ili, u stanovištima „javne diplomatije“ koja, protiveći se ideologiji Ljavdrima Muhadžerija, ističe kao kategoriju „poštene muslimane“.

8.

„Islamska zamka“ je, razume se, sasvim štetna po Albance.

Ona Albaniju i Albance uopšte stavlja u jednu sasvim drugačiju geografsku i geopolitičku kategorizaciju, u „muslimanski svet“, a sve dokle taj svet postoji, on se nužno i razlikuje od preostalog dela sveta, od onoga koji je i plasirao termin „muslimanski svet“. Koji su kriterijumi, koje su to vrednosti kojima se definiše „muslimanski svet“? Oni bi morali biti različiti nego u ostatku sveta. Svaki put kada, dakle, neko u Vašingtonu, Londonu ili Parizu tako omeđi „muslimanski svet“, on time, istovremeno, kazuje kako je taj svet različit od onoga kome pripadaju Vašington, London ili Pariz, te kako njime isključivo upravlja jedina stvar koja ga i određuje kao takvog, a to je islam.

To, onda, podrazumeva i da se zemlje „islamskog sveta“ ne mogu procenjivati po merilima „normalnih“ društava liberalne demokratije, već po sasvim drugačijim merilima. A po tim merilima, izgleda sasvim neverovatna normalnost praktikovanja različitih religija – islama, katoličanstva, pravoslavlja ili bektašijskog reda – odnosno agnosticizma i ateizma, na istom, relativno malom geografskom prostoru, zvanom Albanija.

Ili se čini „impresivnim“ predsednički mandat Atifete Jahjage sa Kosova. Ova „muslimanska predsednica“ biće isticana kao model drugim „muslimanskim“ društvima, ali se neće isticati da je izabrana zahvaljujući američkom ambasadoru, a ne pravnoj proceduri koja bi se u zapadnim liberalnim demokratijama smatrala demokratskom.

„Quod licet Iovi, non licet bovi“ (što priliči Jupiteru, ne priliči volu), govorili su Latini. Dakle, ono što priliči liberalnoj demokratiji ne mora nužno da se odnosi i na „muslimanski svet“.

9.

Ali, imajmo hrabrosti da napravimo jednu misaonu vežbu. Okrenimo naša merila u dijametralno suprotnom smeru. Neka budu Albanci, za trenutak (bilo to za potrebe ovog eseja, ili istorije uopšte), oni koji određuju merila po kojima se procenjuju države i društva na evropskom kontinentu prema svojoj religijskoj dimenziji. I recimo da su osnovna merna jedinica odnosa između religije, nacije i države sami Albanci. Merna skalaće biti od 0 do 10. Nulomće se ocenjivati one nacije (društva) u kojima se ubijalo u ime neke religije (uključujući tu i etnička čišćenja teritorije ili progon drugih vera), i u kojima su postojali napori da se na toj religiji izgrade nacija i država, dakle da ona bude državna ili nacionalna religija. A ocenom 10 biće ocenjene one nacije (društva) koje su uspele da razdvoje religijske nadležnosti od državnih i nacionalnih; da stvore laičku državu.

Albancima, jasno, tu pripada ocena 10, i oni se nalaze u društvu sa naprednim evropskim demokratijama, kao što su to danas Nemačka ili Švajcarska ili Velika Britanija. Ali, stvar je u tome što Albanci nisu dostigli ovaj nivo, za razliku od naroda u naprednim evropskim demokratijama, polazeći od nule, ubijajući u ime religije, namećući jednu religiju kao državnu, primenjujući etničko ili religijsko čišćenje teritorije. Albanci su državu gradili već od te tačke, od tačke u kojoj država ne pretenduje na to da se meša u religijske poslove, niti dopušta religiji da se meša u državne poslove. Od tačke u kojoj biti Albanac znači da možeš da budeš musliman, hrišćanin, agnostik, ateist, a ne da moraš nužno da budeš nešto od toga da bi bio Albanac.

Albanci su među retkim evropskim narodima (da ne budemo isključivi, pa da kažemo i jedini) koji bi mogli da budu, istorijski i u kontinuitetu, merilo evropskog laičkog društva.

10.

U svakom slučaju, ostaće na istoriji da procenjuje da li je bilo dobro ili ne, u kontekstu funkcionisanja države, to što je Albanija od početka na tački 10, a da nije do nje stigla od nule.

Procenjivaće se da li bi, da je možda postojala jedna dominantna i državotvorna religija, i njena centralizujuća uloga mogla da pomogne izgradnji državnosti.

Ali, ta debata ne menja suštinski jednu od esencijalnih vrednosti Evrope na pragu XXI veka, a koja je među Albancima postojala, barem formalno, još od Prizrenske lige.

Ako su Albanci bili „Evropljani XXI veka“ još u XIX veku, onda su upravo Albanci prethodnica ovog modela, onda su Albanci model savremenih Evropljana.

A budući da su model Evropljana, Albance treba bolje iščitavati u ovom veku, jer je (evo još jedne jeretičke tvrdnje) jedini autentični evropski islam – islam kod Albanaca.

Za razliku od britanskih, francuskih ili belgijskih muslimana, islam kod Albanaca nije proizvod evropskog kolonijalizma. Britanski muslimani su, na primer, proizvod dugih kolonijalnih odnosa sa Pakistanom i Bangladešom. Kao što su to i francuski muslimani, poreklom iz Senegala, Alžira ili Tunisa.

Za razliku od nemačkih, norveških ili italijanskih muslimana, islam kod Albanaca nije proizvod emigracije. U Berlinu, Oslu i Rimu, do tri generacije Turaka, Kurda i ostalih imigranata (uključujući tu i Albance sa Kosova i iz Makedonije) stvorile su identitet nemačkih, norveških ili italijanskih muslimana.

I za razliku od Bošnjaka muslimana, islam kod Albanaca nije poslužio za konstruisanje nacije. Albanci nisu nacija zato što su većinom muslimani; dok Bošnjaci muslimani ne bi bili nacija, ne bi bili to što jesu, da nije bilo islama kao razlikovne crte u odnosu na druge etnije (religije) u Bosni i Hercegovini.

Islam kod Albanaca, uključujući i onaj bektašijski, zauzima isto mesto u društvu kao i druge monoteističke religije, i ima isto poreklo kao i druge religije, koje takođe nisu nastale u ovoj zemlji, ali više nije ni važno gde su nastale, jer žive u njoj barem hiljadu godina.

11.

Ove konstatacije o Albancima kao savremenom evropskom laičkom obrascu i albanskom islamu kao jedinom evropskom islamu iznosim ovde koliko zbog činjenice da predstavljaju vrednosti koje treba afirmisati u svetu i čuvati kao takve u zemlji, toliko i zbog toga da bismo lakše razumeli dimenzije međuodnosa političkog islama i nacije u savremenim globalnim konfliktima.

I zato se možemo poslužiti i ovom fundamentalnom konstatacijom: albanski islam nije u sukobu sa demokratijom. Iako u teškim poststaljinističkim uslovima, Albanija se ipak približava pragu funkcionalne demokratije, prema evropskim standardima, sa stanovništvom koje je (makar i nominalno) većinski muslimansko. Ideja, raširena u sukobima na Istoku (u Avganistanu, Iraku, Siriji), a posebno nakon napada od 11. septembra, da je islam nekako, iznutra, stvorio neki „antidemokratski virus“ u svom softveru toliko je tačna koliko bi bila i ideja da je hrišćanstvo u XX veku stvorilo nekakav „antičovečanski virus“, gledajući masakre iz Prvog svetskog rata, a posebno nacistički genocid iz Drugog, jer je sve njih, u velikoj meri, izvršio „hrišćanski svet“.

Prema tome, ako albanski islam nije u sukobu sa demokratijom, onda nije ni islam uopšte taj koji je u sukobu sa demokratijom. Nacionalno (ili ideološko, ili bilo kakvo drugo kontekstualizujuće) određenje islama jeste ono što čini da on bude u sukobu sa demokratijom.

I sukobi dobijaju sasvim drugačiju dimenziju kada se posmatraju iz ovog ugla.

„Muslimansko bratstvo“ u Egiptu nije nastalo i ojačalo do tog nivoa do koga je stiglo zato što je u prirodi islama da pretenduje na to da preuzme vlast. „Muslimansko bratstvo“ je godinama jačalo zato što Egipat nije bio demokratsko društvo, i jedini opozicioni kanal sa organizacionim kapacitetom pretvorio se u taj religiozni.

Napad na „Šarli Ebdo“ može se posmatrati s aspekta globalnog islamskog terorizma, onog koji ne priznaje nacije niti države, već onog čija je početna tačka sukob između „islamskog sveta“ i drugih. Ili, može se takođe posmatrati, ne isključujući tu prvu interpretaciju, i kao akcija trojice francuskih državljana, imigranata druge generacije, koji se, budući afričkog porekla, i dalje ne osećaju ravnopravnim delom ove države, ovog društva. U njihovom sukobu sa francuskom državom, činjenica da su imigranti druge generacije kanalizuje se kroz religiju kao ideologiju.

ISIS je postao Internacionala političkog islama zato što su porušene dve države: Irak, kao posledica američke okupacije, i Sirija, kao posledica nasilnog gušenja „Sirijskog proleća“ koje se izrodilo u građanski rat. Politički islam, koji in extremis predstavlja ISIS, nastao je u procesu rušenja dve države, i u skladu s tim, njemu je u interesu da se te države ponovo ne izgrade.

Iz tog ugla gledano, politički islam nije problem sam po sebi u Egiptu, Siriji, Iraku ili Francuskoj. Problem su odnosi unutar države i društva – izostanak demokratičnosti u Egiptu, nepostojanje države u Siriji i Iraku, nedostatak potpunije integracije određenih talasa postkolonijalnih imigranata u okviru mlade francuske nacije – dok je politički islam samo sredstvo pronošenja tog sukoba.

Za Albance, sa njihovih 300 „džihadista“ u Siriji i Iraku i sa političkim islamom koji je već ušao u džamije na Kosovu, u Makedoniji i u Albaniji, suštinsko pitanje nije to šta oni zastupaju, već šta je to što se desilo u ovim našim državama, pa je dovelo do toga da taj broj ratnika džihadista, u odnosu na ukupno stanovništvo, bude najveći broj boraca poreklom iz Evrope u ISIS-u?

Šta je to što oni žele da promene, služeći se političkim islamom?

Šta to tera celu jednu generaciju, s imenima kao što su Ljavdrim, Fitim i Ljirim – imenima koja svedoče o dugih stotinu godina izgradnje savremenog albanskog nacionalnog identiteta na Kosovu – da se bore za nešto sasvim suprotno, za „ummu“ koja ne poznaje države niti nacije?

Pročitajte još:

Veton Suroi: Izdajnički jezik