Balkanska muška krčma

Uz takvo nepoštovanje prema ženi, on stiče osećaj da ona lako i uvek može da bude stavljena „na svoje mesto”. Samo trenutak osionosti, pijanstva ili ludila potreban je takvom muškarcu da pređe tanku liniji nasilja, silovanja ili ubistva.

Nasilje nad ženama postaje globalni problem koji poprima proporcije epidemije. Globalna procena UN kaže da jedna od tri žene doživi silovanje ili fizičko nasilje. Mnoge druge su suočena sa seks trafikingom, genitalnim sakaćenjem, prisilnim brakovima, ubistvima iz časti…

Čitam da je ove godine u Srbiji ubijena 41 žena, za razliku od 28 prošle. Idemo ka grupi evropskih zemalja s visokom stopom „femicida”. U Britaniji dve žene nedeljno ubiju njihovi partneri ili bivši partneri. U EU je između 40 i 50 odsto žena doživelo neželjena seksualna uznemiravanja i druge oblike zlostavljanja.

Veća je verovatnoća da žena na naki način bude seksualno napadnuta nego da dobije rak dojke, ali kladim se da Dačić i Vučić o nasilju nad ženama neće pričati u završnim debatama kada budu zakazani izbori naredne godine.

Između ostalog, i zato cinično zvuči kada muškarac kaže „slabiji pol”, dok crna statistika saopštava da je 2012. svaka treća žena u Srbiji bila (prijavljena) žrtva fizičkog nasilja, da je 45 odsto žena tokom života iskusilo više formi nasilja, a 3,4 procenta sve vrste: fizičko, psihičko, ekonomsko, seksualno.

Mogli bismo olako da zaključimo da je porast svake vrste nasilja, pa i onog nad ženama, rezultat krize u kojoj živimo, nezaposlenosti, nemaštine, sloma moralnih vrednosti društva, jedva vidljivih institucija države, kraha ozbiljnog obrazovnog sistema…

Ali, nasilje nad ženama i agresivni mačoizam krležijanske „balkanske krčme” je mnogo teže eliminisati jer je duboko ukopan u patrijarhalnoj tradiciji kojom se mnogi Srbi i danas diče.

Kako promeniti ukorenjene i okoštale stereotipove koji se još u školi cinično zaodenu u domaći muški folklor? Dođeš kući i ženi opališ šamar, znaće ona već zašto. Kakav je to muškarac koji nije ošamario ženu? Brata i vola miti, ženu i konja tuci.

Škole bi, uz pomoć medija, trebalo da imaju ključnu ulogu kako bi mladim ljudima pomogle da savladaju ovakve opake poruke. Sprečavanje nasilja nad ženama moralo bi da bude sastavni deo obrazovne politike, kada bismo je imali.

Ne bih da putujem u istoriju koja je prepuna primera nejednakih odnosa moći dva pola, što je – uz pomoć sve tri jednobožačke religije – dovelo do muške dominacije i diskriminacije nad ženama.

U Americi je, na primer, tek 1870. obustavljena primena običajnog prava po kome je suprug mogao fizički da kažnjava neposlušnu ženu. U Britaniji je tradicionalno pravo supruga da primeni telesno kažnjavanje žene kako bi je primorao da ispunjava svoje dužnosti ukinuto 1891.

Promene su išle sporo. „„Ne zamarajte svog muža malim problemima i žalbama kada dođe kući. Pažljivo ga slušajte. Neka on saopšti svoje probleme. Vaši će u poređenju s njegovim delovati trivijalno”, piše u knjizi „„“Kako biti dobra supruga”.

Ipak, stvari su se dramatično promenile tokom sedam decenija otkako je u SAD objavljeno ovo uputstvo iz vremena supremacije američkog muškarca. Dominacija „jačeg pola” je u razvijenim društvima razbijena, ne sasvim, ali u znatnoj meri.

Pre pola veka Amerikanac je na kuvanje i pranje trošio pet minuta dnevno, danas 27. U Japanu, koji se i danas smatra bastionom tradicionalne raspodele uloga, blizu polovine muškaraca smatra da posao u kuhinji nije isključivo ženski.

Izmeni odnosa snažno su doprinele dve činjenice: žene se zapošljavaju kako bi doprinele porodičnim budžetima, dok savremena zakonodavstva podržavaju njihovu ravnopravnost.

Položaj žena u savremenom svetu stalno napreduje, one zauzimaju značajne pozicije u politici i biznisu. Napreduje i kod nas. U parlamentu, ministarstvima, javnom životu…

Ali, dok se bolno sporo probija ideja da rodna ravnopravnost ne podrazumeva rat polova, pobedu jednog nad drugim, već sinergiju oba pola radi obostrane koristi i dalje je prisutna diskriminacija žena u poslu, zaradama, pristupu političkim i društvenim funkcijama. Posebno marginalizovane su žene sa sela, sa invaliditetom, samohrane majke, Romkinje, izbeglice, raseljena lica, žene žrtve nasilja.

Srpski muškarac – sa izuzecima – izgleda da nije spreman da se odrekne svojih privilegija. Superiorni položaj doprinosi tzv. rodno zasnovanom nasilju koje je u konstantnom porastu od 2006.

Doprinosi, rekao bih, i sudstvo: tokom 2012. čak 64 prijavljena nasilnika dobila su skromne kazne do šest meseci zatvora, a samo dve osobe osuđene su na maksimalnu kaznu od dve do pet godina!

Naš Krivični zakonik za silovanje predviđa zatvor od jedne do 18 godina, ali poslednjih godina izricane su samo niske kazne. S druge strane, paradoksalno, žena koja se brani (zabranjenim) suzavac sprejom može da dobije do pet godina zatvora.

Kod nas silovatelji prolaze s blagim kaznama. Dok stalno slušam o poglavljima koje sa EU treba ispeglati da bismo se poravnali sa evropskim zakonodavstvom i pravosuđem, pitam se da li će se neko setiti ovakvih anomalija koje deluju barem toliko traumatski koliko i posledice koje ostaju kod napastvovanih žena.

Dobro je što je Skupština Srbije ratifikovala konvenciju Saveta Evrope za sprečavanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici, što je obavezuje da uvede nova krivična dela kao što su proganjanje i seksualno uznemiravanje i da izmeni zakonske definicije silovanja i porodičnog nasilja.

Ostaje mi osnovana sumnja da ćemo dobiti bolji zakon – koji će samo biti u većem raskoraku s praksom – u zemlji u kojoj čak 80 odsto žrtava silovanja odustaje od gonjenja silovatelja, što zbog osećaja lične sramote, ali i zbog nepoverenja u državu.

Iako Deklaracija UN o eliminaciji nasilja nad ženama iz 1993. kaže da izvršioci nasilja mogu da budu pripadnici oba pola, članovi porodice, ali i sama država, kako ovde žrtve da se izbore da nasilnika smeste gde mu je mesto?

Koliko je ljudi odgovaralo za između 20.000–50.000 silovanja počinjenih tokom rata u Bosni? Koliko za zlehudu sudbinu do pola miliona žena i devojčica u Ruandi 1994?

Gledao sam nedavno kako je Indija, svakako tradicionalističkija od nas, skočila na noge povodom jednog slučaja brutalnog silovanja. Počinioci su osuđeni na smrt.

Dok god muškarci budu odrastali kao radže, učeni da vladaju, regrutna baza nasilja nad ženama će se uvećavati zato što predstavlja jedan od suštinskih socijalnih mehanizama kojim se žene primoravaju da ostanu u podređenom položaju.

Muškarci će nasilje opravdavati kao integralni deo svog identiteta. Pravdaće ga od boga datim nejednakostima u ulogama polova. Rekao bih da nasilje nad ženama ipak nije samo „žensko pitanje”.

Politika